Snežana Čongradin: Crveni orkestar

  • Facebook
  • Twitter
  • Google Plus
  • Add to favorites
  • RSS

Dok su huligani, razjareni proglašenjem nezavisnosti Kosova, u februaru 2008. godine, palili strana diplomatska predstavništva u Beogradu, predvođeni ratnohuškačkim žarom bivšeg premijera Vojislava Koštunice i njegove ekipe političara i javnih radnika iz seljačke koalicije, na Ruskoj državnoj televiziji, voditelj večernjeg popularnog dnevnika – Konstantin Semin, kojeg je lično Vladimir Putin samo godinu dana ranije odlikovao Ordenom za zasluge otadžbini, govorio je sa toliko mržnje o ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću da je zaprepastio čak i one koji i dan danas ne pokazuju mnogo interesovanja za otkrivanje cele istine o atentatu na premijera. Omiljeni Putinov novinar, fasciniran prizorom porušenog Beograda s ciljem navodne odbrane Kosova, rekao je tada da su građani Srbije izgleda konačno shvatili da je premijer zaslužio metak, jer je istaknute srpske heroje poslao u Hag.

Tri godine kasnije, ruski ambasador Aleksandar Konuzin, na dan kada Euleks, KFOR i kosovski carinici preuzimaju granične prelaze Jarinje i Brnjak, proziva Srbe da nisu dovoljno Srbi, jer ne brane Kosovo. Ubrzo stiže potvrda iz Moskve da ambasador Konuzin nije ni temperamentan ili pijan, već da izražava stvavove zvanične ruske politike prema Srbiji, a ruski mediji izveštavaju kako je Beograd uvredio Konuzina jer nije ispoštovao njegov govor do kraja i, verovatno, jer se nije  „sjurio“ na Kosovo da ga „odbrani“ od Amerike i EU.

Nedelju dana posle ovog diplomatskog incidenta, predsednik SNS, Tomislav Nikolić i prvi čovek DSS, Vojislav Koštunica, u društvu predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, prisustvuju kongresu Jedinstvene Rusije, čiji je neformalni lider ruski premijer Vladimir Putin. Nezvanično se prenosi da je Putin odlučio da ujedini desničarku opoziciju u Srbiji uz prisustvo predsednika RS, kako bi osigurao sprovođenje ruskog državnog interesa na ovim prostorima, nakon predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji.

Da takav jasan interes postoji, sada nema nikakve sumnje. Srbija izvan EU i NATO jedini je strateški interes Rusije u Srbiji. Podržavanje režima Slobodana Miloševića tokom ratnih devedesetih godina i zločinačkih pohoda tadašnjih vojnih i paravojnih formacija, kao i uloga Rusije u petom oktobru i svrgavanju Miloševića s vlasti, vrhuni nakon njegovog isporučenja Haškom tribunalu.

Prema svedočenju ljudi iz bezbednosnih struktura bliskih Zoranu Đinđiću, od 2002. godine operativci Resora državne bezbednosti (sadašnja BIA) primetili su „izuzetno dinamičnu aktivnost” u zgradi Ruskog doma, u ulici Narodnog fronta u Beogradu. Tom prilikom, radnici RDB su tu zgradu „ozvučili” i postala je predmet stalne opservacije. Tokom 18 meseci nadgledanja i „slušanja“, utvrđeno je da je deo ruske obaveštajne službe u zgradi Ruskog doma oformio štab za koordinaciju s „patriotskim“ političarima iz DOS-a i ljudima iz vojne obaveštajne službe SRJ. Grupu političara činili su čelnici tada najjače opozicione stranke na republičkom nivou i njihovi finansijeri, javnosti poznati kao osobe s krupnim energetskim poslovima, koji se protežu i u Rusiji. Lako je zaključiti da je reč o DSS-u i kontroverznim trgovcima strujom i naftom, Vuku Hamoviću i Vojinu Lazareviću.

Vojsku je u to vreme vodila grupa generala, poznatih po imenu „crveni orkestar“, zbog svoje ideološke tvrdokornosti. Među glavnima su bili bivši načelnik Generalštaba Branko Krga i šef obaveštajne službe Aco Tomić. Osoba za kontakt sa članovima pomenute političke stranke bio je potpukovnik Dragoljub Živković, koji je kasnije u akciji Sablja uhapšen, ali je tokom suđenja oslobođen optužbi za špijunažu Dušana Mihajlovića, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova. Oslobođen je pomoću alibija koji mu je pružio današnji predsednik Srbije Boris Tadić.

Prema navodima izvora bliskih Zoranu Đinđiću, posle 5. oktobra u Beograd je došlo na desetine ruskih špijuna i kgb-ovaca. Bezbednosne službe su, kako nam je rečeno, „slušale“ Ruse tokom 2001, 2002, i 2003, što su oni, naravno, znali. Nakon što je supruga Slobodana Miloševića, Mirjana Marković, sa sinom pobegla u Rusiju, gde su dobili azil, premijer Đinđić dao je nalog da se od Rusa traži da je isporuče Srbiji. Kako su to radnici u ruskoj ambasadi saznali, uz svest da su prisluškivani, preko telefona su vodili sa svojim šefovima u Moskvi razgovore koje su nam prepričali bezbednosni izvori vlade Zorana Đinđića. Otprilike ovako su, prema njihovom svedočenju, tekli ti razgovori:

KGB špijun u Beogradu: Šefe, ovi ovde preko RDB-a kažu da ce tražiti Miru i Marka Miloševića. Šef u Moskvi: Ma neka traže, daćemo im… (ruska psovka). Neka se samo jave izdajnici, da im kazemo šta mislimo o njima. (smeh) KGB špijun u Beogradu: Da, da šefe, i mi to kažemo, ali čuju oni sad šta je naše mišljenje. (smeh) Šef u Moskvi: Samo neka se javi neko iz te izdajničke vlade! Prosledite ih meni… da im kažemo šta će da dobiju. KGB špijun u Beogradu: Hvala šefe, to i mi mislimo o njima, teški izdajnici. (smeh)

Transkript slične sadržane je danima cirkulisao po RDB-u i došao je i do Zorana Đinđića i mnogih iz tadašnje vlasti.

Prema svedočenju Vladimira Bebe Popovića, bivšeg šefa Biroa za komunikacije Vlade Srbije, postoji „katastrofalna uloga Rusije u postavljanju i smenjivanju vlasti u Beogradu.“ „U pripremama za atentat na Zorana Đinđića postojali su strani moćni centri koji su za takvu stvar davali podršku. Tu nedvosmisleno mislim na Rusiju. Kad kažem Rusiju, naravno da ne mislim na zvaničnu državu i na njihovu zvaničnu službu bezbednosti, KGB. Mislim na one centre moći te države koji postoje i funkcionišu u okviru samog aparata. Ne zaboravite da je vojska (SRJ), njen vrh, u vreme 5. oktobra bila kompletno pod kontrolom Rusije. Osim (generala Nebojše) Pavkovića, koji je tu došao, jer je politički bio najprihvatljiviji Miri Marković i Slobodanu Miloševiću, svi ovi ostali koji su upravljali vojskom, od Krge pa nadalje, školovani su u Rusiji i na doškolovavanje su išli u rusku vojsku. Ceo taj vrh, koji se u žargonu u vojsci pežorativno nazivao „crveni orkestar“, činili su kolege, zaposleni i potčinjeni velikoj i moćnoj ruskoj armiji i ruskoj aparaturi. Peti oktobar počinje s njima na čelu. To nije samo na osnovu spekulacija ili toga da ja to mislim ili ne mislim, tu se desilo i nekoliko konkretnih stvari. Za mene je svakako najznačajnija ta da me je šest meseci pre Zoranovog ubistva na ručak pozvao ambasador velike evropske države, obaveštajac. Bili smo na ručku, izašli iz restorana i on me je na ulici gde prolaze autobusi pitao da li znam nešto o tome da vojska zajedno s Rusima, koristeći ovo Hag – anti-Hag, priprema Zoranovo ubistvo. Rekao sam da ne znam, kao što stvarno ništa nisam ni znao i na tome se završilo. Preneo sam to i Zoranu i nadležnima koji su se tada time bavili“, rekao je Popović za dokumentarac Peščanika o ubistvu premijera Đinđića.

Uzak krug špijuna FSB (naslednica sovjetske KGB), prema rečima naših izvora iz tadašnjih bezbednosnih krugova, i bez zvanične dozvole Moskve, došao je u Beograd kako bi pripremao političku podršku za diskreditaciju, a potom i likvidaciju Đinđića. Kontraobaveštajna služba je, tvrde oni, bila njihova ekspozitura, pa su zajedno tražili motiv i način da sprovedu te namere u delo. Kao motiv definisali su “kriminalne aktivnosti” premijera Srbije i zato su nastavili svim sredstvima, pa i preko više medija, da o njemu stvaraju sliku osobe upletene u organizovani kriminal, poput šverca cigareta. Kao najbolje rešenje za izvršioce zločina pokazali su se takozvani rodoljubi, a zapravo ljudi koji su učestvovali u ratnim operacijama devedesetih i vođe kriminalnih grupa. Tako su Zemunski klan i JSO izabrani kao najbolje rešenje, a srpski i ruski “crveni” krugovi su nadzirali operaciju i davali logističku podršku. Ipak, tvrde naši izvori, podrška nikada nije bila eksplicitna, po sistemu “ubijte ga i nagradićemo vas”.

Danasovi izvori iz bezbednosnih krugova tokom vlade Zorana Đinđića i akcije Sablja navode da je postavljanje funkcionera DSS-a Radomira Naumova na mesto predsednika UO Elektroprivrede Srbije, a potom, 2004. godine, i na mesto ministra energetike, bilo “inspirisano” interesnim vezama s Rusijom. Na ovoj funkciji, on je, tvrde naši izvori, potpisao desetine ugovora s ruskim firmama. Energetiku je u vladama Vojislava Koštunice nastavio da vodi kadar DSS-a, posle Naumova to je bio Aleksandar Popović, i to u vreme kada je počela najkrupnija privatizacija u demokratskoj Srbiji – NIS. Naumov je, međutim, tvrde naši sagovornici, nastavio da bude aktivan institucionalno, ali sa mesta ministra vera. On će biti prisutan u raznim komisijama za privatizacije.

Interesanta je i pojava Nenada Popovića, kojeg upućeni u njegov „razvojni put“ nazivaju malim Konuzinom. Nije potrebno za to imati posebne argumente, jer se iz svih njegovih javnih nastupa može zaključiti da je reč o ruskom lobisti u Skupštini Srbije, kao i sa pozicija vlasti. Popović se time, praktično, i sam hvali. On je iz Republike Srpske, pre mnogo godina, otišao u Moskvu da radi kao vozač, da bi ubrzo došao u Beograd i to pravo u DSS. Do tada potpuno nepoznatog Popovića postavljaju na značajnu funkciju u FK Partizan. Ubrzo napreduje u DSS-u, postaje jedan od glavnih privrednika, kupuje firme po Srbiji i počinje da se pojavljuje u medijima, s imidžom uspešnog biznismena koji obećava da će iz Rusije doneti milijarde u Srbiju.

Nakon objavljivanja delova ovog teksta u listu Danas, u okviru serijala AKO JE SRBIJA, KAKO KAŽU „PATRIOTSKI“ KRUGOVI, PUNA ZAPADNIH ŠPIJUNA – KO „RADI ZA RUSE“?, redakciji se javila novinarska ekipa sa već pomenute Ruske državne televizije, na kojoj je 2008. godine, nastupio novinar Konstantin Semin sa ocenom da je Đinđić zaslužio metak. Iako ne sa istog kanala (Seminov dnevnik je na kanalu 3, a u Danas je došla redakcija sa kanala 1), pitanja koja su postavili autorima teksta iz Danasovog serijala, nisu odavala utisak da je reč o neistomišljenicima kolege Seminova. Koliko im je bilo značajno to što se u jednom dnevnom listu u Beogradu objavljuju tekstovi koji bacaju drugačije svetlo na ulogu Rusije u političkim i društvenim dešavanjima u Srbiji, dokazuje i činjenica da su snimali prilog s namerom emitovanja u emisiji koja ide nedeljom u 21 čas, i koju prati 190 miliona gledalaca. Pitanje koje su ruski novinari više puta uputili autorima tekstova iz Danasovog serijala bilo je: Zašto baš sada, u ovom trenutku, povezujete atentat na premijera sa Rusijom?

 

O Kolumnistu snezana-congradin