I ja sam teška budala kad od verskih fanatika očekujem da koriste mozak. Da imaju mozga, ne bi ni bili religiozne zatucotine.

Opet se potvrdilo nepisano pravilo: oni koji sebe predstavljaju najvećim braniocima nečega po pravilu najčešće rade direktno protiv interesa tog svog nečega. Tako, eto, neki paćenik napravi nekakav film i okači ga na mrežu. Onda se neki drugi paćenici nađu uvređenim, pa u znak odmazde krenu da napadaju i pale ambasade države čiji je filmadžija, igrom slučaja, državljanin. Usput ubiju jednog ambasadora i još trojicu njegovih službenika.

Film nisam gledao (čujem da je ekspresno skinut sa YouTube-a), ali sudeći po komentarima relevantnih ljudi – i stranih i ovdašnjih – u čiji sud i nepristrasnost nemam razloga da ne verujem, reč je o potpuno marginalnom uratku koji ne zavređuje ni trunku pažnje. Džaba sve to kad se uvek nađe dovoljno budaletina koje samo čekaju povod da pokažu svoj kretenluk pred što je moguće širim auditorijumom. Ako su zbog jednog bezvrednog nazovi-filma ovako žestoko podilkanili, šta li bi tek radili da je na istu ili sličnu temu objavljeno neko uistinu kvalitetno umetničko delo? (Salman Ruždi najbolje zna odgovor).

Povređena su im, vele, verska osećanja – uzgred, priznajem da nisam baš siguran šta dotična sintagma tačno podrazumeva, ako uopšte nešto podrazumeva – pa moraju, je li, da reaguju. Kad bismo se i mi, nevernici i nereligiozni, držali te logike, ispada da bismo svaki put kad su nam usled lupetanja religijskih poglavara povređena ateističko-agnostička osećanja – a to je, maltene, svakodnevno – trebalo da organizovano palimo i rušimo verske objekte diljem kugle zemaljske.

A stvar je, u stvari, više nego jednostavna: kao što vi, vernici, imate pravo da do mile volje verujete i slavite sve te vaše mesije, proroke, svece i ina čudesa od mesa, tako jednako i mi, nevernici, imamo pravo da ni u šta od toga ne verujemo; i da se, ako hoćemo, sa svim tim sprdamo kol’ko god nam drago (na način kako to, na primer, rade genijalci iz South Park-a). Potrebno je samo malo uključiti mozak da bi se to shvatilo. Nego, i ja sam teška budala kad od verskih fanatika očekujem da koriste mozak. Da imaju mozga, ne bi ni bili religiozne zatucotine.

Elem, rekoh na početku da ti branioci religije i sličnih, hm, stvarčica zapravo najviše rade protiv interesa onoga što, navodno, brane. Slučajno ili ne, od ljudi koje lično poznajem, a koji su vernici, najviše čestitih i časnih osoba sam, procentualno gledano, sreo baš među muslimanima. Ne samo što se svi do jednog sa kojima sam na tu temu do sada razgovarao zgražavaju nad nasiljem u ime religije (bez obzira o kom se konkretno povodu radi), već se jednoglasno slažu u oceni da su upravo ekstremni islamisti ti koji svojim (ne)delima ubedljivo najviše doprinose predrasudama prema Islamu i muslimanima.

Ovi što trenutno divljaju po Bliskom istoku svakako ne čine većinu tamošnjeg stanovništva. Uzmimo Egipat, kao centar arapskog, a time, na neki način, posredno i islamskog sveta. U toj zemlji živi oko 80 miliona ljudi, velikom većinom islamske veroispovesti; u  glavnom gradu, Kairu, nekih osam miliona. U neredima, međutim, učestvuje tek nekoliko stotina, u vrh glave hiljadu maloumnika, mahom fudbalskih huligana, koji su, kao i svi huligani, jedva dočekali priliku da se pomlate sa policijom i uzvikuju anti-američke parole (Mubarak bi im se u svoje vreme verovatno dobrano iznajebao majke pre nego što bi i stigli da pomisle da prave sranja).

Ogromna većina Egipćana se, dakle, nije priključila nasilnim protestima iako nema sumnje da su i mnogima od njih ta takozvana verska osećanja takođe povređena spornim filmom, ali je, bez obzira, gotovo sva medijska pažnja usmerena na onu šačicu vandala. Takoreći idealan zicer za anti-islamske fašiste na Zapadu da svojoj površnoj publici pruže još jedan argument za tezu kako su, eto, ti muslimani sve sami divljaci i primitivci. A razlika između islamskih fundamentalista poput onih iz, recimo, al Kaide i hrišćanskih poput naciste Brejvika je isključivo u ideološkom predzaku; kvalitativno i suštinski – razlike nema.

Dobar primer za to su ovi naši, ex/post-jugoslovenski huligani svih boja – srbopravoslavne, hrvato(rimo)katoličke i bošnjačkomuslimanske. Iskoristiće svaku utakmicu ili kakvu sličnu zgodu da se međusobno pokolju, ali će se zato čas posla slizati čim na vidiku primete zajedničkog im neprijatelja – pedere.

Što me podseti na gej paradu koja bi – ukoliko je šef vlade i policije u liku Malog Slobe ne zabrani (a sva je prilika da hoće) – trebalo da se održi u Beogradu kroz neke dve nedelje. E da mi je da sam tih dana na njegovom i Vučićevom mestu. Tako bih slatko navukao huligansko-patriJotsku bagru u policijsku klopku da bi sve prštalo. Bilo bi to konačno rešenje klerofašističkog pitanja u Srbiji, u punom smislu te reči.

Nemam, naime, nikakvu dilemu da se država sa nasilnicima mora brutalno i beskompromisno razračunati. Jedino nasilje koje je opravdano jeste ono koje je počinjeno: a) u samoodbrani (podrazumeva se da onaj ko se brani nije ni na koji način bio inicijator sukoba); b) prilikom zaštite imovine od neovlašćenog upada, kao i; c) prilikom zaštite drugih nedužnih osoba od nasilnika. U svim ostalim situacijama prema počiniocima nasilja treba delovati u skladu sa naslovom one Slayerove pesme: Show no mercy!

A za mišljenje salonskih ljudskopravaša s tim u vezi me, kao i obično – savršeno zabole Cvetko. Ljudska prava su za Ljude – nikako za govna!