Od Coppolinog „Kuma“ do Faće s Bistrika duga je linija između mafijaša s manirima i TikTok idiota bez kontrole. Hollywood je kriminalcima dao stil, a tranzicija im je dala internet. Rezultat je društveni monstrum s lažnim moralom i pravim lajvovima.
Za sve je, naravno, kriv Francis Ford Coppola i njegov „Kum“. On je od kriminalca napravio lik sa stilom. Čovjeka koji nosi odijelo, govori tiho, ne psuje pred damama i ima kodeks. Hollywood nas je naučio da kriminalac nije životinja, nego gospodin s tamne strane zakona.
Scorsese, De Palma, Tarantino – svi su godinama hranili taj mit. U „Johnu Wicku 2“, Keanu Reeves dok ubija desetine ljudi u metrou usput se izvinjava gospođi koju slučajno gurne. Profesionalni ubica s manirima. Po Hollywoodu, kriminalac je čovjek koji puca u glavu, ali otvara vrata gospođi.
U stvarnosti, naravno, to je uvijek bila laž.
Ali laži su na ovim prostorima često imale više stila od istine.
Devedesetih se taj holivudski mit spustio na Balkan. Beogradski „žestoki momci“ zamišljali su sebe kao donove sa Senjaka. U stvarnosti su to bili likovi koji ne znaju spojiti dvije rečenice, ali imaju pištolj i frazu. Kada se Kristijan Golubović pojavio na televiziji, maska je pala. Vidjelo se da je „balkanski mafijaš“ obični reality lik koji diše po inerciji.
Ni u Sarajevu nije bilo mnogo drugačije. Tokom rata stvorena je legenda o „kriminalcima koji su branili grad“. U stvarnosti, mnogi su više pljačkali nego branili. Nakon rata, uz tihi blagoslov političkog vrha, postali su „patrioti“ i „biznismeni“. Država je gledala ustranu jer je i sama bila dio tog dogovora.
U toj priči Amir Pašić Faćo bio je čovjek druge lige – sitni operativac, ništa više. Ali je imao ono što nova vremena traže: telefon i publiku. TikTok mu je dao ono što mu kriminal nikad nije mogao: status. Postao je „bošnjački Kristijan Golubović“, glas kanalizacijskog podzemlja, megafon obavještajnih ostataka koji su shvatili da lajk danas vrijedi više od metka.
Faćo je postao koristan dok je bio koristan.
Sve dok je govorio ono što je trebalo reći.
Ali kad je prešao granicu i brutalno napao novinarku Rabiju Arifović, sve je puklo.
Uvrede koje je izgovorio bile su dno dna. Reagirale su Borka Rudić iz BH novinara i Duška Jurišić iz Ministarstva za ljudska prava. Javnost se zgrozila, ali ne zato što je iznenađena, nego zato što je vidjela šta smo proizveli.
Faćo je tada postao beskoristan. Oni koji su ga hranili informacijama pustili su ga niz vodu.
Naredba je bila jasna: Vežite ga.
Mostarska policija je odradila posao.
Ali ovo nije priča o Faći.
On je samo simptom.
Priča je o zemlji koja proizvodi svoje čudovište svakim lajkom, svakim dijeljenjem, svakim smijehom nad vulgarnim klipom.
Društvene mreže su postale laboratorije za digitalne psihopate.
Obavještajno podzemlje nije nestalo, samo je sišlo u komentare.
I dok se institucije bave same sobom, kanalizacija priča glasnije od parlamenta.
Žrtve su, kao i uvijek, najranjiviji: žene i novinari.
Zato slučaj Faćo nije samo priča o jednom čovjeku.
To je ogledalo sistema.
Pokazuje da nam hitno treba zakon o zaštiti na internetu.
I da su današnji „kriminalci“ tek reality zvijezde koje blamiraju i ono što je nekad bilo, kriminalac sa stilom.
