ENG
SVI SMO MI ŠOJIĆ!
Autor/ica
Povezani članci
- Mario Kopić: Kukavice kao idealni model
- Grantovi za odabrane: Milioni maraka za nesposobno rukovodstvo Pretisa
- Odijevanje, kao pravo na životni stil muslimanke, u raljama ideologije antihumanizma
- Kandidata, pedeset hiljada – ostali ne znaju za koga će glasati
- Desetine nevladinih organizacija i sindikata iz Srbije podržalo proteste u BiH: Naša borba je zajednička
- Holandija se prisjeća najveće sramote u svojoj povjesti
Ali, ako je smjenjen Radomir i Antić, nije prestao da se igra fudbal! Ali, ako je smenjen Sreten, narod nije prestao da pozajmljuje i da ne vraća knjige! Ali, ako je smenjen Srećko Šojić, nije obustavljeno snimanje “Bele lađe”!
Srbija je nekoliko nedelja bila bez fudbalskog selektora i bez direktora Narodne biblioteke. Ni ja se ne bih dosetio da konstatujem tu duplu prazninu u srpskom nacionalnom biću da smenjeni upravnik Biblioteke u jednoj televizijskoj emisiji nije o sebi počeo da govori u trećem licu jednine. “Taj čovek je uradio ovo”, rekao je smenjeni upravnik, “taj čovek je učinio ono”, dodao je a ja sam se, poput dede u Kovačevićevom “Radovanu Trećem” pitao o kom čoveku taj smenjeni upravnik Biblioteke priča?!
Onda sam se setio Radomira Antića, koji je kao šef struke fudbalske reprezentacije Srbije na Mundijalu 2010. izgubio od Australije, čučnuo, udario dlanovima po nedužnim južnoafričkim vlatima trave a onda na pres konferenciji rekao kako je “Radomir pokušao sve, da je Radomir ovo, Radomir ono.” Takvim diskursom je i pre noge u dupe zaradio nadimak Radomir i Antić, što je još jedan pokazatelj koliko ljubitelji fudbala u Srbiji vole da čitaju, naročito filozofiju.
Ako su Španci već imali Ortegu i Gaseta, mi smo dobili Radomira i Antića!
Inače, metafizička povezanost jezika i fudbala kod Srba je postojala i ranije.
Setimo se samo Ilije Petkovića, koji je reprezentaciju odveo na Mundijal koji se 2006. igrao u Nemačkoj. Ilija je, poput svog biblijskog imenjaka i proroka, na pres konferencijama izgovarao besede za čije su autorstvo mnogi sumnjičili Matiju Bećkovića. Slušajući Petkova poetska lupetanja, neupućeni televizijski gledalac mogao je da pomisli kako smo opet zaratili sa celim svetom i da opet pobeđujemo.
Sva sreća pa se sve brzo završilo.
Argentina nam je uvalila šest komada, Petko je postao Šestko, došao je i otišao Radomir i Antić, doveden je i odveden Vladimir Petrović Pižon a onda je smenjen i upravnik Biblioteke.
Tokom sasvim fudbalske atmosfere koja je vladala u našoj kulturi tokom procesa šutiranja upravnika u dupe, Narodna biblioteke Srbije je u medijima sve vreme nazivana Biblioteka.
Onaj isti neupućeni televizijski gledalac lako je mogao da zaključi kako u Srbiji ne samo da postoji samo jedan fudbalski stadion (Marakana), već je i bibliotečka knjiga spala na jedno slovo.
I dok su svi relevantni lirski subjekti davali svoje mišljenje o “slučaju Nikolaidis”, neupućeni televizijski gledalac je vrlo lako mogao da shvati kako se dah promena kod nas zaista oseti, jer, eto, čak se i ministar policije više nego interesuje za situaciju među policama knjiga. Takođe, nije teško bilo zaključiti kako je sporni upravnik na čelu biblioteke koja se zove “Radovan Treći.”
Smene na čelu fudbalske reprezentacije i Narodne biblioteke kao da su bile dimni signal kojim su usred ljute zime pokrenuti mnogo dublji procesi televizijske diferencijacije.
Naime, mnogo meseci nakon Radomira i Antića, samo nekoliko dana nakon Sretena (ovako jednostavno se smenjeni upravnik Biblioteke potpisao na nemačkom prevodu svog romana) smenjen je i Srećko Šojić!
Šta, ne sećate se Šojića iz “Tesne kože” jedan, dva, tri i četiri?
Ne pamtite avangardu novog belosvetskog poretka koji je, sve tvrdeći kako je “iznenađen i uvređen”, preživeo sedam samuraja, Osmu sednicu, Deveti mart i ostao slika i prilika famoznog Šestog oktobra.
No, da se manemo prepričavanja mitova i legendi i posvetimo se aktuelnom istorijskom televizijskom trenutku.
U saopštenju Radio televizije Srbije gledaocima je saopšteno da glumac Milan Gutović više neće obavljati funkciju glavnog junaka televizijske serije “Bela lađa”, koja je nastala kao tranzicioni nastavak pomenutog nekadašnjeg ex Yu filmskog hita.
Navodno, umetnik je, navodno, tražio mnogo para, što se, navodno, nije svidelo Angeli Merkel koja je odmah rekla:
“Ili Šojić ili Grčka!”
Srbi na more negde moraju ići, pa je sudbina nekadašnjeg filmskog epizodiste u priči o famoznom Pantiću bila zapečaćena.
Ali, ako je smjenjen Radomir i Antić, nije prestao da se igra fudbal!
Ali, ako je smenjen Sreten, narod nije prestao da pozajmljuje i da ne vraća knjige!
Ali, ako je smenjen Srećko Šojić, nije obustavljeno snimanje “Bele lađe”!
Kao odličan marketninški uvod u, sva je prilika, ključni nastavak “domaće serije rekordne gledanosti”, Javni servis je prikazao brodolom kruzera u plitkim vodama Tirenskog mora. Ispostavilo se da je tom belom lađom upravljao možda baš prezreni junak omiljenog programa.
Tako onom neupućenom televizijskom gledaocu nije bilo potrebe objašnjavati zašto je Gutović, pardon, Šojić završio u ćorki.
Ostali glumci su, poput fudbalera, ili nalik Radovanu Trećem, pristali na istorijski kontinuitet, čak je i pesmu koja se emituje kao odjavna špica otpevao drugi glas a domaći televizijski gledaoci su već rutinski klimnuli glavom i nastavili da gledaju u ekran.
Šojić je tako postao prvi srpski televizijski disident.
Pokušao je da se pojavi na drugoj nacionalnoj televiziji, koja se, sasvim logično, zove Prva, ali je ova ideja sasečena i pre nego što je ideja za scenario postala sinopsis.
U tom svetlu bi trebalo protumačiti odluku hrvatskih radiodifuznih organa da zabrane emitovanje “Žikine dinastije” bez titla na hrvatski književni jezik.
Naravno da zec ne leži u jezičkom grmu.
I šta mislite, da su se Tadić i Josipović onoliko zadržali na Jahorini samo zato što su, navodno, putevi bili zavejani?!
Jok, bre!
Postojala je, naime, mogućnost, da se u sasvim oprobanom amerikanskom televizijskom fazonu, Šojić pojavi kao specijalni gost Gidre Bojanića u serijalu “Žikina dinastija”, koji je nameravao da emituje hrvatski RTL a to ni Angela Merkel ne bi dopustila!
Tako Šojiću ne preostaje ništa drugo nego da se, poput Radomira i Antića i Sretena posveti pisanju i objavljivanju.
Ko zna, možda će se sva trojica iduće godine naći u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.
U međuvremenu, na Javnom servisu “Bela lađa” se prikazuje kao da Šojić nikada nije ni postojao, realizuju se prenosi utakmica fudbalske reprezentacije Srbije kao da Radomir i Antić nikada nije bio selektor, a u poluvremenu se emituje spot kojim Biblioteka i Ministarstvo propagiraju knjige.
“Ko čita,pobeđuje!” glasi slogan te zaista lepe reklamne kampanje.
A šta se dešava sa onim koji piše?
Ako to radi za ovaj sajt, krajem svakog meseca dobije evriće.
Dakle, nemojte se začuditi ako se svoje perspektive i refleksije na ovom cenjenom mestu uskoro ne iznese i Šojić.
Ili je već pisao, pod pseudonimom.
Jer, kako rekoše u televizijskoj seriji:
“Svi smo mi Šojić!”
Autor/ica
