Da je Alex Cox lik iz neke Krležine drame, u didaskaliji bi mu pisalo: “(rebel)”. Rođen u Liverpoolu, filmove je snimao po celom svetu, a među njima su klasici poput: “Repo Man” (1984.), “Sid i Nancy” (1986.), “Prometni policajac” (1991.), “Smrt i kompas” (1996.)… Pre nešto više od mesec dana, putem Kickstartera prikupio je novac za svoj naredni film. Alex Cox poslednjih godina ne daje često intervjue, ali je entuzijastično pristao na ovaj razgovor kada je čuo da Novosti izuzetno idu na živce svim retrogradima naših naroda i narodnosti.
Kao prvo, želeli bismo da vam čestitamo na i više nego uspešnom prikupljanju para za vaš naredni film putem internet kampanje. U videu kažete da se radi o vestern adaptaciji “Mrtvih duša” Nikolaja Gogolja. Možete li nam ispričati nešto više o tome? Zašto “Mrtve duše”?
Tragao sam za nekim ruskim romanom koji bih mogao da snimim u vestern setingu, pošto volim rusku književnost, ali takođe volim i pustinje južne Španije, jugozapad Sjedinjenih Država, sever Meksika. Roman “Mrtve duše”, s njegovim neumornim protagonistom, ekscentričnom skupinom likova i kretanjem kroz predeo – idealna je opcija.
Koje ruske romane ste takođe razmatrali za adaptaciju? Koje od ruskih pisaca najviše volite?
Čitam sve dežurne krivce… Romani Dostojevskog su neverovatni, naročito “Idiot” (kakav izvanredan kraj ima ta knjiga!) i “Zli dusi”, koji su masivni i fascinantni, ali zahtevaju da budu serijalizovani. I jako mi se dopala priča Tolstoja (“Gazda i sluga”, op. a.) o vlastelinu idiotu koji umre tako što se smrzne na taljigama u mećavi… Ali to bi bio kratki film, i morali bismo da ga snimamo po snegu! Ne volim kad mi je previše hladno.
Moja draga žena Tod Davies mnogo je direktnija u razgovoru sa studentima. Ona počinje tako što im kaže da su producenti za koje će raditi – bivši narkodileri filmskih zvezda. Ja pokušavam da se koncentrišem na sam projekat, na to kako da se izvede bez pokušavanja da se zadovolje seronje koje se boje tvoje kreativnosti
Vestern, tačnije, njegov podžanr špageti-vesterna, ne samo da je inspirisao brojne vaše filmove (“Walker”, “Ravno u pakao” itd.), nego ste o njemu napisali i sada već kultnu knjigu, “10.000 Ways to Die”. Deluje da će i novi film imati veze sa tom vašom ljubavlju?
Na scenariju sam radio sa Giannijem Garkom, velikanom italijanskog vesterna. Imao je mnogo ideja i veoma čvrst stav o izvornom materijalu, kao i o tome kako bi se ta knjiga mogla najbolje adaptirati. Moraćemo da sačekamo, pa ćemo videti koliko toga će zapravo biti u duhu italijanskih vesterna. Groteskna i kriminalna sadržina scenarija su svakako u italijanskom stilu, kao što su i njegove zasede i iznenadno nasilje. Ali se nadam da će u vizuelnom aspektu film biti nalik na “Crvenu reku” (vestern Howarda Hawksa iz 1948., op. a.).
Neverovatno, pisali ste scenario sa samim Sartanom! Nije li Sartana, na neki način, revolveraška verzija protagonista “Mrtvih duša” Čičikova?
Kako zanimljiva misao. Mislim da to nije palo na pamet ni meni, ni Gianniju. Da imam veći budžet i više vremena za snimanje, pitao bih Giannija da glumi glavnu ulogu u ovom filmu. Ali moramo da radimo veoma brzo, bio bi to nepravedan pritisak za jednog tako poštovanja dostojnog džentlmena u tim godinama.
Ovo je vaš prvi dugometražni film još od “Tombstone-Rashomon”, koji je izašao 2017. Šta su bili razlozi za toliku pauzu?
Nikada ne želim da pauziram. Stvaranje filmova je moj poziv, i voleo bih da radim na filmu po ceo dan, svakodnevno, sve dok ne umrem. Ali stvarnost se umeša. Danas je teže prikupiti novac za nezavisne filmove nego što je to nekad bilo. Kovid je bio veliki problem za niskobudžetne produkcije, jer je nametnuo neizbežne dodatne troškove. I star sam! Napuniću sedamdeset ove godine.
Kad smo prvi put videli naziv vaše kampanje na Kickstarteru – “Moj poslednji film” – odmah smo pomislili na “Poslednji film” Dennisa Hoppera. Što je ironično, uzevši u obzir da je taj film okončao, već u nukleusu, njegovu rediteljsku karijeru u Hollywoodu, a vaš film je DIY.
“Poslednji film” je odličan film – možda njegov najbolji. Iako je i “Goli u sedlu” takođe briljantan i bitan film. Ali “Moj poslednji film” je bio svega naziv kampanje za prikupljanje novca za projekat. Sam film će imati drugačiji naslov, verovatno “Mrtvi Meksikanci”. Radni naslov je “Državni posao”.
Kartel filmskih studija
Nekoliko vaših prethodnih filmova bili su finansirani putem internet kampanja, ali ste na početsku svoje karijere radili u studijskom sistemu. Možete opisati svoje iskustvo saradnje sa Universal Picturesom?
Kada sam pravio filmove za Universal Pictures, to su bili negative pick-ups. Drugim rečima, studio nije uzimao nikakvog učešća u produkciji, već bi samo platio troškove filma kada bi rad na njemu bio završen. Studiji su to radili kako bi naučili kako se prave “nezavisni” filmovi bez esnafskih sindikata. Nažalost, evropski reditelji poput mene bili su birani za taj projekat. Nismo to znali, ali smo zapravo sabotirali rad sindikata. Kada je Universal shvatio kako radimo, stvorio je svoje “indie” kompanije, poput Focus Features, i pravio sopstvene niskobudžetne filmove. Ali taj kratkotrajni pristup studijskom novcu omogućio mi je da snimim “Repo Man” i “Walker”.
Jeste li već pogledali Coppolin “Megalopolis”? Veoma je simptomatična reakcija velikih igrača u industriji na taj film, koji je unisono napadan i omalovažavan još pre premijere.
Coppola je završio na crnim listama studija, pošto je tužio Paramount zbog verzije igranog filma o Pinocchiu, koju im je bio ponudio. Očigledno su ukrali tu neverovatno originalnu i fascinantnu ideju, a on je, pobesnevši, unajmio veoma skupe advokate i dobio višemilionsku tužbu protiv studija. Ali studiji su (potpuno ilegalan) kartel, tako da kad te Paramount ili Universal jednom stave na svoju crnu listu, na listi si i kod svih ostalih. Od tada Francis pravi filmove izvan studijskog sistema. Još uvek nisam video “Megalopolis”, ali hoću!
Buñuel je zasigurno najveći panker u istoriji filma. Misao kojom je sumirao nadrealizam može biti primenjena i na pank. To nije bio puki način stvaranja umetnosti, već i sredstvo za promenu društva i ljudskih odnosa na fundamentalnom nivou. “I kao takav”, pisao je, “bio je apsolutno neuspešan”
Napustili ste Veliku Britaniju kao veoma mlad čovek, onda ste studirali i radili po celom svetu, živeli u brojnim zemljama – možete li opisati šta znači uvek biti stranac, naročito za aktivnog filmskog reditelja?
Užasno je ironično. Pošto je najprezrenije ljudsko biće – kosmopolita bez korena, zar ne? Kada sam bio klinac u Airstrip One (naziv za Veliku Britaniju u romanu “Tisuću devetsto osamdeset četvrta” Georgea Orwella, op. a.), filmska industrija bila je koncentrisana u Londonu, i nije bilo moguće dobiti posao u njoj, osim ako tvoj otac ili porodica nisu bili njen deo. Ja sam iz Liverpoola, London mi se nije svideo, pa sam umesto toga pronašao svoj put za Ameriku. Pedeset godina kasnije – ništa se nije promenilo. U stvari, sad je još teže, jer deca američkih producenata i reditelja takođe rade u svom orvelovskom protektoratu, uživajući izdašne subvencije britanskih poreskih obveznika. Tako da je nezavisni filmski stvaralac osuđen – ili nadahnut – da skita po svetu u potrazi sa sredstvima, nailazeći na neverovatne projekte. Budisti takve ljude zovu gladnim duhovima. Imate li posao za mene u Srbiji?
Carlos Fuentes ima roman o odlasku Ambrosea Biercea u Meksičku revoluciju, koji se zove “Stari gringo”. Vi ste bili “mladi gringo” kada ste se zaputili za Meksiko, gde ćete ostaviti značajan filmski trag.
Meksikanci su ekstremno pristojni ljudi. Oni nikada ne bi gringa pravo u lice nazvali “gringo”. U Meksiku sam kao reditelj radio nekoliko godina, i verovatno sam tamo ostvario svoja najbolja dela. Takođe sam imao sreće da glumim u nekolicini meksičkih filmova, uključujući “Herodov zakon”, koji je duže vreme bio najpopularniji i finansijski najuspešniji meksički igrani film svih vremena. Moj lik je podmukli kučkin sin, poznat kao Gringo. Sve od tada, kad god odem u Meksiko, poneko dete me prepozna i, upirući u mene prstom, zaviče: “Vidi! Gringo!”. Ja to smatram velikim uspehom i nipošto to ne bih menjao.
Ne znam da li uz upiranje prstom, ali vas takođe nazivaju i radikalnim filmskim stvaraocem, pankerom, anarhistom. Šta kažete na to, i kako biste samog sebe opisali?
Mislim da se epitet “anarhista” generalno preterano upotrebljava, a u mom slučaju i pogrešno. Anarhizam je nešto u čemu mogu da uživaju bogati ljudi i ušuškana srednja klasa, obezbeđeni od strane roditelja. I Buñuel i Dalí obojica potpadaju pod tu kategoriju – i bili su veliki umetnici. Ali anarhizam je bio projekat Petra Kropotkina, aristokrate! Ja sam oduvek morao da zarađujem za život. Kako starim, shvatam da sam staromodni socijalista iz šezdesetih-sedamdesetih. Deo sam veće grupe ljudi koji pokušavaju da prežive, učine stvari boljima i podriju status quo. Pank i nadrealizam su ubeđenja za koja se iskreno zalažem.
Saveti mladim filmašima
Kada razgovarate sa studentima, budućim scenaristima i rediteljima, šta im govorite o surovoj stvarnosti unutar filmske industrije? Kakve savete im dajete?
Moja draga žena Tod Davies mnogo je direktnija u razgovoru sa studentima. Ona počinje tako što im kaže da su producenti za koje će raditi – bivši narkodileri filmskih zvezda. Ja pokušavam da se koncentrišem na sam projekat, na to kako da se izvede na najbolji mogući način, bez predavanja sentimentalizmu ili pokušavanja da se zadovolje seronje koje te mrze i koje se boje tvoje kreativnosti.
Možete li odabrati jednu, vama posebno dragu ideju, koja nikada nije filmski postvarena?
Voleo bih da sam snimio “Mars Attacks!” baš prema seriji sličica koje su išle uz žvakaće gume. Nikakvih filmskih zvezda, nikakvih stalnih likova, samo 52 jedinstvena slučaja marsijanskog haosa.
Lično mi je užasno žao šta je “Walker” ostao vaša jedina saradnja sa Rudolphom Wurlitzerom, koji je i sam živa legenda kontrakulture. Postojala je mogućnost da režirate Wurlitzerov scenario, koji je Jim Jarmusch kasnije plagirao i napravio “Mrtvog čovjeka”?
Bio sam jedan od reditelja koje su razmatrali za “Zebulon”. Bili su to između ostalih i Sam Peckinpah, Hal Ashby, Monte Hellman, Roger Spottiswoode. To je izuzetan scenario. Bio sam ga odneo Richardu Gereu, koji je pred grupom svojih prijatelja na nekoj večeri izjavio: “Ovaj film sadrži tri plemenite budističke istine!” Šta god da su. Ali nije prihvatio ulogu. Možda će Viggo Mortensen, američki glumac koji trenutno održava čitav mejnstrim vestern, jednog dana pročitati scenario i odigrati ulogu. Voleo bih to da vidim!
Sve ovo vreme obavljate i značajnu prosvetiteljsku delatnost na polju filma: pišete knjige, bili ste selektor i prezenter BBC-jevog Moviedromea, predajete na univerzitetu, režirali ste dokumentarce (o Kurosawi i erotskom filmskom serijalu “Emmanuelle”). Planirate li neku novu knjigu? Dokumentarni film?
Voleo bih da napišem knjigu ili napravim dokumentarac o dramatičnim anticipacijama nuklearnog rata. Ali se bojim da će tema postati stvarnost pre nego što rad na tom projektu bude priveden kraju.
Nešto nalik na “Igru rata” Petera Watkinsa? Taj film ste uključili u listu svojih deset omiljenih filmova za Far Out Magazine. Watkins je nesumnjivo jedan od gladnih duhova!
On je inspiracija za sve nas gladne duhove! A “Igra rata” je najbolje i najstravičnije upozorenje na opasnost nuklearnog rata. Što je, verovatno, razlog zašto se o tom filmu više ne govori. Britanska vlada je pedesetih poručila Strathov izveštaj, u cilju da se proceni šta bi se desilo u slučaju da Britanija učestvuje u nuklearnom ratu sa Rusijom. U izveštaju se kaže da bi eksplozija tri hidrogenske bombe u Britaniji najverovatnije uništila infrastrukturu čitave zemlje, koja se nikada od toga ne bi oporavila. Tako da je vlada gurnula Strathov izveštaj u fioku, zabranila “Igru rata” i nastavila da pravi bombe. Kako su ta upozorenja bila ignorisana, danas imamo neuku, apolitičnu populaciju i političku klasu nedotupavnih, ratobornih umišljenjaka – i mogućnost nuklearnog rata nikad nije bila ovako bliska.
Kako danas gledate filmove? Idete li još uvek u bioskop?
Ponekad idem u bioskop, ali se bojim da se većina mog gledanja filmova – poput vraćanja starim filmovima kao što je “Crvena reka” – odvija na laptopu.
Koji ste film sasvim nedavno gledali, a da vam se posebno dopao?
Zadnji film koji sam video u bioskopu bio je “Bajkeri”. Ima tu dobre glume, ali je film bio glupo sentimentalan pri kraju. I nije imao dovoljno fetišizacije motora. Najbolji film koji sam video poslednjih godina bio je “Greh” Končalovskog. Mislim da je to najbolji biografski film o nekom umetniku ikad napravljen!
Pank muzika je neraskidivo vezana za vaše filmove: snimili ste film o Sidu Viciousu, radili sa Joeom Strummerom… Da li slušate neke nove pank bendove? Možete li da preporučite nešto od muzike?
Jedina nova muzika koju znam, jeste ona koju mi ljudi sami šalju. Nedavno sam uživao u albumu žene, koja je bila moja komšinica u Oregonu, zove se Vanessa Pratt. Ona ima pesmu o požaru što je umalo devastirao našu okolnu šumu, Nacionalni park Klamath. Tekst je posvećen vatrogascima koji su se borili s tim požarom. Kako sam i sam član dobrovoljnog vatrogasnog društva, koje je takođe učestvovalo u toj borbi, meni ta pesma mnogo znači. Zove se “The Fire Song”.
Za kraj: ko je najveći panker u istoriji filma?
Zasigurno Buñuel. Misao kojom je sumirao nadrealizam može biti primenjena i na pank. To nije bio puki način stvaranja umetnosti (filmova, slika, muzike), već i sredstvo za promenu društva i ljudskih odnosa na fundamentalnom nivou. “I kao takav”, pisao je, “bio je apsolutno neuspešan.”
