ENG
Odisejeva zima
Autor/ica
Povezani članci
Kako su saopštili „Putevi Srbije“, za razliku od letnjih meseci, kada je čišćenje snega znatno lakše, niske zimske temprature nikako ne idu u prilog ekipama na terenu.
– Tokom leta ekipe ne moraju da stavljaju lance na točkove svojih vozila, a radnici sneg mogu da čiste u majicama kratkih rukava. Tokom zime naši ljudi moraju da nose mnogo teške garderobe i obuće da bi im bilo toplo, onda se oznoje tokom rada i na kraju nazebu i prehlade se. Zbog takvih uslova naše ekipe zimi nikada nisu kompletne jer je deo ljudi uvek na bolovanju. Preko leta takvih problema nemamo – kažu u „Putevima Srbije“.
„Putevi Srbije“ zamolili su za strpljenje građane koji eventualno budu zavejani jer je ekipama potrebno dvostruko više vremena da se probiju kroz snežne smetove u trenutnim uslovima nego u letnjim mesecima.
– Prethodnog leta naša vozila su na terenu bila zavejana samo tri puta prilikom intervencije. Ove zime to se desi u toku jednog prepodneva. Jedina prednost zimskih uslova je to što se so kojom posipamo puteve mnogo brže topi u vlažnim uslovima nego preko leta – zaključeno je u saopštenju JP „Puteva Srbije“. (Njuz.net)
Pao sneg u Srbiji i, po ko zna koji put, službe zadužene za čišćenje istog našle su se u čudu: pao sneg u decembru, jebo te… Vraćao sam se iz Novog Sada po snežnom kijametu i do Zrenjanina (50 km razdaljine) sam putovao četiri i po sata. Pored puta stajali su automobili i kamioni koji su sleteli sa puta što baš nije delovalo inspirativno, ali smo drugar i ja hrabro vozili kroz noć. Put je više ličio na tek utabanu prtinu nego na magistralnu cestu i na nekim dionicama pitali smo se da li se uopšte više i nalazimo na putu ili jezdimo preko atara… Ipak, na kraju, stigosmo u Zrenjanin srećni što smo izvukli živu glavu.
“Vidi snega, jebo njega” – pomislili su “odgovorni” iz Puteva Srbije i podigli srećne ruke ka nebu. No, živim u Zrenjaninu i brinu me više ovi iz Puteva Vojvodine koji su se od snega sakrili, kažu da su propali i da nema mehanizacije; kažu da nisu primili platu i da neće sneg da čiste bez para; kažu da im je žao što građani trpe. A šta mi, građanke/građani da kažemo? Pa uglavnom ništa… Lopatu u ruke i čisti sneg, nema nam druge.
Ovih dana bilo je mnogo smešnih dogodovština vezanih za sneg i zimske “radosti”. Jedan savesni građanin, koji je uredno očistio svoje parking mesto ispred zgrade, napisao je na parčetu kartona: “Očisti svoje mesto, ne prakiraj na moje, razbiću ti stakla”- poučno, zar ne? Jedna građanka je uhvaćena okom kamere kako u uskim helankama i u štiklama čisti sneg ispred nekog butika – sklad nesklada u vidu lopate za sneg i nežnih devojačkih ruku.
Pogledam kroz prozor, a ljudi voze decu na sankama posred puta… Idila u belom… Deca ko deca, srećna igraju se u snegu, baš ih briga za ludila nas odraslih.
Pitao me moj prijatelj Amer ko je za mene ličnost godine, a ja mu odgovorio: Sneško Belić! Valjalo bi ga i na zastavu staviti umesto grba.
U Srbiji po običaju ludila do neba, šta da vam pričam, afera za aferom, padaju glave tajkuna kao blesave, barem tako kažu na televiziji. U stvarnosti sve je isto: beda, nesrećni ljudi, strah od sutra, besno režanje političara i njihovih jurišnika.
A meni se ne priča o političarima i njihovim sranjima… Dosta mi ih je za dva života. Ja hoću da vam predstavim pesmu mog prijatelja Darka Cvijetića (znam, nije prvi put, ali šta ću kad on uvek pogodi tamo gde najviše boli)
Odisejeva
Kad su snimali film Turneja, u okolici čaršije, ekipa iz Srbije pozajmljivala je
iz depoa malog pozorišta uniforme, čizme, oficirske mundire nepoznate armije…
Turneja, o izmišljenom gostovanju grupe glumaca, za doba rata, u Bosnu.
Igrali su predstavu u predstavi s pucanjem i recitiranjem.
A zapravo, bilo je obratno.
U te dane, glumačka četa pri jedinici, ostaci malog gradskog pozorišta, išla je
igrati predstave u Srbiju.
Iz rata gostovanje u mir, prednovogodišnju radost, zagrijana pozorišta.
U uniformama, iz kojih su mogli samo za vrijeme predstave.
U pozorišnim kostimima bili su civili.
Vojska ih satima držala na granici.
Nisu mogli objasniti scenografiju i kostime u trapu autobusa.
A bilo je svega:
obične zemlje u crnim vrećama (jer su jednu predstavu igrali
na zemlji razbacanoj po sceni), desetine metara ribarske mreže, plinska boca,
lažna giljotina, plastične glave skinute s lutaka u izrešetanim izlozima,
tupa pozorišna sablja, oficirski mundir nepoznate armije…
Zemlja je bila neobjašnjiva.
Nisu mogli objasniti ni da je netko šaptač i da je to razlog što nije u rovu.
Zemlja je bila potpuno neobjašnjiva.
U crnim vrećama.
Onda je napokon neki major zvao nekog majora.
I glumci su stigli, sire.
Izgladnjeli, neizbrijani, smrzli, šokirani strujnim svjetlom, hotelskim grijanjem,
nasmijanim ljudima, toplom vodom.
I nakon predstava bili okrugli stolovi.
Dva su mišljenja.
“Vrlo je patetična upotreba zemlje.”
“Sanjam ja predstavu o bunaru.
I glumci svi hodaju po vodi.
Koja cijelu predstavu nadolazi.
Žedan se probudim a nogavice pidžame zavrnute do koljena, stopala mokra.”
I sve se potopi.
Sećam se, tamo negde posle rata, došla mi prijateljica iz Prijedora u posetu. Ja napravio večeru i popalio sveće, glumim romantiku. Kaže mi ona: “Upali sva svijetla, ja sam tri godine živjela u mraku, sa svijećama”. I sad nešto mislim, pa jes’, živim već dvadeset godina u mraku sa svećom, a i ona dogoreva…
Pričao sam sa jednim čičom, izbeglicom iz Drvara. Ja mu se požalim na sneg i kako sam četiri i po sata putovao od Novog Sada do Zrenjanina. A on me pogleda i kaže: “Moj sine, a kakvi su snijegovi u Drvaru”…
I sve se potopi
I prag se smrzao
I grad pobeleo
A oči čičine
Poplavele od zime
I što reče pesnik Darko: “Vrlo je patetična upotreba zemlje.”
Autor/ica
