Politička klasa koja ima ovakav narod, kao i narod koji ima ovakvu političku klasu, uopšte ne moraju da brinu za svoju budućnost. Nemaju zašto, a još manje za šta.
Ako bih sve poruke koje dopiru iz usta političkih predatora pokušao da sažmem u jednu, glasila bi otprilike ovako: svesni smo da ti, napaćeni narode naš, jako teško živiš, ali ništa se ne boj: država, to jest mi, nastavićemo da brinemo za tebe i pomažemo ti da lakše podneseš bedu i siromaštvo.
Aman, bre, liberalno-kapitalističko-tačeristički ciniče, misli se sad neki socijalno osetljivi konzument ove kolumne, šta ima loše u tome da država, to jest oni, pomaže svojim građanima, to jest nama, da nekako prežive nemaštinu? Pa neće valjda da nas ostave na cedilu?
Pih, površno gledano, nema ničeg lošeg. Ali još manje ima dobrog. Problem je, naime, u tome što se siromaštvo, nemaština, oskudica – zovite to kako vam volja – tretira kao nešto što je dato, nepromenljivo, naprosto tako kako je. Ni ne razmišlja se o tome da se dubinskim zahvatima pokuša stvoriti ambijent u kojem bi ta takozvana sirotinja postepeno mogla presta(ja)ti da bude sirotinja. Jer dokle god mase ojađenih – računajući tu i one koji baš i nisu toliko ojađeni ama im je oportuno da se takvima predstavljaju – zavise od države, to jest nas, dotle je država, to jest mi, na konju. Politička klasa koja ima ovakav narod, kao i narod koji ima ovakvu političku klasu, uopšte ne moraju da brinu za svoju budućnost. Nemaju zašto, a još manje za šta.
Uporedo sa tom navodnom brigom za socijalno ugrožene (da se tako, politički korektno odrazim), dosledno se nastoji održati retrogradno samoutešiteljsko uverenje kako su, eto, siromašni siromašni zato jerbo su pošteni pa neće da kradu (šije mu ga Đura!), dok su bogati svi do jednog lopovi, prljave kapitalističke svinje, eksploatatori potlačene radničke klase i sve što već ide uz to. To što na ovom našem balkanskom divljem zapadu takvih bahatih bizMismena zaista ima k’o pleve ne znači da je opravdano generalizovati stvari. Svaka generalizacija po pravilu vodi u predrasudu, a od čoveka sa predrasudom do fašiste – makar on za sebe najiskrenije verovao da je levičar (šta god to u današnje vreme značilo, ako nešto uopšte i znači) – samo je jedan korak.
Svesni opisanog stanja opštenarodne (ne)svesti, uzurpatori političke (a uz političku i svih ostalih) moći praktikuju da s vremena na vreme priprete prstićem takozvanim „tajkunima“*, a u stvari politički privilegovanim držav(otvor)nim monopolistima. Zna država, to jest mi, da ušesima našeg naroda prija kad kakvom zločestom bogatunu malko verbalno skrešemo krilca. Jeste da on, to jest narod, od te predstave nema nikakvu opipljivu vajdu, ama mu nekako psihički bidne lakše.
Od onog pravog skresavanja kril(a)ca, naravno, nema ništa. Ta, nismo, bre, valjda blesavi da sečemo granu na kojoj sedimo? Ko će posle da nam finansira sve one bilborde i plaćene termine? I, uostalom, od kojih ćemo onda i od čijih para da i dalje brinemo o našoj sirotinji, to jest vama? Mislim, nemo’ da (se) zajebavate.
I zato: živelo siromaštvo na čelu sa nama!
*Za razliku od kod nas ustaljene (novo)jezičke prakse, reč tajkun u svom originalnom značenju predstavlja sinonim za izuzetno bogatu i uticajnu osobu, bez ikakvih aluzija na poreklo ili način sticanja bogatstva – dakle nema a priori ni negativnu ni pozitivnu konotaciju.
