Sve što kompjuter može da radi – kompjuter i treba da radi.

A sad, bez zezanja. U normalnim okolnostima (čitaj: državama), korupcija se tretira primarno kao krivično-pravno pitanje, a tek sekundarno kao ekonomski problem(čić). To je onaj takozvani prihvatljivi stepen korupcije koji postoji i u najuređenijim društvima; prihvatljivim se smatra jer je suviše mali da bi uticao na ukupan društveni i privredni razvoj. Postojanje nezavisnih i profesionalnih institucija je u takvim slučajevima sasvim dovoljno da se korupcija zadrži u tim minimalnim, neškodljivim okvirima.

Kada, međutim, poprimi značajne razmere,  korupcija se definiše kao sistemska. Ta je već daleko ozbiljnija, pošto, kako joj naziv sam govori, zahvata sve segmente sistema, ili bar veliku većinu. Po definiciji podrazumeva direktnu umešanost struktura iz najviših političkih krugova, te je stoga nije moguće suzbiti pukim delovanjem nadležnih institucija, pre svega pravosudnih, obzirom da su i one same visoko korumpirane, odnosno pod presudnim političkim uticajem. Neophodne su sistemske reforme, a za njih je, opet, neophodna politička volja, što nas, očito, uvodi u svojevrsni začaran krug (o čemu nešto više kasnije).

Treći slučaj je najteži: endemska korupcija. Uproščeno objašnjenje bi moglo glasiti: endemska korupcija jednako sistemska na kub. E, to vam je, ukratko, slika današnje Srbije (ovo današnje čitati kao: već godinama, pa i decenijama, unazad). Za razliku od obične sistemske, endemska korupcija zahteva kako duboke reforme kroz donošenje i dosledno, temeljno sprovođenje čitavog seta precizno formulisanih zakona, tako i visoko koordinisanu akciju (sa) samog vrha države kao prethodnicu ovim reformama.

Akciju, kakvu-takvu, za sada imamo. Valjalo bi da glavnu ulogu u njenom rukovođenju ima moćno državno telo, sa značajnim ovlašćenjima; u Srbiji je to, po svemu sudeći, takozvani Biro za koordinaciju službi bezbednosti. Poželjno je, ako ne i krucijalno, da osobu koja njime upravlja krase sledeće osobine: jak politički autoritet, čvrstina i odlučnost, hrabrost i nepotkupljivost, mentalna stabilnost, dobre psihoanalitičke sposobnosti, doza pozitivnog lukavstva, kao i poznavanje makar osnovnih principa rada i funkcionisanja bezbednosnih službi ili, još bolje, lično iskustvo u radu sa njima ili unutar njih.

Da li u prvom pasusu implicitno pomenuti Aleksandar Vučić, pored onog prvog (politički autoritet), koji je nesporan, poseduje i ostale navedene kvalitete? Nisam siguran, videćemo; treba ga pustiti, neka radi; mi, obični smrtnici, ionako tu (više) nemamo šta da izgubimo. U krajnjoj liniji, nema razloga da mu se ne veruje više nego što se, opravdano, nije verovalo onima koji su pre njega, u prethodnoj vladi to jest, bili zaduženi za slične poslove.

Borba protiv endemske korupcije, bez obzira koliko kvalitetno nadležne službe obavile svoj deo zadatka, neće imati nikakvog smisla ukoliko se uz policijske istrage i druge operativne akcije koje se trenutno preduzimaju paralelno ne radi na promeni sistemske matrice. Ako se na kraju sve bude svelo samo na hapšenje i procesuiranje do sada umešanih u korupciju, pa čak i da svi do jednog budu pohvatani (što se, osim u teoriji, usled određenih, prirodnih zakona i uz najbolju volju ne može desiti), a odustane se od promene celokupnog sistema koji korupciju generiše, biće samo pitanje dana kada će nas epidemija ponovo zahvatiti, možda još žešćim intenzitetom. Akcijašenja, posebno u svrhu samopromocije, ni do sada nije manjkalo, ali su reformski zahvati redovno izostajali.

Promena sistema znači uspostavljanje, formalno i praktično, potpuno novih pravila igre u svim oblastima. Taj proces obiluje zamkama. Među veće zablude kojima je javnost generalno sklona spada verovanje da (naši) ljudi, u principu, nisu loši, samo sistem ne valja. Klasičan contradictio in adjecto. Sistem čine upravo ljudi, i ljudi ga izgrađuju. Ako je sistem loš, sledi da su loši i ljudi (termin loš treba, u ovom kontekstu, razumeti više kao kvarljiv). Tačnije, oni koji u tom sistemu imaju vodeće uloge, što je posledica predugo dominirajućeg principa negativne selekcije, a čiji su koreni dobrim delom istorijsko-kulturološkog porekla i sežu malo dublje u prošlost.

Budimo direktni: ubedljivo najveći generator sistemske korupcije jeste nesrazmerno velika državna administracija, tako što, uvodeći na desetine bespotrebnih birokratskih procedura, vremenom sama sebi postaje svrha, ali i moćan društveni i ekonomski faktor (sve dok se sistem, neminovno, ne uruši iznutra). Ideja vodilja u procesu anti-korupcijske reforme javnog sektora, odnosno racionalizacije javne uprave, ako do nje uopšte dođe, trebalo bi da se svede na kratko i jasno pravilo: sve što kompjuter može da radi – kompjuter i treba da radi. Važi podjdnako i za izvršne i za kontrolne funkcije. Ono preostalo, bitno umanjeno, ljudstvo bi svakako trebalo da prima relativno visoke plate kako bi im, osim pružanja motivacije da posao obavljaju profesionalno i kvalitetno, iz ruku bio izbijen argument da su zbog niskih primanja prosto prinuđeni da povremeno uzmu i nešto sa strane.

A u čemu se to, kad je konkretno o bujanju korupcije i srodnih joj pojava reč, ogleda doprinos takozvanih običnih ljudi? U tome što mnogi licemerno osuđuju one oblike korupcije koji su im nedostupni (tzv. visoka korupcija), dok i sami neretko učestvuju u onima gde im je pristup, usled nedostatka adekvatnih kontrolnih mehanizama, omogućen.

Mudra bi i kreativna zato bila ideja da se za učešće u koruptivnim radnjama kažnjava samo ona strana koja pruža uslugu, dakle državni službenik, a ne onaj ko je naručuje (građanin, poreski obveznik). Opciono, ne bi bilo loše s tim u vezi razmisliti i o uvođenju institucije građana-provokatora (znam, ovo se neće dopasti mojim omiljenim levoliberalnim lelemudima, ali šta ćeš: cilj ponekad – a ovo jeste jedna od takvih situacija – zaista opravdava sredstvo).

Svaki put kada pomenuti građanin-provokator upeca korupciji sklonog službenika na delu i pri tome pruži materijalne dokaze (audio ili video zapis na mobilnom, na primer), ovaj momentalno gubi ne samo posao nego i pravo da se do kraja života ikada više zaposli u bilo kom državnom organu (zatvorska kazna obaška), a zaslužni građanin kao nagradu dobija novac u vrednosti mesečne plate inkriminisanog činovnika (koje bi ovaj, za kaznu, ionako bio lišen).  Na taj način uposlenik državnog aparata nikada, izuzev u retkim prilikama kada između njega i naručioca postoji čvrsto dugogodišnje poznanstvo ili veza, ne bi mogao biti načisto da li je onaj ko mu traži protivzakonitu uslugu za uslugu – to jest za novac – uistinu klijent ili možda agent-dobrovoljac koji bi ga mogao smestiti iza rešetaka i trajno mu – ali više nego zasluženo – zagorčati život.

Sve se, dakle, može kada se hoće. Pitanje je samo: pa, hoće li se?