Moja lična prepiska s piscima čije su se priče našle u toj knjizi za vreme rata navela je jednog od njih, urednika Atefa Abu Saifa, da započne pisanje dnevnika, čije smo delove uspeli da objavimo u New York Timesu. Kasnije su ti delovi ušli u sastav knjige Dron jede sa mnom (The Drone Eats With Me). Pored toga što sam osnovao izdavačku kuću Comma Press, moja lična veza s Gazom se beskrajno produbila kad sam upoznao gazansku prevoditeljku i s njom zasnovao porodicu. Ona je uredila našu dosad najbolje prodavanu palestinsku knjigu Palestine + 100.
U avgustu 2022. porodično smo otišli u Gazu da bi naše dvoje dece moglo da provede neko vreme s bakom i prvi put vidi deku i mnoge rođake, ali i da bih se lično sreo s piscima koje poznajem godinama i iz prve ruke upoznao tamošnje literarne krugove. Bio sam nagrađen privilegovanim pristupom jednoj od najživljih književnih scena na planeti.
Celog meseca vodili su me na dva-tri književna događaja dnevno – bogat program koji se kretao od promocije romana, do večeri poezije, raspravâ o starim i novim tekstovima, pa i onih usijanih o verskoj cenzuri, i apstraktnih razgovora o književnoj teoriji. Za to vreme napravljena je samo jedna pauza, trodnevna, dok je Izrael bombardovao grad. Među mnogim piscima koje sam tada upoznao bila je i sjajna Nahil Mohana. Nagrađivana satiričarka, romansijerka i autorka pozorišnih komada na mene je ostavila utisak spisateljice koja se ne priklanja nijednom trendu ili školi mišljenja i uspešno objavljuje nezavisno od mnogih „scena“ gazanskog književnog života. Ona nije u središtu ovog ili onog kruga, ali njen rad se ceni u svim krugovima, pa i šire. Njen komad Ruž za usne uspešno je izveden u londonskom pozorištu Royal Court, ali kao što se dogodilo mnogim piscima s kojima sam radio, njen san da vidi izvođenje svog dela u pozorištu koje uživa svetski ugled rasplinuo se kad je britanski Home Office odbio da joj izda vizu.
U oktobru, kad je započeo genocid, mnogi članovi naše porodice našli su se u klopci (među ostalima, Basmin brat, sestra, roditelji i dva polubrata) i u početku nisam uspevao da stupim u kontakt sa svim piscima koje sam upoznao. Kad smo konačno doprli do Nahil, odgovorila nam je s istim ironičnim smislom za humor koji je pokazala kad smo se sreli. Ubrzo posle toga izgubili smo kontakt s njom na duže od mesec dana. Neko me je upitao na Fejsbuku imam li vesti o njoj. Znalo se da je njena kuća bila okružena tenkovima i pod paljbom – i posle toga ništa. Zasuli smo je porukama, ali nam je rečeno da očekujemo najgore.
Kad smo čuli da je naš prijatelj dr Refaat Alareer verovatno ubijen zbog jednog tvita u decembru, uplašili smo se da je to isto snašlo i Nahil. Onda nam se u decembru iznenada javila. Trenutak nade! Bila je u životu. Ali u kakvom? Nahil je ispunila obećanje da će nam odgovoriti u obliku dnevnika, koji su ljubazno preveli Ayah Najadat i njen sjajni tim iz prevodilačke mreže Respond Crisis Translation.
Ra Page, urednik i osnivač izdavačke kuće Comma Press
***
Novembar 2023: ne mogu da nađem svoju kuću na mapi
Prvog dana novembra prestala sam da pišem dnevnik o ovom gnusnom ratu. Ne zato što mi je dosadio ili što sam očajnički želela da već jednom prestane, niti zato što nisam mogla da beležim svoja sećanja usred traumatičnih događaja, već prosto zato što mi se pokvario telefon. Pisala sam dnevnik na aplikaciji notepad, kad je moj telefon krenuo za mnogim drugim stvarima u ovom ratu – za strpljenjem, nadom, snovima za budućnost – i prestao da radi.
Još sam u Gazi, još nisam pošla na jug kao hiljade drugih Gazana. Moja kćerka Habiba i ja smo napustile stan u blizini Kula Al Karamah, u Severnom Gradu Gazi, i prešle u Ulicu Al Nasr, bliže centru grada. Bila je to zajednička, porodična odluka jer nemamo rodbinu na jugu kod koje bismo mogli da se smestimo. Sad snosimo posledice te odluke, ali se često njom ponosimo, posebno kad slušamo o teškim uslovima u Rafi i drugim mestima: nedostatak osnovnih sredstava za život, tiskanje s desetinama ljudi u istom stanu ili čak garaži. Ostati u Gazi znači doživeti kopnenu invaziju, da i ne pominjem potpuni prekid svih komunikacija i pristupa internetu. To znači i čestu promenu boravišta – tri-četiri puta za mesec dana. A to pak znači čišćenje četiri-pet različitih kuća od posledica bombardovanja i njihovo pripremanje za ulazak nove porodice, postavljanje najlona u prazne prozorske okvire, prilagođavanje novom prostoru. To dalje znači plaćanje petnaest šekela za konzervu pasulja. Znači gledanje leševa koji leže na ulici – i pasa, mačaka i drugih životinja koje se od njih goje. Trećeg novembra je Gazanima upućen poslednji poziv da napuste svoje domove i krenu na jug. Preostali susedi pakovali su se i odlazili u Vadi Gazu putem koji se bombarduje svakog dana, pošto su dobili stroga uputstva o tome koliko prtljaga mogu da ponesu. Kuća u kojoj smo boravili najednom se napunila stvarima naših komšija, dragocenim stvarima koje nisu mogli da ponesu, pa su ih ostavili nama na brigu. Kako je rat odmicao, pokazalo se da je to blagoslov a ne teret jer su nam sve te stvari zatrebale kad je počela blokada i kad je najavljena kopnena invazija. Na sreću, moja komšinica Šaima i ja nosimo isti broj, a moja dvanaestogodišnja kćerka je iste veličine kao njihova srednja kćerka. Kad nije bilo struje ili vode da operemo odeću, pozajmljivale smo njihovu.
Život u Kvartu Nasr
Veliki egzodus na jug nastavio se četiri naredna dana, ne samo putem Salah El Din, već i drugim, obilaznijim putevima, kao što je onaj duž plaže. Uskoro su otišli svi iz susedstva osim nas i još jedne porodice. Ulica Al Nasr, nekad uzavreli centar koji je pulsirao cele noći, do ranih jutarnjih sati, sad je bila grad duhova. Dok su naši strahovi rasli, opasnost je svakog dana bila sve bliže.
Dotad nisam shvatala da su izgledi da ćemo umreti podnošljiviji kad su susedi u blizini; kad nas okružuju prijatelji, umiranje je milost u poređenju sa umiranjem u samoći, o kom niko ne svedoči ili čak niko ne zna da se dogodilo. Ovo je kraj u kom sam odrasla, mesto na kom sam provela detinjstvo. Sad se moja kćerka, koja je odrasla u kvartu Al Karamah, u Severnom Gradu Gazi, igra s decom mojih suseda iz detinjstva. Kakva ironija! Pretpostavljala sam da su se neke faze života završile i da se nikad neće ponoviti. Ali evo, vraćam se i ponavljam.
Već je počelo neselektivno bombardovanje prodavnica i među pogođenima je i magacin kozmetičke robe mog srednjeg brata Nizara. Potpuno je uništen. Na dva sprata nalazila se roba (parfemi, proizvodi za negu kose i kože itd.), plus izložbeni prostor. Magacin je imao i svoj generator, koji je u tom trenutku bio pun goriva, pa je posle eksplozije goreo nekoliko sati. Nalazio se u blizini stana u koji smo se upravo doselile. S prozora smo mogle da vidimo gusti, crni dim koji se peo i zaklanjao nebo. Moj brat je planirao da se svi smestimo u magacin narednih dana jer je imao dobar podrum, s debelim zidovima. Nisam znala da li da budem zahvalna što nam je produžen ugovor za život ili da žalim zbog uništenja jednog životnog dela koje je progutao plamen pred očima mog brata. Sledećeg dana – 10. novembra – odlučili smo da se ponovo preselimo pošto su nam tenkovi duž ulice Al Nasr bili preblizu. Više nismo imale luksuz padanja u depresiju ili samosažaljenje zbog onog što nas je već zadesilo. U ratno vreme nema vremena za plakanje, moraš brzo da razmišljaš o tome kako da preživiš sledeći trenutak. Kao porodica i dalje smo odbijali odlazak na jug, pa smo prešli kod mog rođaka Mahmuda, koji je stanovao usred kvarta Al Rimal, samo 300 metara dalje od mesta na kom smo dotad bili.
Te noći smo čuli da je ispred kuće koju smo upravo napustili parkiran tenk. Jedina porodica koja je ostala u tom kraju bila je opkoljena i Crveni krst je morao da je evakuiše kroz zadnja vrata. Dok su trčali, sve vreme su morali da zadržavaju dah. U takvim trenucima i najtiši udah, kašalj ili kijanje, pa čak i prdež, mogu vas koštati života. Ako sa sobom imaš dete koje plače, računaj da si mrtav. To je stvarnost rata. Nama je bio pisan novi život, drugi put.
Sad nas je bilo oko tridesetak. Podelili smo se u dve grupe: žene i deca su ostali u stanu, dok su odrasli muškarci i tinejdžeri zauzeli predvorje za goste u soliteru. Zgrada je imala solarnu energiju, što je olakšavalo mnoge kućne poslove, a uz to smo mogli i da napunimo telefone, gledamo omiljene filmove i slušamo vesti Al Džazire svakog sata. Kakva radost! Ali predah je kratko trajao. Nedelju dana kasnije tenkovi su ušli u našu ulicu.
Tenkovski pozdravi
Celog života, od detinjstva, slušam reč „tenk“, ali sam tu stvar viđala samo na televiziji ili u istorijskim filmovima o svetskim ratovima. Danas, 20. novembra, videla sam ga kroz prozor. Približavao se i postajao sve veći, pravi džin. Njegova podmukla cev kretala se levo-desno, spremna da u svakom času ispali projektil. Prisustvovala sam nečem zastrašujućem prvi put u životu. Viknula sam da bi i drugi došli i videli, ali oni su samo pritrčali i odmah ponovo navukli zavese. Upravo u tom trenutku tenk je odlučio da lansira tri granate ka našem prozoru. Prva je pala negde ispod nas, ali nije eksplodirala. Pojurili smo dublje u stan. Druga je eksplodirala, ali dalje od nas, i sva prozorska stakla su uletela u kuću. Kad smo stigli do svog skrovišta, unutrašnje sobe bez prozora, ispaljena je treća. I ona je eksplodirala – ali dalje niz ulicu. Da nismo imali sreće i da je prva eksplodirala, mislim da sad ne bismo bili ovde.
Mnogi od nas su bili lakše povređeni, a svi smo privremeno ogluveli. Videla sam da tetka Latifa ima posekotinu na čelu. Ali čini se da sam ja izvukla najdeblji kraj. Dva zuba su mi bila slomljena, gornja usna je bila rascepljena i imala sam duboku posekotinu na jednoj strani nosa. Mnogo je krvarilo i svi su počeli da vrište jer su po mojoj odeći natopljenoj krvlju pomislili da sam gotova. Kao da mi je treći put podaren novi život.
Posle ta tri nasumična pucnja tenk se otkotrljao niz našu ulicu i skrenuo u drugu. Sišli smo niz stepenice i zagrlili se u predvorju zgrade. Tu smo ostali sve dok nas dva dana kasnije nije spaslo objavljivanje primirja. Ali tada je rečeno i to da se tenkovi neće povući. Čim je počelo primirje, otišli smo iz kuće mog rođaka Mahmuda i vratili se u Ulicu El Nasr, tamo gde smo se prvi put preselili, u našu staru porodičnu kuću.
Privremeno primirje
Porodičnu kuću čine dve zgrade sa širokim prostorom između. U svakoj se nalaze četiri stana i u svakoj obično stanuje šest porodica. Sad su svi otišli osim dve porodice, naše i još jedne. Oni srećniji otputovali su u Evropu zahvaljujući svojoj deci koja tamo žive. Većina je otišla kod rođaka na jug.
Primirje je potrajalo samo sedam dana. Veći deo tog vremena proveli smo čisteći dve zgrade, izbacujući šut, delove zida, komade betona, smrvljeni cement, staklene krhotine. Zakrpili smo kuće i prazne prozorske okvire pokrili najlonom jer se bližila zima. U jednom danu primirja čak smo se iskrali na sever da obiđemo svoju kuću u Al Karamahu. Vrludali smo krivudavim sporednim ulicama jer je na glavnom ulazu u kvart bio stacioniran tenk. Pošto je najveća pijaca u Rimali žestoko bombardovana, na putu ka severu pažljivo smo zagledali tezge pored kojih smo prolazili – a to znači i tezge na pijacama Sahaba, Balad i „Lopovska“ (na ovoj poslednjoj je nuđena roba koja je očigledno bila ukradena iz bombardovanih i napuštenih prodavnica) – u nadi da ćemo naći nešto hrane. Kad sam konačno došla do svoje kuće u Al Karamahu, ispunilo me je neobično, duboko poštovanje. Suze su mi navrle na oči a onda su počele da teku same od sebe, povučene sopstvenom težinom. Srušila sam se na pločnik ispred kuće pevušeći reči molitve i zahvalnosti Bogu, kao da sam tek tada shvatila Njegovu slavu. Potrpala sam u auto sve stvari koje su u njega mogle da stanu i onda sam petnaestak minuta ćutke sedela u svojoj sobi zureći u zidove. Pre nego što sam otišla, pokupila sam poslednje sitnice: svoj stari telefon i grickalicu za nokte; nokti su počeli da mi pucaju jer nisam pojela nijedno jaje od 7. oktobra.
Dok sam čekala druge, imala sam nekoliko trenutaka da prošetam svojom starom ulicom i upijem prizor: automobili koje je bombardovanje prevrnulo na leđa duž celog pločnika. Zašto Holivud ne dođe ovamo da snima svoje filmove? pomislila sam. Umesto da troše ogromne svote na građenje setova i kupovinu slupanih automobila? Ulice četvrti Al Karamah su spremne; ne bi mogli da izmisle ništa čega ovde nema.
Prvog dana primirja moj treći brat Munter je išao ulicom u četvrti Al Nasr. Jedan mladić čuo je njegove korake iz svoje kuće. Iznenađen što vidi nekog u Gazi, upitao ga je: „Ko ste vi? Odakle ste došli?“ Moj brat mu je rekao da je počelo primirje i da se ljudi sad normalnije kreću ulicama. Mladić je bio zaprepašćen; dve nedelje nije slušao vesti i nije imao pojma o primirju. Pošto je njegov otac izašao iz kuće i više se nije vratio, niko drugi od ukućana nije se usuđivao da izađe napolje. Moj brat je lekar i lečio je mnoge ranjenike u bolnici, pa je predložio mladiću da mu opiše svog oca, u nadi da će ga se setiti. Mladić je detaljno opisao oca i dodao da je na sebi imao braon trenerku i papuče kad je nestao. Moj brat je rekao da se ne seća nikog ko odgovara tom opisu i nastavio niz ulicu.
Pedesetak metara dalje primetio je braon trenerku. Na ulici je ležalo telo mladićevog oca.
Kad se posle tog obilaska vratio, brat nam je ispričao da je u ostacima jedne kuće video celu porodicu. Bili su zatrpani ruševinama; iskrvarili su tako zarobljeni, jer osoblje iz ambulantnih kola nije uspelo da dopre do njih. Među njima je bila i jedna majka koja je u rukama još držala malo dete.
Jednom sam se podsmehnula „o, tako hrabrom“ rođaku i primetila da sam i ja viđala leševe na ulici, kao da nipodaštavam njegovu hrabrost. Ali on mi je rekao da je video pelvične kosti, rebra i ceo grudni koš u đubretu. Nastavila sam da se podsmevam i rekla da me kosti pasa, mačaka i konja ne plaše, a on mi je odgovorio: „Ovo su bile ljudske, a ne životinjske kosti.“
Opasnost je nastavila da raste, vazdušno i artiljerijsko bombardovanje više nije prestajalo. Zato smo odlučili da svi cele noći ostanemo u jednoj zgradi: mislili smo da ćemo tako biti bezbedniji. Kad je moj pesimistični brat Nizar prvi put rekao da ćemo uskoro svi mesiti i peći hleb kod kuće jer će pekare biti zatvorene, smejali smo mu se. Sad nam je hleb svakodnevni zadatak. Mesimo i pečemo hleb na drva, a isto tako grejemo vodu za kupanje. Smemo da se tuširamo samo jednom nedeljno i svakom ko se pobuni protiv tih pravila tuširanje se uskraćuje još nedelju dana. Sad se u kući tiskaju četiri porodice, ukupno 20 ljudi. Najstariji, moj brat Kader i stric Ibrahim, raspoređeni su između dve spavaće sobe i dnevne sobe. Ali mog strica je uznemirila optužba da noću najglasnije hrče, pa je rekao da će odmah ujutru otići u drugu kuću, što je i uradio. Sledeće noći zid kuće u kojoj je spavao pogođen je artiljerijskom paljbom s tenka koji se nalazio na kružnom toku, stotinak metara dalje. Stric se vratio u zajedničku kuću bled kao krpa i našalio se: „Zar niste čuli da je hrkanje dobro za zdravlje?“
Tenk je ostao na kružnom toku pune tri nedelje, što je urodilo novim kućnim pravilima: noću se ne pali nikakvo svetlo, ne razgovara se glasno, ne sluša se radio, ne izlazi se na prednja vrata do pet sati po podne. Srećom, među nama nema male dece, inače bismo bili bombardovani prve noći. Stalno se pitamo: znaju li ti ljudi u tenku za naše postojanje onako kao što mi znamo za njihovo? Posmatraju li nas onako kao što mi posmatramo njih?
Novi život nam je poklonjen i četvrti put
Jedanaestog decembra u sedam ujutru bombardovana je kuća do naše. Probudili smo se, naravno, ali ništa nismo mogli da vidimo od prašine i pepela u vazduhu. Svako je otrčao do svojih najdražih. Posle deset minuta vrištanja i panike uverili smo se da smo svi preživeli, štaviše bez i najmanje ogrebotine. Četvrti put nam je poklonjena nova porcija života. Šrapnel je pogodio solarne panele i kolektore i deo zgrade je bio uništen. Prešli smo u prizemlje, koje je moj stric ispraznio pre deset godina, kad je emigrirao. Čvrsto rešeni da ne ponovimo nijednu grešku, ostali smo tu tri nedelje, sve dok se tenkovi nisu povukli pošto su uništili trg na kom su bili stacionirani. Moja sestra Nida, koja je bila u Rafi od početka rata, vodila je težak telefonski razgovor s volonterom koji je raznosio pakete hrane na severu. Uporno mu je ponavljala da u njenoj staroj porodičnoj kući ima još ljudi. Volonter joj se zaklinjao da tamo više ne može biti nikoga. „Ceo kraj je sasvim ispražnjen. Tenkovi su sve srušili.“ Nida mu je uporno ponavljala da se vara, da smo mi još tamo i da se nismo preselili, naglašavajući da smo vrlo izdržljivi. Kako je on mogao znati koliko nam je snage bilo potrebno da tu ostanemo? Nije joj poverovao i vratio se s paketima hrane neobavljena posla pošto joj je rekao da smo pogođeni u poslednjem bombardovanju i da smo prevezeni u bolnicu Al Šifa. Moja sestra se onesvestila kad je to čula; ona je moja najosetljivija sestra. Kad se osvestila, poslala je poruku mojoj starijoj sestri Nihaji, koja sad živi u Americi, da joj saopšti vest.
Kad je dobila poruku, i Nihaja je pala u nesvest. Ona je, očigledno, druga najosetljivija osoba u porodici. Bila se upravo vratila s hodočašća u Meku, gde je otišla da bi prišla bliže Alahu. Malo joj je laknulo kad je izgovorila molitvu za nas. Nama je zaista bilo potrebno čudo. Deset dana širila se glasina o našem mučeništvu, a da mi o tome nismo imali pojma, sve dok, nekim čudom, na poslednjem spratu naše zgrade nije otkriven trag mobilnog signala. Bilo je to monumentalno otkriće. Pozvala sam prvu sestru, koja se, kao što sam rekla, onesvestila kad je čula vest o našem mučeništvu. Začuvši moj glas preko telefona – glas mrtve osobe – opet je pala u nesvest.
Novogodišnje veče
„Voleo bih da mogu da protegnem leđa.“
„Volela bih da mogu da koristim pravi toalet.“
„Voleo bih da mogu da spavam bez komaraca.“
„Volela bih da mogu da jedem dok god sam gladna.“
To su bile naše novogodišnje želje. Celu noć smo proveli u napuštenoj kući. Obroci su bili tanki, lekova nije bilo, vode za piće je bilo malo još od prve tenkovske opsade našeg bloka. Kad su se tenkovi konačno povukli 21. decembra, provalnici su se namnožili u gradu poput virusa. Svakog jutra nas je budio nečiji poziv u pomoć zbog provale. Moja braća Mohamed, Nizar i Munter i naš rođak Mustafa počeli su noću naizmenično da patroliraju kvartom i da čuvaju kuće. Naši susedi su na jugu, ne mogu da se vrate sad kad je Pojas presečen na dva dela, pa su njihove prazne kuće najverovatnija meta provalnika. Ujutro 1. januara saznali smo da je naša kuća u Al Karamahu delimično izgorela, kao i većina kuća u tom kraju, zato što su tamo bili borci otpora, mnogo tenkova i puškaranja.
Početkom nove godine preselili smo se u četvrtu kuću – u kuću mog ujaka Akrama – i prionuli na posao čišćenja, raskrčavanja ruševina, metenja staklenih krhotina i stvaranja mesta na kom se može živeti. Bože moj, koliko sam kuća očistila za vreme ovog rata! Izveštila sam se u tom poslu i stekla brzinu. Molim vas podsetite me da osnujem firmu za čišćenje kad se završi ovaj rat – biće mi potrebno podsećanje, jer mi pamćenje curi kao stara česma u napuštenoj kući mog ujaka.
„Stalno govore o humanitarnoj pomoći kojoj nije bilo dozvoljeno da stigne: brašno, šećer, pirinač, mleko, takve stvari, i lekovi. Možemo li tom spisku dodati i druge neophodne stvari kao što su nada, strpljenje i izdržljivost?“
To sam danas, 17. januara, objavila na svojoj Fejsbuk stranici – prosto zato da bi moji prijatelji znali da sam još živa. Glasine su doprle do mnogih. Neobjašnjivi internet signal otkriven je na terenu američke Međunarodne škole, u kojoj su i dalje živele desetine porodica. Svaka porodica je zauzela jednu učionicu i ispisala svoje ime na zidu. Signal se pojavio posle dva i po meseca prekida interneta. Za pristup se plaćalo pet šekela na sat i računi su brzo rasli. Za mene je to bilo drugo najveće otkriće ove godine – prvo je bilo mobilni signal na poslednjem spratu naše zgrade.
Pijaca Bastat
Ovih dana u Gazi se ništa ne može kupiti za manje od pet šekela. Početna cena je uvek tolika. To sam primetila kad sam prolazila uličnom pijacom koja se protezala od ulice Al Šifa do univerzitetskog trga. Kad sam prvi put videla tu pijacu, zaprepastila me je vitalnost svih koji su tu bili, njihova rešenost da ponovo stanu na noge i nastave. Pomislila sam: kad bi izraelski vojnici mogli da vide ono što ja vidim dok prolazim između ovih tezgi, umesto onoga što vide kroz nišan tenka ili aviona, kladim se da bi masovno prešli u islam. Rekli bi: „Bombe – bacili smo ih. Kopnena invazija – izvršili smo je. Raseljavanja – nametnuli smo ih. Glad – doneli smo je. A vi ste ipak još ovde i izlažete svoju robu: povrće, odeću, osveživače vazduha, uloške, mirisne maramice, brijače, začine, slatkiše, kvasac, noževe, kašike… tezga za tezgom, duž trotoara ili ostataka trotoara. Još uvek žene dolaze i cenjkaju se s prodavcima, kao da nije rat. Nas je ovaj rat basnoslovno koštao“, rekli bi izraelski vojnici. „Koštao nas je ugleda u svetu, zauvek. A vi ste ipak još ovde, cenjkate se za jednu zimsku košulju. Dabogda goreli u paklu!“ Ali oni bi to rekli na hebrejskom.
Jedan čovek je prodavao cigarete: „Jedna cigareta za šest šekela“, rekao je, „ili dve za petnaest.“ Kad sam prigovorila da polovina od petnaest nije šest – mozak mi očigledno još nekako funkcioniše – on mi je rekao da sama zavijam svoje cigarete. Odbrusila sam mu da to ne radim dobro i da sam samo htela da kažem istinu. On mi je podsmešljivo odgovorio: „Ima mnogo kupaca, kradeš mi vreme. Stojiš ispred moje tezge i prepireš se. Ako ti se ne sviđa, gospođo, samo produži. Naše cene su fiksne.“ Pomislila sam: „Kako da ne, fiksne cene. I ja kradem tvoje vreme?“ Čini se da je sad zaista njihovo vreme. Nema utehe za nas, intelektualce.
100 dana rata
Danas se navršilo sto godina samoće – bez izvinjenja velikom Gabrijelu Garsiji Markesu. Sto dana rata, sto dana raseljavanja i komadanja; sto dana gubitka; sto dana patnje; sto dana stalnog menjanja mesta; sto dana bez pouzdanog interneta ili drugih sredstava komunikacije. Sto dana peremo odeću na ruke, kuvamo hranu ložeći drva, mesimo hleb kao što je to moja baba radila sedamdesetih godina prošlog veka. Vratili smo se više decenija unazad. Moj najstariji brat Nazir je u Kan Junisu, moja srednja sestra Nida je u Rafi, moja najmlađa sestra Nagam otputovala je u Tursku, a mi smo ovde u Gazi. Posle više od sto dana stalnog bombardovanja, želim da vam kažem da smo mi ljudi u Gazi postavili nove rekorde u sledećim disciplinama:
Sakupljanje najvećeg broja neeksplodiranih projektila – svih oblika i veličina – da bismo ih jednom koristili kao suvenire.
Stvaranje najbogatijeg rečnika za opisivanje raznih bombi i drugih vrsta ratne buke; evo primera:
„Buf“ (vazdušno bombardovanje)
„Tsuuu“, bombardovanje s mora
„Dddaf“ (artiljerijska paljba)
„Lulululu“ (noćne svetlosne rakete praćene mirisom gasa)
„Trak, trak, trak“ (kvadrokopter dron)
„Čik čik čik“ (zvuk tenka koji se kreće)
„Fuuuf Fuuuf“ (zvuk buldožera)
„Daf daf tik tik“ (zvuk unakrsne paljbe)
„D-daf d-daf“ (zvuk kucanja srca uplašene osobe)
„…..“ (krčanje gladnog stomaka)
„Vsssss“ (zvuk stopala koja za vreme bombardovanja brzo trče ne znajući kuda idu.
„Vaaaaaaaaa“ (žene vrište za vreme bombardovanja)
„Vah“ (muškarci vrište za vreme bombardovanja)
„Aaaaj“ (dodir s hladnom vodom)
„Fljak“ (pijenje slane vode)
Uprkos veštini razlikovanja svih tih zvukova, posle izvesnog vremena počinjemo da gubimo sluh. Kad nas pozove neko iz inostranstva, u retkim trenucima kad imamo signal, tražimo od te osobe da nam više puta ponovi ono što je rekla; nije signal loš, nego smo mi gluvi. Taj neko nešto kaže, a mi stalno ponavljamo, „Šta? Šta? Šta?“. Jedemo suviše konzervisane hrane, posebno pečenog i crvenog pasulja (uprkos posledicama!).
Čekanje u redu kao svakodnevni ritual: u redu za toalet, u redu da napunimo tanjir u vreme ručka, da natočimo vodu, u redu za tuširanje i za punjenje mobilnog telefona.
Penjanje na prozore, poput gazanskih Spajdermena, u pokušaju da dobijemo mobilni ili internet signal.
Rani odlazak u krevet jer nema bogzna šta da se radi – nema interneta, nema struje, nema televizije.
Štednja baterija za mobilni; jedno punjenje nam je dovoljno za četiri dana jer se telefon koristi gotovo samo za igre i za osvetljavanje puta do toaleta tokom noći.
Puštanje dlaka na licu da izrastu – brade i brkova za muškarce, obrva i nausnica za žene jer nema brica.
Korišćenje najlonskih i plastičnih materijala za prekrivanje prozorskih okvira kad se sva stakla rasprsnu.
Korišćenje biljnog ulja za sve – ne samo za kuvanje, već i kao goriva umesto benzina i dizela.
Plaćanje velikih svota za obične stvari – vožnja kolima s magarećom zapregom, u nedostatku bilo kog drugog prevoza, sada košta dvadeset šekela.
Život s đubretom; ono se gomila na ulicama jer gradske službe ne rade od primirja.
Gledanje čistog mora izdaleka – četiri meseca u njega niko nije ušao niti doprineo njegovom zagađenju.
Ujedi komaraca.
Veličina mačaka: ulične mačke se hrane đubretom i leševima i neverovatno su se ugojile.
Najduži prekid interneta i drugih načina komunikacije otkad su izmišljeni.
Pismo mojoj kćeri
Danas sam napisala pismo mojoj kćerki; evo šta sam joj rekla:
Najdraža moja kćeri Habiba,
Izvinjavam se što sam te dovela ovde, izvinjavam se što nisam prešla u neku zemlju u kojoj se poštuje ljudsko dostojanstvo. Odbila sam nekoliko stipendija za umetnike i pisce koje su mi nudile strane institucije. Iskreno sam verovala da smo bezbedne; nisam znala da bezbednost mora da se kupi ili planira. Mislila sam da je to svačije pravo. Izvinjavam ti se zbog tvog izmeštenog detinjstva, zbog dugih sati dosade, zbog toga što stalno skroluješ po telefonu prisećajući se lepih trenutaka iz prošlosti i žaleći za njima.
Izvinjavam ti se zbog toga što su se raseljene porodice smestile u tvojoj školi, što je tvoja učionica neupotrebljiva i što više ne možeš da uživaš na ljuljaškama sa svojim drugaricama. Izvinjavam se zbog svega što si morala da vidiš, zbog toga što je tvoja soba izgorela, što su ti igračke razbacane, odeća pokradena. Trebalo bi da budeš na nekom drugom mestu, da misliš o budućnosti, da provodiš vreme s drugarima na mestima za zabavu, u parkovima i tržnim centrima. Izvinjavam ti se zbog toga što se nalaziš na pogrešnom mestu u svetu. To je moja greška. Ćerkice moja, sad govore o sporazumima, a ja im kažem, dođavola s vašim glupim sporazumima. Jedini sporazum koji sad želim je bezbednost.
Za poslednji rođendan poklonila sam ti veliku mapu Pojasa Gaze, ali na njoj više nema naše kuće. Možda ćemo je ponovo nacrtati na nekom drugom mestu, u nekom drugom vremenu.
Presavila sam pismo i sakrila ga među svojim stvarima ne usudivši se da joj ga dam.
Nahil Mohana je autorka romana No Men Allowed (Arab Scientific Publishers, 2021); zbirke priča Life in a Square Meter (The Ogarit Cultural Center); i šest pozorišnih komada, među ostalima High Pressure, za koji je 2008. dobila nagradu Abdul Mohsin Al-Qattan; Ghoson, za koji je 2008. dobila Children’s Culture Award; i Lipstick, koji je 2015. postavio na scenu The Royal Court Theatre u Londonu. Rođena je 1982, u Gradu Gazi, u Palestini. Završila je studije na Univerzitetu Al Azar i predaje kreativno pisanje deci i mladima u Gazi.
Nahil Mohana, Literary Hub / Peščanik.net, 07.09.2024.
