Ne sećam se kada sam poslednji put čuo nekoga ko je istinski optimista kada je u pitanju budućnost ove zemlje. Pri tome izuzimam političare, bankare i generale, s obzirom da je u opisu njihovog posla da daju pozitivne procene svega – od naše ekonomije koja konstantno slabi do naših samoubilačkih ratova, kao i različite narcisoidne tipove koji su navikli da zatvaraju oči pred problemima svojih sunarodnika. Među našim prijateljima i poznanicima, oni koji zastupaju stav da se stvari kreću u pravcu katastrofe do skora su bili vrlo retka pojava. Najviše ih je bilo među starijim generacijama, koje su preživele previše tragedija i razočarenja, pa smo smatrali da njihovo turobno gledište nije primenjivo na nas. U prošlosti ste mogli da sretnete i ponekog zagriženog optimistu ili idealistu. Danas najveći broj ljudi, nezavisno od godina i obrazovanja, jedva čeka da vam kaže kako je sve otišlo dođavola, i na nešto ličnijoj osnovi, koliko je njima teško u životu – ne samo da sastave kraj sa krajem, već i da razumeju zašto je zemlja koju su mislili da poznaju postala tako neprepoznatljiva.
Samo pogledajte napad na prava državnih službenika koji su novi guverner Viskonsina Skot Voker i grupa senatora progurali kroz jedno krnje zakonodavno telo, bez bilo kakve rasprave. Isti pristup se sada širi na nekoliko država u centralnim delovima zemlje. U novoj Americi, nastavnici, radnici, žene, deca, nezaposleni i očajni su razlog neodrživog deficita, a filozofija međusobnog proždiranja, koja bi trebalo da nas učini moćnim, pobeđuje.
Mislim da danas nijednoj domaćici nije lako da spreči svoje goste da u toku večere jedni drugima ponavljaju bezbroj primera laži i gluposti na koje su naišli u štampi ili na televiziji. Kako se sve više i više zagrevaju, tako pokušavaju da nadmaše jedni druge, gubeći bilo kakav interes za hranu u svojim tanjirima. Kada se ja viđam sa svojim prijateljima, onda svi ulažemo svestan napor kako bismo promenili temu, razgovarali o unučićima, prisećali se prošlosti i filmova koje smo gledali, mada to ne uspevamo da postignemo na duže staze. Završi se tako što jedni druge obeshrabrimo i demorališemo, pozdravimo se, posramljeni i ljuti na sebe same, kao da uznemirenost zbog onoga što nam čine nije tema kojom treba da se bavi pristojno društvo.
U atmosferi rastućeg nemira i histerije, u kojoj se pravi razlozi i intenzitet nacionalnih problema namerno skrivaju i lažno prikazuju od strane našeg političkog establišmenta i velikih medijskih kuća, nije ni čudo što je svuda prisutna zbunjenost i ljutnja. Ono što zna svako ko putuje po ovoj zemlji i razgovara sa ljudima, je da Amerikanci nisu samo loše informisani, već i potpuno neupućeni u najveći broj stvari koje utiču na njihov život. Kako bi bilo lepo da naš predsednik bude iskren i kaže nam da je deficit velikim delom prouzrokovan ratovima koje vodimo u Avganistanu i Pakistanu, stotinama vojnih baza koje održavamo širom sveta, visokim poreskim olakšicama za bogate i spasavanjem Volstrita. Kao što znamo, ništa tome slično nećemo uskoro čuti.
Po predsednikovoj računici, ako bi američkom narodu bila rečena istina, njegova kampanja za sledeće izbore bila bi osuđena na propast, jer ne bi bio u stanju da sakupi milijardu dolara, koliko mu je potrebno u ovom trenutku. Ljudi koji imaju toliko novca i koji će pristati da finansijski podrže njegovu kampanju, vrlo dobro znaju šta bi im informisani glasači u funkcionalnoj demokratiji uradili, kada bi jednom konačno razumeli ko je ispraznio državnu kasu da bi napunio svoje džepove. Nema sumnje da će Obama i njegova partija učiniti sve da izbegnu istinu, i da će predlagati spolja gledano primamljiva rešenja – kao na primer zakon o zdravstvenoj zaštiti, koji ne samo da proširuje pokrivenost zdravstvenim osiguranjem, već i u velikoj meri ide u prilog osiguravajućim društvima, a jedva da nešto smanjuje cene zdravstvene zaštite. Oni se nadaju da će ovakve mere zavesti većinu glasača koji se ne trude da saznaju detalje, dok će u isto vreme poslati jasan signal bogatim klasama da neće biti izložene bilo kakvim neugodnostima.
A što se tiče onih koji nastavljaju da insistiraju da ima nečeg suštinski neispravnog u demokratiji koja se ne bavi rastućim nejednakostima u prihodima, očiglednim ludilom naših nekontrolisanih ratnih pohoda u Avganistanu, nevoljama bolesnih i nezaposlenih, patnjama siromašnih, dece i starih, oni će biti otpisani kao nerealni za sadašnje vreme i biće im ponovljeno da će, ukoliko druga stranka dođe na vlast, stvari biti još gore. Razlog za to što se broj pesimista povećava je činjenica da u ovoj zemlji ne poštujemo razum i poznavanje istorije, time što odbijamo da priznamo da je korupcija izvor svih naših muka. Nije potreban ozbiljan mentalni napor da bi se shvatilo da ne postoji efektivna politička snaga u Vašingtonu ili na lokalnom nivou, koja je sposobna da uradi bilo šta ozbiljno kako bi ispravila naše samozablude o tome da smo svetski policajac, jer bi svako razumno rešenje ozbiljno ugrozilo profite ove ili one interesne grupe.
Kažu da majmun ključem koji otvara njegov kavez trebi svoje vaške. To može zvučati vrlo smešno, ili vrlo tužno. Nažalost, to je situacija u kojoj se mi trenutno nalazimo.
Charles Simic, The New York Review of Books, 10.03.2011.
Prevela Bojana Obradović
