Postoje trenuci kada više nije pristojno govoriti umjereno. Kada je svaka neutralna rečenica saučesništvo. Slučaj doma za starija lica u Prijedoru, gdje ljude vezuju, šamaraju, ostavljaju u nehigijenskim uslovima i – kao disciplinska mjera – izbacuju na smetljište traži upravo to: da se stvari nazovu pravim imenom. Ovo nije „propust u sistemu“. Ovo je sistem.
Društvo koje dozvoli da se starost kažnjava poniženjem izgubilo je pravo da se poziva na humanizam. Država koja ne štiti one koji se više ne mogu braniti sama je nasilna. Sve ostalo su birokratski izgovori.
Treća životna dob u Bosni i Hercegovini tretira se kao socijalni višak. Stariji ljudi nisu politička tema jer ne donose glasove, ne nose transparente, ne pale društvene mreže. Oni su tihi, bolesni, zavisni – idealni da budu zaboravljeni. Upravo zato su savršena meta institucionalne okrutnosti. Nasilje nad njima ne izaziva proteste; izaziva kratku nelagodu i brzo okretanje glave.
U Prijedoru se nije desio incident. Desilo se ono što se dešava kada država povuče ruke, a privatni interes, korupcija i potpuna odsutnost kontrole preuzmu brigu o ljudskim životima. Domovi za stare u takvom sistemu ne služe da štite dostojanstvo, nego da sakriju starost – da je izmjeste iz vidokruga zdravih, radno sposobnih i politički korisnih.
Inspekcije koje „nisu znale“, ministarstva koja „ispituju navode“, institucije koje „prate situaciju“ – sve su to već viđene fraze jednog duboko ciničnog aparata. Država koja reaguje tek kad užas iscuri u javnost nije spora; ona je nezainteresovana. A nezainteresovanost prema patnji nemoćnih ima jedno ime: moralni bankrot.
U filmu Paviljon pokušao sam govoriti o tišini institucija, o prostorima u kojima ljudi prestaju biti građani i postaju korisnici sistema. Ono što se tada činilo kao umjetnička opomena danas je dokumentarno svjedočanstvo. Paviljon nije izuzetak, on je paradigma: društvo koje organizuje brigu tako da ne mora gledati posljedice vlastite nebrige.
Najopasnija stvar u ovom slučaju nije samo nasilje, nego normalizacija. Brzina kojom se užas potroši kao vijest. Jedan dan zgražanja, drugi dan relativizacije, treći dan zaborava. To je politička kultura u kojoj je sve dozvoljeno dok žrtve nemaju glas.
A starost nema glas. Zato je naša obaveza da govorimo umjesto nje. Ne patetično, nego politički. Ne sažaljivo, nego zahtjevno. Jer ovo nije pitanje empatije, nego odgovornosti. Ko je izdao dozvolu? Ko je nadzirao rad? Ko je znao i šutio? I zašto još niko nije odgovarao?
Društvo koje stare ljude tretira kao otpad govori jasno kakvu budućnost nudi svima ostalima. Ako danas pristajemo da se starost kažnjava, sutra pristajemo da se kažnjava slabost, siromaštvo, različitost. Onda više ne živimo u zajednici, nego u hijerarhiji korisnosti.
Starost nije teret. Teret je sistem koji je izgubio ideju solidarnosti.
Starost nije sramota. Sramota je država koja od nje pravi smetljište.
I dok se ne pobunimo protiv toga – glasno, javno i uporno – sve naše priče o ljudskim pravima, tradiciji i zajedništvu ostaju prazna scenografija iza koje se odvija tiho, sistemsko nasilje.
