Radomir Lazić: ŠESTORKA

Povezani članci

• Nek’ je nama nas
• Stanje se pogoršava iz sata u sat: Hospitalizirano 27 djece iz vrtića u Sarajevu
• Definitivno počinje borba za opstanak normalih ljudi u BiH
• Stigla potvrda: Holub potvrdio za SEEbiz: Istražujemo predmet Dodik – Hypo
• CCI: Loši rezultati i eskalacija političkih sukoba
• Nemojmo se pomiriti s Evropom ruševina

Piše: Radomir Lazić

Moj mali prijatelj i ja igramo „čovječe ne ljuti se“. Njemu su tri godine a ja sam svoje prestao da brojim.  Igraju s nama još autizam i alzheimer. Niko ne zna zašto je ovaj prvi s nama, otkud on, ali eto igra s nama. Ovaj drugi pomaže meni  da, za sada bar povremeno, zaboravim ono što je bilo i ne razmišljam o ovome što jest.

Kad moj mali prijatelj baci kocku i padne jedinica on to zove  jedan i ništa. Sasvim logično jer svi drugi brojevi imaju neko društvo samo jedinica nema. Kad padne šestica onda on kaže da su to dvije trojke.  Logično i matematički neoborivo. U toj igri šestica znači jednu novu figuru na tabli, brže napredovanje, smirenje i sigurnost kad se figura poslije dugog puta, zamki i opasnosti nađe na sigurnom i uživa u pobjedi. U nekoj drugoj igri, češće, „šestorka“ znači da te neko izbaci s ploče, da zbog  „boje“ ispadneš i ti i sve tvoje figure iz igre, i da u sljedećem bacanju kocke možeš, eventualno, dobiti „dvije trojke“ ili „tri dvojke“.

Moj mali prijatelj zna sva latinična i čirilična slova, zna brojati do deset, on zna sabirati i oduzimati. Njegovi roditelji ga uče mnogim korisnim stvarima i za njih je to priprema za život koji je pred njim. U igri u kojoj ćemo ja i moj suigrač iz „čovječe ne ljuti se“ ispasti a moj mali prijatelj nastaviti dalje sa svojim suigračem,  sabiranje i oduzimanje je nešto sasvim drugo.

Njegovi roditelji su heroji koji nikad neće dobiti priznanje za ovo što rade. Nikad neće biti izabrani za „ženu godine“  ili „menadžera godine“ jer osim što ne dobijaju od ovog društva nikakvu pomoć, oduzima im se i ono što imaju ili ne daje ono što moraju imati. Njima je pala kocka na jedan i ništa. Jedan roditelj  radi a drugi, svaki put kad dobije odgovor na molbu za posao, vidi da od toga nema ništa.

Moj mali prijatelj ide i u vrtić. Tridesetak njegovih drugara i autistični spektar,  jer to je medicinski naziv za one koje ja zovem igračima u igri, imaju svu stručnu pomoć, za razliku od moje koji  uglavnom  opsujem kad mi kocka padne na „šestorku“,  od  ljudi koji puno brinu o njima.

U toj  igri, kad ja psujem, „šestorka“ je ostala gluha, nijema i slijepa na sve apele za pomoć u pronalaženju novog prostora za te mališane jer moraju iseliti iz postojećeg.

Kad nam dosadi da igramo „čovječe ne ljuti se“ igramo domine. Poslažemo jednu do druge i samo malo gurnemo prvu.  Njemu je  mnogo zabavno kad padaju jedna za drugom a ja razmišljam o nečem sasvim drugom.