Slobodan Dukić: Vreme ludaka

Povezani članci

• Kako je propao projekt hrvatske države
• Novi Novi list
• BHT1 I TV HAYAT: BILI STE DOBRI, ALI OHLADITE S ANALITIČARIMA
• Stranački kongresi – logika podaništva
• Božica Jelušić: “POSLIJE” NE POSTOJI
• Dragan Bursać: Novinari su glineni golubovi u BiH

Foto: AFP

Navijači su postali srpski ali i balkanski fatum. Usud od koga, izgleda, ne možemo pobeći.

Piše: Slobodan Dukić

Nekima treba vreme da polude, a mi smo rođeni ludi, poručuje grafit Ludnice Kovin, navijačke filijale Partizanovih grobara. Tako su ispisali kolektivnu psihijatrijsku dijagnozu raspomamljenih ljudskih spodoba koje, pre za i posle sportskih priredbi, ulice pretvaraju u mesta za javne egzekucije nožem, pištoljem, lancima, a u nedostatku  istih dovoljna im je i držalja lopate kupljena na obližnjem buvljaku.  Njihovo divljanje može da bude okidač za treći balkanski rat upozorava jedan grčki sociolog.

Danas je ponedeljak, dan sahrane Miloša Ivkovića, dvadesetpetogodišnjeg navijača iz Srbije, ubijenog   u petak u Istanbulu ispred hale u kojoj su igrali košarkaši Crvene Zvezde i Galatasaraya. Nožem u srce, rasporena mu je jetra, javljaju tabloidi. Krv u Istanbulu, krv se sliva sa stranica novina. Na društvenim mrežama roje se preteće poruke i poziv na krstaški rat “protiv islamskog noža koji je oduzeo jedan srpski život.” Oko za oko, zub za zub poručuju portparoli navijačkih falangi u Srbiji, dok im vetar u leđa daju turski oponenti. Zvižde na utakmicama na kojima se pošta srpskom mladiću odaje minutom ćutanja i uzvikuju Turska, Turska i ubij Srbina. Za njih je crvenobeli šal kao crveno pred očima bika. Za ove ovde fudbaleri Novog Pazara su peta kolona nove Otomanske imperije. Crveno protiv zelenog. Pravoslavlje  protiv Islama. Ustvari, pate od istog sindroma. Psihatrijsko veštačenje bi pokazalo da su u korenu njihove bolesti isti uzroci, najmanje jedan, mržnja prema drugome. Na pomenu Marku Ivkoviću u crkvi Svetog Marka oko hiljadu mladih slušalo je opskurnu opomenu pope da ne zaborave  veru pravoslavnu. U mirisu tamjana i u prigušenoj svetlosti sveća ubijeni mladić proglašen je za drugog Miloša Obilića. Mitskog kosovskog junaka koga svojataju i Srbi i Albanci.

Vreme navijača ludaka u Srbiji nije od juče. Njihovo divljanje postaje konstanta. Brankica Stanković heroina srpske žurnalistike ne može da ode ni do obližnje bakalnice bez oružane pratnje. Stavljena je na listu za odstrel pošto je razgolitila narkomansko fašističku i kriminogenu pozadinu navijačkih hordi. Ko se ne seća onog nesretnog policajca u civilu kome su navijači gurali zapaljenu baklju u usta. A tek stradanje Brisa Tatona. Francuza koji je došao da bodri svoj Tulon protiv Partizana. To je bilo dovoljno navijačkim batinašima da ga prebiju do smrti. I dok je deo Srbije zajedno sa Francuzima oplakivao njegovu smrt, a pred francuskom ambasadom polagano cveće, na društvenim mrežama trajala je sramna akcija za amnestiju počinitelja. Objašnjenje je bilo da se Taton spotakao na žardinjerju i pao u ponor dubok deset metara. Tako je žrtva ubijena po drugi put.

A, kad nema “spoljnih i unutrašnjih neprijatelja” navijačke horde navaljuju jedna na drugu. Proždiru se međusobno kao skakavci i azijske bubamare. Izlaze na ulice da biju pripadnike LGBT populacije. Oni su i regrutna baza za prljave poslove i države i promotera fašizma. Arkan je bio vođa navijača Zvezde, ali je obavljao i “diplomatsku aktivnost” u inostranstvu likvidiranjem političkih emigranata. Zato je i dobio diplomatski pasoš. Nebojša Đorđević Šuca,  koji se predstavljao kao njegov naslednik  bio je šef Šešeljeve čuvarske službe.

Postoji jedan interesantan paradoks. Navijači su postali idoli fudbalera. Oni im se klanjaju kao kumirima, kad postignu gol. Postiđeni zbog poraza ponizno im nude svoje dresove, da dobiju oprost. Obični ljudi, željni gledanja fudbala i košarke, klone se odlaska na utakmice. Ugrožen im je život. Kad je na programu večiti derbi, utakmica Zvezde i Partizana, Beogradjani koji stanuju blizu stadiona pakuju automobile u obližnja sela. Navijačka sila boga ne moli. Pali i uništava sve pred sobom.

Navijači su postali srpski ali i balkanski fatum. Usud od koga, izgleda, ne možemo pobeći. U poslednjem slučaju, posle ubistva mladog Srbina u Istanbulu, oni su kreirali diplomatsku napetost između Beograda i Ankare i oživeli stare verske i etničke antagonizme. A koje su ono države zaratile posle jedne fudbalske utakmice?