Društvo koje uporno odbija da pogleda u ogledalo i suoči se sa nakazom koja mu se odatle kezi jednostavno je osuđeno da završi u haosu, ponekad i krvoproliću.  

Najsvežije izjave, neko bi rekao „gafovi“, novoizabranog predsednika Srbije Tomislava Nikolića dale su podguznim muvama Borisa Tadića – a to su oni koji bi da budu veći Šaperi od Krstića (i veće Sonje Liht od muža joj, Milana Nikolića) – još jedan povod za dizanje moralne panike. Eto, vele podguznjaci, lepo smo mi upozoravali da će Toma (opet) da nas bruka pred svetom i da nas svađa sa susedima, i vidite da smo bili u pravu.

Ima u tome istine, zaista. Mislim, u globalu. Ako se, međutim, bar malo uključi mozak, jasno je da Tomislav Nikolić govori upravo ono što i sam Tadić oduvek misli, samo, jebiga, nema kuraži da javno kaže. Sa Tomom, ako ništa drugo, svi (uglavnom) znaju na čemu su.

Kao kec na jedanaest, u međuvremenu je za predsedavajućeg Generalne skupštine UN izabran – u, sunce ti, kad se sad nisam šlogir’o! – Vuk Jeremić. Da, da, onaj isti koji nas bruka po svetu već pet punih godina, o svađanju sa komšijama da i ne govorim. Uzgred, da podsetim, Tadićev đak i, takođe Tadićev, šef diplomatije (nadam se ne još dugo).

 Toliko o poređenjima.  Vreme je da pređemo na onu, važniju temu, a to nije pitanje ko će na kraju formirati novu vladu, već da li će ista biti dovoljno odgovorna da neodložno preduzme sve one korake za koje prethodna nije imala hrabrosti. Kad smo već kod toga, sva je prilika da spadam u retku, gotovo ugroženu vrstu onih koji ne da nisu poverovali u predizborna obećanja nego su, naprotiv, molili boga da ih političari nakon izbora ni slučajno ne pokušavaju ispuniti. Jer ako bi, uprkos svim upozorenjima, kako Fiskalnog saveta tako i nezavisnih (ali pre svega realnih) ekonomista, zaista krenuli da ih ispunjavaju, vaskolika bi Srbija vrlo brzo saznala da je dno po kojem baulja još mnogo mnogo dublje nego što je većina spremna da poveruje.

Ne mora se biti posebno pametan da bi se shvatilo zbog čega je to tako. Dovoljno je znati sabrati 2 i 2. Što se, je li, (na)uči još u prvom osnovne, ali se mnogima očito čini da će im život biti lakši (i lepši) ako zaborave (na) tu prostu računsku operaciju. Takvi se po pravilu ne opamete sve dok jednom žestoko ne tresnu guzicom o tvrdu podlogu. Neki, očito, čak ni tad.

Nepopularne fiskalne mere, poput zamrzavanja plata i penzija, su tek mali deo onoga što je potrebno uraditi da bi Srbija ekonomski stala na noge (uzgred, što se penzija i plata u javnom sektoru tiče, tu ima i prostora i načina ne samo da se zamrznu već i da se smanje u ukupnoj masi, a da pri tome socijalno (naj)ugroženiji slojevi ne budu dodatno pogođeni). Za povećanje pak PDV-a, koje se takođe preporučuje, nisam siguran da bi obezbedilo više para u državnoj kasi; pre bi se moglo pozitivno odraziti na blago smanjenje spoljnotrgovinskog deficita kroz porast izvoza, a time, posredno, i na stabilizaciju kursa dinara (doduše, u vrlo ograničenoj meri i na vrlo ograničen rok). Ili, u goroj varijanti, produbiti postojeću recesiju, istovremeno vodeći porastu sive ekonomije, što bi se, opet, negativno odrazilo na budžet.

Kako god, famozni aranžman sa MMF-om, bude li postignut, nipošto neće otkloniti temeljne nedostatke nakaradnog ekonomskog sistema. Njegova jedina svrha jeste da se kratkoročno spreči katastrofa zvana kriza javnog duga, dok će  oporavak i konsolidacija na duži rok zahtevati daleko dublje reformske poteze, koji su strogo protržišnog karaktera, dakle potpuno suprotni od dosadašnje, dominantno socijalno-demagoške politike.

Je li realno da nova vlada, ko god se u njoj bude obreo, konačno okrene list i učini taj svakako bolan, ali strateški više nego poželjan zaokret (ne samo u usko ekonomskoj sferi)? Teško. Od govana se pita ne pravi (i, da se razumemo, ovo se ne odnosi samo na stranke, tj. političku oligarhiju, već na društvo u celini). Osim, možda, najosnovnijih rezova koji bi obezbedili da nam MMF odobri taj urgentni kredit za likvidnost, sve ostalo će verovatno ostati manje-više kao i do sada.

Obistine li se mračne, ali na žalost izgledne prognoze o nespremnosti na suštinsku promenu kursa, budućoj srbijanskoj vlasti preostaće u principu dve kompromisne opcije. Jedna je da se prodajom nekog javnog preduzeća privremeno ugasi budžetski požar. Povoljna strana takvog poduhvata je to što imamo čak i previše toga za prodaju; pored toga, generalno je bolje da sve, osim tzv. „prirodnih monopola“, bude privatizovano negoli da ostane u državnim rukama (naravno, jako je važan i model, kao i doktrina, po kojem se privatizacija obavlja).

Nevolja je, na drugoj strani, što su ekonomski dometi takve operacije i u kvantitativnom i, još više, u kvalitativnom smislu isuviše slabi da bi se na njih moglo trajnije računati, pogotovo u uslovima globalne recesije, zbog koje će vrednost eventualne transakcije biti znatno manja nego što bi bila da su okolnosti povoljnije. U šta se inače savršeno uklapa ona čuvena misao pokojnog Đinđića („To je cena naše gluposti. Ne može to besplatno. Vi možete od akvarijuma da napravite riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe da ponovo napravite akvarijum. Skuvali ste ribe – gotovo je!“).

Postoji, kao što rekoh, i druga mogućnost. Da vlada pronađe strateškog ekonomskog partnera, koji bi, svakako, morao videti prvenstveno sopstveni interes u tome da nam ponudi ruku spasa. Pošto su šanse da se takav partner pojavi iz redova Evropske unije u vreme kad je ona i sama na ivici kolapsa praktično svedene na minimum, kao najrealniji (ako ne i jedini) preostali izbor nameće se Rusija. Koja zahvaljujući energetskim preimućstvima i dalje može da obezbedi finansijske viškove koji služe kao efikasna (imperijalistička) poluga za postepeno ali sigurno širenje uticaja Kremlja na bližu i dalju okolinu.

Kakvu bi samo eksploziju serijskih orgazama ovakav scenario izazvao kod nekih koji ne prestaju da sanjaju vlažne snove o Srbiji kao ruskoj guberniji. Utoliko pre što su „baćuške“ pravi velemajstori da kratkoročne ekonomske uloge pretvore u dugoročnu političku dobit, a sve u skladu sa onom dunđerskom: „jebi magare dok je u blatu“ (mada nam gacanje po blatu ionako ne gine, sa braćom Rusima ili bez njih).

Koje god trikove primenili, cena dugogodišnje neodgovornosti i konstantnog guranja problema pod tepih na kraju će se neminovno morati platiti, i to uz debelu kamatu. Sasvim zasluženo, ako mene pitate. Društvo koje uporno odbija da pogleda u ogledalo i suoči se sa nakazom koja mu se odatle kezi jednostavno je osuđeno da završi u haosu, ponekad i krvoproliću. Kao hiperrealista, onim malobrojnima koji su, za razliku od većine, sposobni da vide i malo dalje od vlastitog nosa, mogu da ponudim samo jedan savet: bežite odavde čim vam se ukaže prva prilika; što dalje i bez povratka. Iskreno, dopustiću sebi da svakoga ko bi takvu priliku propustio javno proglasim budalom. Ko se nađe uvređenim – njegov problem.

Savet bih rado dao i onima koji će ostati u Srbiji, bilo zato što, uprkos svemu, to žele ili zato što nemaju drugog izbora, ali se plašim da bih time mogao potpasti pod udar krivičnog zakona. Inteligentniji među njima će, pretpostavljam, umeti da pročitaju između redova. Materijala ionako ima dovoljno.

Za kraj, nije baš neka uteha, ali ipak se u Srbiji nakon ovih izbora pored predsednika promenila još jedna stvar: po prvi put se, naime, čini isplativijim, makar politički, ostati u opoziciji nego ući u vlast.

Ne računajući, naravno, Ivicu i njegove partijske pajtose i pajtašice. Njihovo tek dolazi, to jest – vraća se. I neka. Zaslužili su.