Usamom centru Novog Sada, u pasažu kod Zmaj Jovine, nalazi se mala, ali borbena i beskrajno važna oaza političkog aktivizma i solidarnosti – kafić Crni ovan. U svom radu on ustraje usprkos napadima fašista, zahvaljujući predanosti njegovog vlasnika Bojana Šovljanskog i niza njegovih drugara i aktivista. Osim u Crnom ovnu, Šovljanski je aktivan i u Rebuild kolektivu koji se kroz hardcore muziku bori protiv društvenih nepravdi.
Početak vašeg angažmana koji spaja muziku i politiku seže prije Crnog ovna. Godinama ranije pokrenuli ste Rebuild kolektiv i prostor Crna ovca. Zašto ste odlučili intervenirati u novosadsku supkulturnu scenu?
To je bila posledica viđenja propusta tadašnje scene – stagnacije, učmalosti, nedostatka politike i angažovanosti. Sve je bilo svedeno samo na zabavu. To je odlika rock’n’rolla i nije bilo za nas. Na nas je uticao hardcore pank i njegova poruka i imali smo potrebu za organizacijom i prostorom koji bi je promovirali. Sve je došlo od muzike, ali je preraslo u nešto više.
Crna ovca je bila nezavisni, samofinansirajući prostor za artiste i organizacije koje nisu mogle naći mesto u državnim strukturama i institucijama. Taj je prostor bio kritičan prema režimu i represivnim pojavama u društvu. Izložbe, radionice, strip, učenje jezika, nezavisni film – teme koje su nas sve zanimale pronalazile su svoje mesto u ta četiri zida. U koroni se Ovca morala ugasiti i otvorila se potreba za formiranjem Crnog ovna.
Moram reći da u Zagrebu primjerice nemamo tako eksplicitno politički bar kao što je Crni ovan.
Crni ovan je na prvi pogled običan bar, ali on to nikako nije. On je jedan solidarni hub koji služi aktivistima iz raznih kolektiva – kuhinje solidarnosti, antifašističkih frontova, ekoloških organizacija, organizacija koje se bave životinjskim pravima. Ono što je izuzetno bitno u priči o Crnom ovnu je da se bavimo promocijom jednakosti. Mi nikad ne bismo vodili komercijalni ugostiteljski objekat. Prostor bez politike, muzika bez politike – to nas ne zanima.
Bilo je desetak napada na nas i bili su užasni. Uglavnom su bili kukavički – napadali su kad su brojem nadmoćni, noću. Razbijali su lokal, napadali moje kolege i koleginice, pa i mene nožem i palicom
Kako se solidarnost i politika prakticiraju u Ovnu?
Organiziramo benefit događaje kao što su bazari knjiga i odeće, političke kvizove. Osobito smo osetljivi na životinjsku slobodu i trudimo se da pomognemo takvim organizacijama koje su uvek na ivici gašenja. Pomažemo i našim saborcima iz drugih organizacija koji se bore za pravedniji poredak i koji su najčešće na udaru režima. Jedan naš prijatelj je nedavno na putu od Crnog ovna do Crne kuće bio uhapšen pod lažnom optužbom za državni udar. To je hapšenje iskorišteno za zastrašivanje aktivista, da ih se natera da se sklone s ulice.
Crni ovan je, nažalost, poznat po tome da je bio meta takvih pritisaka, ali i napada fašističkih grupa?
Bili smo na konstantnom udaru. S jedne strane je to bio institucionalni udar u vidu konstantnih inspekcija raznih vrsta koje su dolazile posle svakog javnog političkog eventa i prekidale ga. S druge strane imamo napade paravojnih desničarskih grupacija. One slobodno postoje, cirkulišu i ohrabrene su. Niko od njih nije zabranjen, kažnjen – imaju vetar u leđa i funkcionišu sasvim uredno. Bilo je desetak napada na nas i bili su užasni. Uglavnom su bili kukavički – napadali su kad su brojem nadmoćni, noću. Razbijali su lokal, napadali moje kolege i koleginice, pa i mene nožem i palicom.
Da li je itko od državnih institucija ikad adekvatno reagirao na te napade?
Uvek se sve svede na remećenje javnog reda i mira. Policija na prvu reaguje adekvatno, međutim pola sata po odlasku u stanicu i nakon određenih poziva, kompletno se menjao narativ i stav. Napadači postaju neshvaćena omladina koja se malo napila, a mi oni koji izazivaju. Iako smo mi napadnuti, na kraju neko od nas legne na 24 sata u pritvor.
Za nas se nema razumevanja, dok se za neshvaćenu omladinu koja je popila pa izvadila nož ili palicu razumevanja uvek nađe. Na kraju smo ipak s velikim pritiskom javnosti i podrškom nekih evropskih zemalja uspeli postići da se jedan od napada sankcioniše, ali je i to prošlo izuzetno blago – jedan počinilac je pobegao, druga dva su dobila zabranu prilaska na godinu dana.
Nagrade za siledžije
Traju li fašistički napadi na vas i dalje?
Mi smo bili stalna meta dok nisu počeli protesti u Srbiji. Pali smo u drugi plan jer su sada te fašističke falange, sluge i paravojne grupe zauzete stvarima bitnijima od nas. To znamo jer možemo da ih vidimo na fotografijama i snimcima. Oni su sada u Ćacilendu, pomažu da se održi ovaj represivni sistem i da se desničarski i nacionalistički narativ održi i opstane. Za njihovo dobro vladanje i odanost režimu nagrađeni su različitim stvarima, preduzećima. Obezbedili su sebe i par idućih generacija, tako da je naivno verovati da će pristati da odu niz vodu s jednim političarem. Borba protiv toga će biti malo dublja.
S obzirom na sve, jeste li ikad poželjeli odustati i otići?
Mi smo tu, funkcionišemo, ne stajemo sa našim radom. Ono što nas drži zajedno je solidarnost. Posle svakog napada naša volja je bila sve jača jer je svaki napad bio dokaz da su problemi realni, da u ovoj zemlji mrak traje predugo, ali i da se mora kad-tad rešiti. Ne zameramo onima koji su otišli, ali mi ostajemo jer je jednostavno bitno da sve ovo isteramo do kraja.
Drago mi je što se sve više mladih ljudi aktivira i dolazi jer se kod nas osećaju sigurno. To nam je izuzetno bitno – da u ovim zidovima nema homofobije ili seksualnog nasilja i da ljudi znaju da se, ako se bilo što od toga desi, mogu osloniti na nas i da tu ima neko kome su te stvari bitne. Nismo tu samo radi zabave
Na početku smo spomenuli hardcore pank i Rebuild kolektiv, koji djeluje i dulje i šire od Crnog ovna. Možete li nam reći nešto više o njemu?
To je jedan živi organizam koji postoji negde od 2009. godine – nemamo lidera, a članovi se menjaju. U Rebuildu smo malo više fokusirani na aktivizam kroz muziku. Organizujemo koncerte dva do tri puta mesečno, program nam je bukiran do sredine 2026. godine. Uvek gledamo promovisati bazične vrednosti antifašizma, kroz flajere, tribine, vegansku kuhinju.
S koncertima krećemo u rani sat jer stavljamo akcent na to da muzika nije background za cugu nego je tu radi poruke. Drago mi je što se sve više mladih ljudi aktivira i dolazi jer se kod nas osećaju sigurno. To nam je izuzetno bitno – da u ovim zidovima nema homofobije ili seksualnog nasilja i da ljudi znaju da se, ako se bilo što od toga desi, mogu osloniti na nas i da tu ima neko kome su te stvari bitne.
Nismo tu samo radi zabave. Zbog toga nas najčešće i kritikuju – da stvari shvatamo preozbiljno. Ali ne, to nije tako. To su samo elementarne ljudske stvari koje mora da se razume u našem prostoru. Linija se mora povući, a ta linija je da ne možemo dozvoliti nasilju da se nađe među nama.
Nedavno smo razgovarali s par muzičara iz hardcore bendova iz Hrvatske i svi su rekli da se u Novom Sadu osjećaju kao doma. Vlada li i iz vaše perspektive na toj sceni drugarstvo koje prelazi granice i nacije?
Rekao bih da scena nikad nije bila življa, a konekcije između nas i Hrvatske nikad nisu bile jače. Vezuje nas sve – prijateljstvo, zajednička etika, politika i delovanje. To je scena koja se gradi na slobodarskim vrednostima i normalno je da se ljudi osećaju blisko jedni drugima. Verujem da zapravo nikad jedni drugima nismo bili bliži. Fizička granica koja nas toliko smara u našim glavama uopšte ne postoji. Mi jedni drugima ne delujemo daleko i siguran sam da svi verujemo da smo isti narod.
Za sigurnije prostore
Spomenuli ste da vam je važno da koncerti koje organizirate budu dosljedni politici koju zagovarate. Međutim, znamo da ni jedna muzička scena nije sasvim slobodna zona od seksističkog ponašanja. Kako ste postigli da vaši prostori budu sigurni?
Imali smo turbulencije na sceni sa homofobijom, seksizmom i seksualnim nasiljem. Međutim, mi smo adresirali taj izuzetno ozbiljan problem i nastavljamo insistirati da pričamo o njemu jer ljudi imaju tendenciju da zaboravljaju stvari. Mislim da je situacija mnogo bolja i da se žene kao najčešća meta na koncertima i drugim dešavanjima u našim prostorima osećaju sigurnije, što se vidi i u tome da ih mnogo više dolazi i aktivno participira u bendovima i tribinama i da deluju politički.
Ne možemo se praviti slepi kod takvih stvari. One su jako teške i mučne, ali se moraju pravilno adresirati. Svako od nas ima kapacitet da mu bude neprijatno i teško i mora to uraditi. Mora imati kapacitet da preseče i iznese teške stvari i na kraju dana uradi pravu stvar, pomogne svakom živom biću u nevolji, ne da beskonačno relativizuje stvari. To je zamka u koju ljudi prečesto upadaju.
Brojne su aktivističke zajednice posljednje dvije godine padale na ispitu jasnog i glasnog postavljanja protiv genocida nad palestinskim narodom. Na muzičkoj sceni se upravo hardcore pokazao dosljedno političkim. Kakva je situacija kod vas?
Mislim da se scena u Novom Sadu izrazito dobro pozicionirala što se tiče pitanja Palestine. Za nas je jasno na kojoj smo strani i nemamo nikakvih pitanja i podpitanja, problema s relativizacijom jasne stvari kao što je genocid u Gazi. Učestvovali smo u jednom umetničkom performansu, radili promociju knjige Ilana Pappéa “Deset mitova o Izraelu”, benefit koncerte, pomagali smo koliko smo mogli palestinskim porodicama koje žive u nezavidnoj situaciji u Srbiji.
U Crnom ovnu i Crnoj kući uvek stoji zastava Palestine. Nismo imali raskola sa saradnicima izvana zato što smo ih do sada uglavnom pažljivo birali, ali svejedno svakom bendu koji dolazi iz zapadne ili centralne Evrope postavimo pitanje o Palestini jer nam je to izrazito bitno. Modern Love Story i Nailed In iz Hrvatske nedavno su bili u Novom Sadu i oni su pravi primer kako bend treba da se postavi u ovoj situaciji. Za pitanje Palestine nisu štedili reči ni emocije.
Voljela bih da još pred kraj prokomentirate malo lokalne prilike u Novom Sadu iz vaše perspektive. Nedavno je u intervjuu za ovaj tjednik novosadska glazbenica Marina Džukljev kazala da Evropska prestonica kulture Novi Sad 2022. gradu nije donijela ništa mnogo ni trajno. Slažete li se?
Da, na tom primeru vidimo da su prostori bez sadržaja i ljudi samo prostori. Osnovala se firma koja je poslužila za pranje ogromnog novca i iza sebe ostavila jedno veliko ništa. Završila je objekte koji su samo zidovi u kojima se upale svetla dva do tri puta godišnje. Ali prostori bez ljudi ne znače ništa. Gomila udruženja koja su radila i zavisila od gradskog fonda radi toga su prestala dobijati resurse i pogasila se. Mi smo ti koji kroz takse dajemo tom gradu pare, ali one nisu upotrebljene za naše organizacije i za naš narod. Cijela ta stvar ima jednu veliku mrlju na sebi. Tako da na kraju dana, mada će ovo zvučati baš lalinski, vojvođanski, nemam lepe reči.
Kad pričamo o Novom Sadu, Vojvodini i politici, nažalost, ne možemo da se ne osvrnemo i na stravični slučaj pada nadstrešnice i velikog vala protesta koji traje do danas.
Ovo je pitanje za nas iz Novog Sada i Vojvodine jako veliko i mučno. Posledica je nebrige, urušavanja sistema vrednosti, bahatosti, krađe i razaranja Vojvodine od 1988. do danas. Sve je to dovelo do toga da se na pozicijama nađu izuzetno loši, nekvalitetni i nestručni ljudi. To je nekako moralo kulminirati i nažalost se to i desilo u Novom Sadu. Ovo možda nije Pariz, grad koji će goreti na ulicama, ali jednostavno ne može niko da se pomiri s nepravdom i užasom koji se dešavaju.
Mi pratimo situaciju koja se menja iz sata u sat, proživljavamo ju, a razočarenje i bes se stalno smenjuju. Podržali smo svaku akciju, na ulicama smo kako u Novom Sadu tako i u Beogradu. Dajemo punu podršku. Želimo da se mrcvarenje ovog naroda i obesmišljavanje institucija i svih nivoa zdravog razuma jednom konačno završi i da jednom konačno možemo da prodišemo. Tu smo, verujemo i delujemo. Nećemo otići, to je sigurno. Ja to garantujem. Ostaćemo dok god se ovo ne završi kako treba.
