Dražin dron nad Beogradom

Povezani članci

• Bakir Hadžiomerović: Krize i akcize
• „Domovina je tamo gdje me ne tuku“
• Ne daj nas, Ines!
• Osuđenik na predsjedničkom dvoru
• Intervju sa Miloradom Dodikom, Der Standard: „Mi Srbi od početka nismo htjeli Bosnu“
• Od jezika, rode, da se bojim

Foto: Anadolija

U šminkanju četničke prošlosti i pravljenju rama za portret Draže Mihailovića kao nevine žrtve posleratne komunističke vlasti, Srbija podiže zidove  prema narodima u drugim bivšim jugoslovenskim republikama.

Dok su aktivisti organizacija Žene u crnom, Inicijativa mladih za ljudska prava i Fonda za humanitarno pravo u akciji Istina, odgovornost, pravda, okupljeni ispred Glavne železničke stanice, u znak podsećanja na ubistvo 19 Bošnjaka otetih iz voza u Štpcima, pre tačno 22 godine tražili osudu ubica, nad Beogradom leteo je dron sa likom Draže Mihailovića. Njime su upravljali poklonici lika i dela, ozloglašenog četničkog komandanta. Okupljeni nekoliko stotina metara dalje od železničke stanice, ispred Palate pravde čekali su sudsku odluku o njegovoj rehabilitaciji.

Izvođači krvavih radova u Štrpcima, koji su otete, uglavnom poubijali iz vatrenog oružja, a neke i poklali, da bi ih bacili u Drinu, nisu to uradili bez miga iz srpske prestonice. U prilog tome govori i izjava Vojislava Vukčevića, tužioca za ratne zločine. On kaže da je bilo opstrukcije da se taj zločin procesuira. Mig Lukiću, Ranisavljeviću i koljačkoj hordi dat je je iz srpske prestonice. Akcija je blagosiljana u policiji i službi Državne bezbednosti. DB-ovci su rado koristili usluge raznih paravojski na Kosovu, Bosni i Hrvatskoj. Beogradski establišment je 1992. godine kad je počeo rat u Bosni i Hercegovini, izvodio akcije čišćenja na bosanskoj granici. Jedna od takvih akcija bila je i ona u selu Kukurovići, kad su pripadnici Užičkog korpusa besomučno granatirali ovo selo, u kome su, uglavnom, živeli Bošnjaci. Izloženi neprestanom granatiranju seljaci su napustili mesto, a oni koji to nisu učinili našli su smrt u bombardovanju. Isti zadatak imali su Lukićevi “sanitarci”. Nisu oni tek tako poskidali sa voza, iz Beograda za Bar, nesretne putnike. Njima je mig dat u Beogradu, a saučesnike su imali i u železničkom personalu. Uključujući i vrh železnice u Nemanjinoj ulici. Trebalo bi očekivati da, posle 22 godine od bestijalnog zločina, njegovi neposredni izvršioci progovore i o nalogodavcima.

Dok su putnici iz beogradskog voza smrti ovih 22 godine zatrpavani što dublje, četnolika Srbija intenzivno kopa ne bi li pronašla mesto gde je sahranjen Draža Mihajlović. Otkopava se četnički komandant, čija vojska je zdušno pomagala, zajedno sa ustašama, hitlerovcima  ne bi li slomili antifašistički pokret jugoslovenskih naroda i  partizanske jedinice koje su se borile za oslobođenje. U akcijama za  Beograd, pored srpskih partizana i boraca sovjetske armije, učestvovali su i antifašisti iz svih bivših jugoslovenskih republika Bosne, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Makedonije…Taj trag sadašnje vlasti podojene četničkim kolostrumom brišu svojom velikom prljavom metlom. Neće proći dugo, a taj trag će nestati iz školskih udžbenika i istoriografije. Na lanjskoj proslavi oslobođenja nekadašnjeg glavnog grada Jugoslavije, manifestaciji pomerenoj neki dan unapred da se ne bi remetio Putinov kalendar, Tomislav Nikolić, predsednik Srbije pomenuo je od generala samo Srbina Koču Popovićića. Ostali partizanski komandanti i generali, poput Peke Dapčevića, stratega bitke za proterivanje nemačke armade namerno je zaboravljen. Svečanu binu sa četnolikim domaćinima i gostom iz Rusije, čuvali su vojnici sa šajkačama koje su krasile kokarde. Smrt antifašizmu, živelo četništvo, bila je  poruka ove maskarade.

Glasnogovornik podnosilaca zahteva za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića je Oliver Antić, savetnik predsednika Srbije. On će ispred Palate pravde reći kako je nedopustivo što ovaj proces  (pokrenut 2006.) traje tako dugo. To je onaj isti profesor Pravnog fakulteta, koga se njegove kolege sećaju kao partijskog jurišnika  na navodne nacionaliste i narodne neprijatelje kakav je po njemu bio čuveni profesor Mihailo Đurić. Podsećajući na to, Todor Kuljić, profesor Filozofskog fakulteta kaže da ovde nije reč o tranziciji intelektualaca nego o konverziji partijskih higijeničara. U ovom samo naizgled bizarnom detalju zgusnuta je farsa srpske (ne)kulture sećanja, koja nije centrirana oko Draže nego oko njegovih novokomponovanih advokata.

U šminkanju četničke prošlosti i pravljenju rama za portret Draže Mihailovića kao nevine žrtve posleratne komunističke vlasti, Srbija podiže zidove  prema narodima u drugim bivšim jugoslovenskim republikama. Još su živa sećanja na zločine dražinovaca u Bosni, za vreme Drugog svetskog rata. Taj kolektivni egocentrizam i histerija zaborava za tuđe nevine žrtve, koja se ponavlja u ovom vremenu, samo će razgoreti dodatnu netrpeljivost na prostoru bivše Jugoslavije.