Šta bi, zbunio vas naslov? Pitate se otkud sad dve srbije na ovako malom prostoru (samo bi nam to još falilo, božemeoprosti)?

Moša, dragi gledaoci! Nisam uopšte mislio na još jednu lokalnu žabu o kakvoj sam pisao u prethodnoj kolumni. Za razliku od Srbije koja očajnički pokušava da glumi regionalnu velesilu, postoji na ovom našem brdovitom polutoku jedna druga država kojoj bi još kako valjalo da se ugleda na Ameriku, ali u sasvim drugačijem smislu i na sasvim drugačiji način.

Ko bi sad pa to mogao da bude? Ama, Bosna i Hercegovina, bre, sunce vam poljubim!

Da napravimo malo poređenje. U BiH kolo vode tri privilegovane, u mnogo čemu slične a opet tako nepomirljivo zavađene etničke grupacije, koje ni oko čega nisu u stanju da se dogovore kad je zajednički interes u pitanju. Kao tri roga u vreći, da prostite. Ameriku, pak, naseljava bar trista trijes’ tri naroda i narodnosti sabranih sa svih živih meridijana zemaljske kugle, pa im to ič ne smeta da žive u uzajamnom miru i opštem blagostanju. Dok u Americi žive isključivo Amerikanci, u Bosni životare Bošnjaci, Srbi, Hrvati i ostali. U te ostale, kakvog li idiotizma, spadaju i Bosanci i Hercegovci kao građani drugog reda u rođenoj državi.

Okej, možda Amerika i nije najzgodnija za poređenje. Suviše je golema i moćna, a i fizički je, brate, predaleko odavde. Rekao bih zato da je Švajcarska ipak bolji primer. I tamo su tri naroda dominantna, mada se, srećom i po Švicu a i po njih same, ne razmeću svojom konstitutivnošću. Druga upadljiva sličnost između dve zemlje je kantonalni model državnog uređenja. Uz to, Bosnu zbog njenih prirodnih lepota često od milošte zovu „Švajcarska na Balkanu“. Žalosno je samo što nema ko da to pametno iskoristi na dobrobit svih njenih građana.

U pravu ste, stvarno preterujem kad mi uopšte i pada na pamet da pravim paralele između polužive-polumrtve Bosne i jedne od najprosperitetnijih država na svetu. Geografija, istorija, mentalitet – sve to ima svoje. Ali na kraju krajeva, od nečega se mora krenuti da bi se ikada stiglo do kakve-takve normalnosti. Pa kad već pucamo, daj bar da pucamo visoko (bolje nego jedni na druge).

Nisam, naravno, toliko blesav da bih se nadao kako će ovaj tekst možda motivisati bh. politikante da zasuču rukave i napokon za svoju zemlju učine nešto konstruktivno. Od njih to verovatno više ne očekuju čak ni najtvrđi optimisti. Bosanskim muljatorima zapravo ovaj ćorskokak najviše i ide na ruku, inače se ne bi toliko trudili da ga sačuvaju netaknutim.

Ostaje nam, prema tome, jedino da se uzdamo u spoljni faktor, i to samo zato što je njemu samom u interesu da Bosna konačno profunkcioniše. A ukoliko dotični faktor eventualno ne razume jugoslovenski jezik naroda i narodnosti na kojem pišem ovu kolumnu, drage ću im volje istu prevesti na dobro im znan engleski. Da ne gubimo vreme bezveze.