Nakon dve decenije stihijskog skak(ut)anja iz krajnosti u krajnost, Srbija je, čini se, pronašla sredinu. Umesto zlatne – blatnu. Valjanje po blatu, dakle, nema alternativu. Blatu koje je podjednako i meta-foričko i meta-fizičko. Ali je na prvom mestu naše, bre!

Devedesetih smo u zanosu nebeskog velikosrpskog nacizma verovali da se nekažnjeno može kurčiti protiv najjačih svetskih sila. I meta-forički, i meta-fizički, dapače. Sve dok, uprkos onoj veličanstvenoj pobedi nad NATO paktom u kosovskom boju, nismo odlučili da oprostimo Zapadu što smo ga tukli. U znak zahvalnosti što ga nismo dotukli a mogli smo, Zapad je odlučio da nas nagradi evropskom perspektivom.

Al’ da zauzvrat damo Kosovo. E pa, malo morgen, nećemo tako, gospodo: em smo vas razbili vojno, em smo vam oprostili, a vi biste još i da nas ucenjujete. U tu vašu Evropu hoćemo, to stoji, ali samo sa Kosovom. Znači, dok ne primite Kosovo, ne računajte ni na nas!

Zaboravili su pohlepni Evropljani da bog pravde čuva Srblje i da će kad-tad da ih kazni za nepravdu što je narodu serbskome učiniše. I eno ih sad, koprcaju se pod teretom dužničke krize, upinjući se i nogama i rukama da spasu od eura što se spasiti može.

Pošto smo, međutim, mi Srblji narod blagorodan, a što su na svojoj koži najbolje osetile naše prve komšije (i to više komada prvih komšija), odlučili smo da Evropi ipak progledamo kroz prste. Ima da se uguramo u tu njinu Evropsku uniju kako znamo i umemo pa taman se ona u međuvremenu raspala na paramparčad. Po čemu su to, moliću lepo, bivša braća Hrvati, da ne kažem ustaše, bolji od nas? Kad mogu oni, možemo i mi!

Ne samo što možemo, nego i moramo, pošto ionako nemamo Plan Be. Ako pa baš mnogo zaškripi, tu su nam uvek braća Rusi da pripomognu. I pritegnu gde je labavo.

Dok euro gori, Srbija se češlja.

A Plan Be? Ma ko ga Je Be!