Slučaj Orić: Već viđeno, još jednom

Krajem prošle sedmice Tužilaštvo Srbije za ratne zločine objavilo je da vodi istragu protiv ratnog komandanta Srebrenice, Nasera Orića. Upućen je i zahtjev Interpolu da se raspiše međunarodna tjeralica za Orićem kojeg je Haški tribunal 2006. godine oslobodio po optužnici za ratne zločine u Podrinju.

Ponovno se podigla prašina, jer su neki viđeniji stranački lideri, poput Lagumdžije, Izetbegovića i Radončića odlučno kazali kako izručenja neće biti. S obzirom da su i Beograd i Sarajevo u izbornoj godini, postavljamo pitanje – koliko je u pitanju pravda, a koliko politika.

Bosanskohercegovačke institucije, što one na vlasti, što pravosudne, još uvijek nemaju zvaničan odgovor na raspisanu srbijansku potjernicu za pet državljana BiH. Našoj Dženani Karabegović je rečeno kako će nadležno Ministarstvo u srijedu imati stav.

Hakija Meholjić, jedan od dvojice bosanskohercegovačkih državljana za kojima je raspisana Interpolova potjernica, trenutno je u Tuzli, gdje namjerava ostati naredna dva dana iščekujući dalji ishod događaja. Već godinama živi u Srebrenici, gdje trenutno obnaša funkciju vršioca dužnosti direktora tamošnjeg komunalnog preduzeća:

„Ugrožena je bezbjednost moje djece. Strah je naroda jer istinski narod zna da ja na tom mjestu za šta me terete nisam bio. Nisam ni prošao tuda. I to znade svako. I kad su tako mogli montirati, šta mislite kako mogu da montiraju suđenje?“

Ovakva Meholjićeva reakcija ne čudi. Iako su još prošle sedmice stigla uvjeravanja kako Bosna i Hercegovina, prema zakonu, ne izručuje svoje državljane, oglasio se ministar policije jednog njenog entiteta, Republike Srpske. Radislav Jovičić je poručio:

„Ukoliko ta Interpolova potjernica dođe, mi ćemo sigurno postupiti u skladu sa njom ukoliko se određena lica nalaze na teritoriji RS.“

No ova izjava nije izazvala bojazan kod Nasera Orića, kojeg sa Hakijom Meholjićem srbijansko tužilaštvo tereti za navodni ratni zločin 1992. Za RSE Orić kaže kako je spreman da za bilo šta odgovara pred bosanskohercegovačkim pravosudnim institucijama:

„Što se tiče Srebrenice i mog rodnog kraja, ja ću otići u po dana, u po noći. On neka mi stane, i on i njegove strukture na put – ja sam sa daleko jačim ratnicima izlazio na kraj, a kamoli sa falsifikatima. Oni sad pokušavaju da glume velike srpske patriote. Ovdje je sve jasno kao dan – u toku predistražnih radnji, prije nego što ću ja otići u Hag, i u samom Hagu, kompletan teren na kojem smo mi živjeli i ratovali je bio obuhvaćen istražnim radnjama, i Haško tužilaštvo je ocjenjivalo da li ima potrebe dizati za određene radnje optužnicu ili ne. I bez obzira na sve to, na sve što bh. institucije kažu ja sam im na raspolaganju u po bijela dana, u po noći.“      

Poznati zagrebački advokat, Ante Nobilo, i sam učesnik haških tuženja, Enisu Zebiću je dao objašnjenje, da li je Orića moguće ponovno suditi za ista djela.

Dok petorica sa liste strahuju da će biti uhapšeni, iz nevladinog sektora pozivaju državne institucije da diplomatski odgovore Srbiji, a bh. Tužilaštvo Protokol sa susjednom zemljom proglasi nevažećim.

„Ovo je diplomatsko-politička stvar. Ovo treba sad rješavati baš u kontekstu njihovog pridruživanja i razgovora sa EU i pokazati svijetu, zapravo, s kime oni imaju posla. Druga stvar, ja mislim da se naši organi zaista defanzivno ponašaju u ovoj situaciji. Ja sam ovih dana napisao predsjedniku Izetbegoviću pismo u kojem sam ga upozorio na ovaj problem miješanja u jurisdikciju države BiH. To se pitanje mora početi razrješavati. Valjda su nam raniji slučajevi, Divjak i Ganić, dovoljno upozorenje s kim imamo posla. Mi stalno mislimo da mi možemo s njima razgovarati korektno, međutim, oprostite, ali sa tim ljudima se definitivno ne može razgovarati na jedan profesionalan i iskren način. Dakle, treba početi sa reciprocitetom“, kaže Mirsad Tokača, direktor Istraživačko-dokumentacionog centra.

Fadila Memišević, predsjednica Društva za ugrožene narode, smatra:

„Na isti način na koji su riješeni sporovi, odnosno optužnice, sa gospodinom Ganićem i da gospodinom Divjakom treba da se riješi i ovo. Mi ne izručujemo, ja se potpuno slažem, ali isto bi bilo dobro da – i naš advokat koji radi sa nama nam je to sugerirao – Sud BiH isto tako može da sudi u odsustvu. Ovako smo u jednom grozno neravnopravnom položaju po ovom protokolu. Ako mi možemo da sudimo u odsustvu, onda će se i sud Srbije drugačije ponašati.“    

Sadik Salimović posjetio je danas kraj u kojem su počinjeni navodni zločini. Zalazje je pusto, nema stanovnika, a Momčilo Cvjetinović iz lokalnog ogranka Srpske demokratske stranke ovako komentira trenutnu situaciju sa zahtjevima srbijanskog Tužilaštva.

„U ovakvoj situaciji i u ovakvoj državi koja je neuređena, neko mora preuzeti inicijativu. Ukoliko BiH želi da zaštiti svoj autoritet i svoje sudstvo, ona treba da zatraži od Srbije sve te dokaze i predmete i da procesuira. Naravno, ni ja se ne bih odazvao Hrvatskoj ukoliko bi me tražili itd. – i to je logična stvar. Ljudi se brane na razne načine i koriste mogućnosti, ali smatram da BiH ne treba da ovako reaguje, već treba da spusti lopticu i da razmotri sve činjenice, primjedbe i u skladu s tim da postupa“, rekao je Momčilo Cvjetinović.

Upliv politike

Već viđeno, i to ne jednom, pa, ipak, izgleda da se slučajem Orić ponovo zakuvavaju političke tenzije na relaciji Srbija-BiH. Da sve bude još apsurdnije, priča se politizuje radom pravosuđa, koje bi trebalo da se rukovodi principima prava i pravde, daleko od aktuelnih političkih i ideoloških naloga. Branka Trivić istraživala je beogradski ugao cele priče. Šta, dakle, stoji iza vesti da je Interpol Srbije, po nalogu Ministarstva pravde, raspisao poternice?

Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine saopštilo je ranije da je 4. avgusta 2011 Višem sudu u Beogradu podnelo zahtev za istragu protiv Nasera Orića i još četiri osobe, zbog sumnje da su 12. jula 1992. godine počinili ratni zločin protiv civilnog stanovništva u mestu Zalazje, Donji Potočari, u opštini Srebrenica i tom prilikom ubili devet civila  srpske nacionalnosti.

U ovoj priči fokus je na pitanju zašto Tužilaštvo Srbije za ratne zločine ne odustaje od prakse sprovođenja istrage protiv državljana susednih zemalja.

Ono se posebno nameće s obzirom na činjenicu što je to tužilaštvo već prilično neslavno prošlo u optužbama protiv Ilije Jurišića, Jovana Divjaka i Ejupa Ganića.

Imao se utisak da je taj problem, konačno, skinut s dnevnog reda nakon što je početkom prošle godine potpisan protokol o saradnji sa Tužilaštvom BiH, ali – evo nove epizode.

Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine, za Radio Slobodna Evropa kaže da je istraga protiv Orića i drugih podignuta za dela koja nisu obuhvaćena haškom optužnicom i da je ona počela pre potpisivanja protokola sa kolegama iz BIH. On, međutim, dodaje:

„Ni u slučaju da je tada postojao protokol, to ne sprečava nas da pokrenemo istragu. Međutim, odluku još nemamo, imamo o tome sastanak sa bosanskim tužilaštvom i tek nakon tog sastanka ćemo zvanično da kažemo šta ćemo da uradimo zajedno – znači, mi i Bosanci“, kaže Vekarić.

Odgovarajući na pitanje da li će i ubuduće, ukoliko dođu od saznanja o počiniocima ratnih zločina koji su državljani susednih zemalja ta saznanja predavati tužilaštvima njihovih država ili će sami pokretati istrage, Vekarić kaže:

„Naravno da mi možemo da otpočnemo svaki postupak kada se radi o ratnom zločinu, bilo ko da ga je počinio – ne idemo mi po državljanstvima i nacionalnostima nego po događajima. Znači, desio se grozan zločin u Bosni, nije važno ni ko je počinilac ni ko je žrtva nego kako možemo najefikasnije da ga rešimo; dakle, mi tako tretiramo predmete, a ne prema državljanstvu ili nacionalnoj pripadnosti“, odgovara Vekarić, a na primedbu da mora postojati kriterijum koje tužilaštvo je nadležno, ističe:

Nataša Kandić

„Naravno, i zato posle toga stupaju na snagu protokoli: počinilac je tamo, a svedoci su ovde ili obrnuto – hajde da vidimo ko može najefikasnije da ga reši, dakle, da li možete vi ili možemo mi. I zato je štetno kada se politika umeša, pa kada, ne znam, neko razgovara s tim koji može da bude osumnjičen za neki zločin“, kaže Vekarić.

Nataša Kandić, nekadašnja čelnica Fonda za humanitarno pravo, za RSE ocenjuje, međutim, da srpsko tužilaštvo za ratne zločine ponavlja iste greške, pretenciozno i arogantno demonstrirajući svoju navodnu nadležnost, bez obzira na to što postoje i tužilaštva za ratne zločine susednih država. Ona iza takvog nastupa prepoznaje ne razloge prava i pravde nego naloge politike.

„Mi imamo stalno štetu, počevši od slučajeva Ejupa Ganića, Jovana Divjaka, zatim sa Ilijom Jurišićem stvaramo ponovo problem; naime, Odeljenje Višeg suda osudi Jurišića, Apelacioni sud presudu poništi, pa onda ponovo imamo istu igru. Dakle, stalno postoje politički razlozi izvan pravnih rezona koje jedino treba poštovati“, ističe Kandićeva i objašnjava razloge upliva politike u rad ovog tužilaštva i, uopšte, srpskog pravosuđa.

„Tu je reč o tužiocima koji su bili tužioci i za vreme Miloševića. Kada smo, recimo, imali slučaj tužbe Bosne i Hercegovine za genocid protiv Jugoslavije pred Međunarodnim sudom pravde, bila je opštepoznata činjenica da su tužilaštvo i cela država, svi državni organi bili u funkciji pomaganja odbrani kako bi se Srbija odbranila od optužbe da je učestvovala pomaganjem upravo činjenje ratnih zločina. I nastavlja se na isti način, a to je da se pokaže da se, kada su u pitanju oni koji su bili na visokim pozicijama u srpskim državnim institucijama, sve događalo na nivou incidenata, a da se drugo što se događalo dokazuje da su sve strane u ratu jednako odgovorne. To je ta politika koju tužilaštvo za ratne zločine sprovodi, što naravno, ne treba da bude zadatak tog tužilaštva. Otuda to da tužilaštvo za ratne zločine napravi onakve gafove pred britanskim sudom u predmetu Ganić ili u predmetu Jovana Divjaka pred austrijskim sudom, kada je čitavo tužilaštvo izvrgnuto ruglu upravo zato što se to tužilaštvo ponaša kao neki politički organ, a ne kao jedna pravna institucija“, ocenjuje Kandićeva.

I čelnica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko smatra da se i u slučaju Orić može detektovati upliv politike u srpsko pravosuđe i prepoznaje ga kao relativizaciju uloga u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.

„Srebrenica je za Srbiju trauma, to će ostati tako i oni će uvek pokušavati da to relativizuju, na šta ukazuje i sama sama činjenica da su oni Nasera Orića uspeli da nametnu Haškom tribunalu, s obzirom na to da je, zapravo, Beograd tom sudu obezbedio sav materijal. Tribunal je to završio onako kako je završio, dakle, Orić je oslobođen, ali Beograd je nastavio. To je isto kao i slučaj sa Dobrovoljačkom: Ganić je pušten u londonskom sudu, međutim, Srbija nastavlja sa svim tim optužnicama iako se tamo dokazalo da ona falsifikuje dokumente, kao što je, recimo, bio taj sporazum JNA i Bošnjaka, koji je nastao nakon što se to desilo. Dakle, apsolutno ne odustaju od teze da su Bošnjaci započeli rat protiv JNA, a u slučaju Srebrenice da je Naser Orić na istom nivou odgovornosti kao što su Mladić i Karadzić. I to je nešto što će ostati“, smatra Sonja Biserko.

Ukoliko imaju dokaze i nove informacije protiv Orića, dodaje ona, treba da ih proslede bosanskohercegovačkom tužilaštvu, kao što predviđa sporazum između dve države, a ne da šalju interpol poternice.