Lopov se lopova plaši, a u strahu su velike oči.

Pre nekoliko meseci prašinu u javnosti podigla je procurela informacija da se u okviru srbijanske Žandarmerije u tajnosti formira nova JSO pod nazivom „Odred za specijalne namene“. Nakon serije medijskih špekulacija, ministar policije Ivica Dačić i komandant Žandarmerije Bratislav Dikić su, u prepoznatljivo bahatom maniru, objasnili da nova sistematizacija unutar MUP-a predviđa osnivanje specijalne (pod)jedinice sa tim imenom, ali da ona nema nikakve veze sa ozloglašenim „crvenim beretkama“, te da u nju neće biti primani novi kadrovi, već će se sastojati od onih koji već rade u drugim jedinicama policije.

Priča o novoj JSO u sastavu Žandarmerije zapravo i jeste pomalo besmislena, ali ne zato što su je demantovala gospoda Dačić i Dikić, već zbog toga što nije nikakva tajna da u Žandarmeriji već radi određen broj bivših pripadnika inkriminisane jedinice. U pitanju su zvanično oni koji se, navodno, nisu lično ogrešili o zakon.  

Prava opasnost u vezi sa Žandarmerijom nalazi se u činjenici da je ona, i bez tog novog specijalnog odreda, pojedinačno ubedljivo najjača od svih postojećih oružanih formacija u državi, računajući i vojne. Štaviše, pojedini iskusniji poznavaoci bezbednosnih prilika u neformalnim razgovorima tvrde da je Žandarmerija do te mere moćna da bi u eventualnom međusobnom sukobu mogla da porazi i celokupnu Vojsku Srbije (delom i zato što je vojska previše slaba i dezorganizovana, svom optimizmu i marketingu njenog ministra uprkos).

Ukoliko su ovakve procene tačne (nadajmo se da nisu), onaj ko bi uspeo da uspostavi punu efektivnu kontrolu nad Žandarmerijom imao bi više nego izgledne šanse da sprovede čak i državni udar, kao i da u eventualnom oružanom konfliktu između domaćih političko-krimiobaveštajnih klanova odnese odlučujuću pobedu. Što mu, u krajnjem, dođe na isto.

U društvima permanentno tinjajućih tenzija i zapaljive političke atmosfere, suština uspešnog vladanja državom u osnovi se i svodi na tehniku uspostavljanja potpune kontrole nad službama bezbednosti. Poslednji kome je to pošlo za rukom bio je Slobodan Milošević, koji je uz pomoć tadašnjeg načenika RDB Jovice Stanišića i užeg kruga njegovih bliskih saradnika suvereno upravljao kompletnim obaveštano-bezbednosnim aparatom Srbije (smenom Stanišića 1998. Milošević je u velikoj meri sam ubrzao sopstveni pad sa vlasti, ali to je posebna tema).

U Srbiji u ovom trenutku nijedna konkretna interesna grupa, kao ni pojedinac, ne poseduju tu vrstu i nivo kontrole nad celokupnim sistemom bezbednosti, ali ako postoje stranka i političar koji, iz ličnog iskustva, jako dobro poznaju metode i tehnike ovladavanja bezbednosnim institucijama, onda su to bez sumnje Miloševićeva SPS i njen današnji lider, ministar policije Ivica Dačić.

Da li bi se onda pojačavanje ionako prejake Žandarmerije novom specijalnom jedinicom moglo povezati sa Dačićevim opasno zahuktalim ambicijama? I ne i da.

Najpre da vidimo zbog čega ne? Pre svega, ta nova sistematizacija MUP-a, kojom je obuhvaćena i pomenuta reorganizacija Žandarmerije, odobrena je od strane Vlade Srbije u kojoj predsednik Boris Tadić, kao de facto (i) premijer, preko svojih partijskih poslušnika drži većinu resora. Teško je poverovati da je Tadić toliko naivan, ili neobavešten, da bi dao saglasnost za nešto što bi potencijalno moglo ozbiljno ugroziti i njegovu ličnu poziciju najmoćnijeg političkog subjekta u državi.

Mnogo je verovatnije, ako ne i sasvim izvesno, da su nosioci vlasti procenili da bi u narednom periodu, usled neminovnog daljeg pogoršavanja socijalno-ekonomskih prilika, moglo doći do češćih i masovnijih uličnih demonstracija, što bi razne ekstremističke grupacije i sa njima povezani klanovi, koji su u međuvremenu toliko ojačali da ih politička klasa preko sebi lojalnih struktura više nije u stanju držati pod dovoljno čvrstom kontrolom, lako mogli iskoristiti u svrhu još veće destabilizacije države i društva u skladu sa njihovim vlastitim kriminalnim interesima. U očitom nedostatku hrabrosti i kapaciteta – a ponajviše ličnog interesa – da sprovede bolne ali kritično potrebne reforme, vladajuća oligarhija je po svoj prilici rešila da samu sebe zaštiti od nepredvidivih posledica time što će najmoćniju, i za suzbijanje uličnog nasilja ujedno najkompetetniju policijsku formaciju dodatno pojačati.

Iako u datim ololnostima ovo deluje kao najlogičnije i najracionalnije objašnjenje ključnog motiva za formiranje novog specijalnog odreda, i dalje ostaje da u vazduhu visi pitanje da li bi jedna tako moćna oružana sila poput Žandarmerije u perspektivi ipak mogla biti zloupotrebljena i za neke daleko opasnije poduhvate. Tu se još jednom, hteli ne hteli, moramo osvrnuti na nezaobilaznog Ivicu Dačića.

Bez obzira na famozno nacionalno pomirenje i povremena zaklinjanja u čvrsto političko jedinstvo, između Tadića i Dačića, odnosno njihovih interesnih klanova, u pozadini vlada daleko veće uzajamno nepoverenje nego što se običnom, i po definiciji površnom, posmatraču čini. Suština njihovog, kao i odnosa unutar većeg dela političke elite generalno, mogla bi se sažeti u kombinaciji dve narodne izreke: lopov se lopova plaši, a u strahu su velike oči. I to je ono što ih odlučujuće i spaja i razdvaja, a ta je linija prilično tanka (kao u onom poznatom hitu legendarnog Bijelog dugmeta).

Iza scene, naime, kao rezultat dugogodišnje političke instrumentalizacije službi bezbednosti, već izvesno vreme neprekidno vlada za sada još uvek relativno tiha i prigušena, ali potencijalno opasna netrpeljivost između rukovodstva BIA i jednog dela vrha Ministarstva unutrašnjih poslova. Ovaj detalj je bitan zbog toga što Dačić kao ministar policije ima odlučujući udeo u upravljanju njenim ključnim resorima, dok su zvanične strukture BIA, doduše neformalno, pod faktičkom kontrolom Borisa Tadića.

U tom pozadinskom ratu oko preuzimanja većinskog paketa akcija u kontroli ukupnog sistema bezbednosti, Tadićev svojevrsni hendikep u odnosu na Dačića jeste to što njemu lojalna BIA, za razliku od službe koju je nasledila (Miloševićeve RDB), nema u svom sastavu ubojitu oružanu formaciju poput ondašnje JSO. Dačićeva policija, na drugoj strani, nema taj problem.

Prilikom odluke da osnuje Savet za nacionalnu bezbednost, kao posebno telo koje treba da objedini koordinaciju i kontrolu svih sektora obaveštajno-bezbednosnog aparata, Tadić je, pored ostalog, najverovatnije imao na umu i po njega nezgodne gorepomenute okolnosti. Kroz upravljanje nacionalnim savetom, Tadić će nastojati da predupredi latentnu bezbednosnu pretnju po sebe i svoju političku moć.

Pa ipak, ni Tadić ni Dačić, bilo pojedinačno ili u zbiru, kao ni bilo ko drugi iz zvaničnih struktura vlasti, nemaju apsolutnu kontrolu nad celokupnim područjem nacionalne bezbednosti. Još uvek i unutar policije i u obaveštajnim službama ordinira značajan broj podivljalih autonomnih frakcija čiji se uticaj na oblikovanje ukupne bezbednosne slike ni slučajno ne sme potceniti. Tokom narednih godina bi upravo napori da se ove frakcije ukrote i privedu sopstvenom jatu mogli biti od presudnog uticaja na to koji će domaći politički klan konačno prevagnuti kao dugoročno najmoćniji u Srbiji.

Dačić će u toj igri biti najnezgodniji faktor iz najmanje tri razloga. Prvo, ima sasvim realne izglede da već nakon ovih izbora uznapreduje do ni manje ni više nego mesta premijera, budući da nijedna od dve najveće stranke, osim u slučaju famozne ali malo verovatne „velike koalicije“, bez njega izvesno neće moći da formira vladu, a ostanak na funkciji prvog policajca bio bi ipak premali zalogaj za njegove isuviše ozbiljne ambicije. Ne treba sumnjati da će Dačić eventualnu premijersku poziciju umeti da u svakom smislu maksimalno iskoristiti za učvršćivanje vlastite moći. On zasigurno neće, poput Mirka Cvetkovića, pristati da bude najobičnija marioneta predsednika države, ko god na tu funkciju na kraju bude bio izabran.

Drugo, iako je trenutno „tek“ treći po podršci biračkog tela, iza Tomislava Nikolića i Borisa Tadića, Dačić je jedini od ove trojice čija popularnost konstantno raste, dok Nikolićeva i Tadićeva uglavnom stagniraju. Čak i da ga formiranjem „velike koalicije“ privremeno izbace iz igre, Dačić bi i kao opozicija mogao itekako politički da profitira u narednom periodu (možda čak i više nego što bi profitirao ako ostane u vlasti).

Treće, i direktno povezano s drugim, od svih aktera na domaćoj političkoj sceni, Dačić ubedljivo najbolje kapira – i koristi – mentalitet pučine stoke jedne grdne, a uz sve to mu i aktuelni politički, socijalni, ekonomski, ali i kulturološki trendovi, kako ovi lokalni, tako i oni globalni, u potpunosti idu na ruku. Ukoliko se ti trendovi nekim divnim čudom uskoro ne preokrenu, Dačić bi po popularnosti za koju godinu mogao da nadmaši i Tadića i Nikolića, čime bi postao bez premca najuticajnija politička figura u državi (ako od države do tada uopšte nešto i ostane).  

Obistini li se ovakav scenario, Dačiću će jedino još preostati da u međuvremenu pronađe, ili stvori, svog ličnog Jovicu Stanišića, te da se na taj način i definitivno od nekada posprdno nazivanog Malog Slobe preobrazi u onog pravog, velikog. Tada će ujedno i naša moćna Žandarmerija konačno moći da se pokaže u punom svetlu i kapacitetu.

Na šta bi ličila apsolutna vlast jednog Ivice Dačića, kad je i ova relativna normalnom čoveku nepodnošljiva, svako iole pametan može da nasluti. Muka i jeste u tome što pametni ovde nikad nisu ni bili u većini. Da jesu, Dačić i njegova partija ne bi mogli da sanjaju ni o prelasku cenzusa, kamoli da postanu ključna politička sila u zemlji.

I ne samo Dačić i njegova partija.