Društvu koje gaji ovakvu intelektualno-analitičarsku klasu propast je zagarantovana. Kad to, burazeru, stane da kenja, ne zna da se zaustavi. Te da li su možda ipak za sve krivi beli listići?; te dal’ je za Srbiju bolje da pobedi Tadić ili Đilas?; te kurac, te palac…

Alo, bre (au, sunce ti, počinjem da zvučim kao Dačić)! Koji Tadić, koji Đilas, koja Demokratska stranka… koji beli listići?! Još sam 2004-te pred nekoliko prisutnih svedoka rekao da će pobeda Tadića nad Živkovićem značiti definitivan kraj Demokratske stranke kakvu smo do tada poznavali, a time, ujedno, i konačnu smrt ionako tanke nade da će Srbija jednom uspeti da postane normalna, moderna i evropska država. Od tada rezignirano posmatram realizaciju svojih prognoza na terenu.

Jer da će Tadić rasturiti Živkovića na tim unutarstranačkim izborima nije bilo nimalo teško predvideti. Kao čovek konkretan i bez dlake na jeziku, Živković u ovako licemernom društvu nije ni mogao – kao što ni danas nema osnova – da se nada iole značajnijoj podršci; ovde su oduvek na ceni bili prodavci magle. Kao i Đinđić svojevremeno, i Živković je mnogo više omražen nego što je popularan. Što bi, ako mene pitate, trebalo da ga čini ponosnim: biti omražen – ili neshvaćen, što predstavlja blažu varijantu istog fenomena – u Srbiji je najveći mogući kompliment.

I sad je, kao, najvažnije pitanje za budućnost(?!) Srbije da li će u klanovskom obračunu unutar DS-a nadjačati Boris Nejaki (za prijatelje Blaženi) ili Draganče Efikasni (za prijatelje Hićo). Mesecima se čitava intelektualna javnost ubi od prenemaganja da odgonetne tu sudbonosnu pitalicu-skitalicu.

Ako pobedi Đilas, vele naši vrli eksperti za mršenje muda, ima DS načisto da se tajkunizuje; dočim će u slučaju Tadićevog trijumfa partija, je li, da se socijaldemokratizuje. Jerbo se Tadić bori i rukama i nogama da spasi stranku od famoznog & sveprisutnog tate Miškovića koji je, tvrdi doskorašnji prvi Srbin među jednakima, na nju opasno bacio svoje grabljivo tajkunsko oko (biće da je Miškoviću mnogo dosadno ovih dana, a izgleda čovek jako voli izazove, pa nema preča posla nego da se kocka bacajući pare na propalo žuto preduzeće).

Što više razni tadići brane svoje respective stranke od najezde tajkuna, to mi tajkuni bivaju sve gotivniji. Maltene mi dođe da osnujem Tajkunsku partiju. Na sajtu stranke, na vrhu stranice, ima da napišem najkrupnijim mogućim slovima: „PAŽNJA, PAŽNJA – VAŽNO OBAVEŠTENJE: Donacije ispod 100 hiljada eura ne primamo!“. A ispod toga program stranke u jednoj rečenici: „Kad mi dođemo na vlast, sve što je ostalo od Srbije ima da poklonimo drugovima tajkunima koji su nas finansirali, kako bismo vas još jače jebali u mozak, pizda li vam, bre, materina ona plitkoumna!“.

A iskreno, zabole me stojadin. Neka se intelektualna i analitičarska elita i dalje zabavlja trivijalnostima kad već nemaju, niti umeju, da rade išta pametnije i svrsishodnije. Zajedno sa svojim domaćinima, voditelji(ca)ma kojekakvih talk-show programa. Ti su mučenici & mučenice pogotovo smehotresna pojava. Toliko se jadni napinju da postave poneko suvislo pitanje, samo što se ne useru; i što se jače napnu, to im pitanje ispadne gluplje. Takvu količinu oralne masturbacije nema da vidiš ni u pornićima ŠLj kategorije.

- Ju, sestro slatka, ču li ti šta Toma onomad izjavi kod Olje?

- Ma nije to ništa, brate slatki, a ču li ti Dačića?

- Jao, užas! Mis’im stvarno, jebote, ovi ima potpuno da nas odvoje od Evrope.

- Jebote, ovo je stvarno restauracija devedesetih na delu.

Kakva, bre, crna Evropa, kakvi bakrači?! Odvojeni ste vi svi od zdravog razuma, i to poodavno. A devedesete vam je restaurirao onaj što vas sad brani od tajkuna. Njemu lepo idite, pa se žalite.

Ja ću, za to vreme, da uživam posmatrajući dalju propast. Pošto osim konačne propasti ove i ovakve Srbije, drugog načina da se ista očisti od fašistoidog smeća, koje se svakodnevno izliva iz njene hipokrizijom zapušene kanalizacije, jednostavno – nema. U šta ćete se relativno skoro i sami uveriti. Možda i mnogo brže nego što iko očekuje.

Foto: MESS