Možda mislite da je to sitna frustracija. Iznenadili biste se koliko se na plakatima često pojavljuje „STДLJIN“, što kao treba da znači „STALJIN“. Ta pojava me najviše nervira kad prikazani entitet nije izmišljen. Kad umesto „STALJIN“ napišete „STДLJIN“ – reč koja ne postoji ni na jednom jeziku na svetu – u stvari ste napisali „STDLJIN“. To bi moglo da prođe ako ste hteli da igrom reči povežete nekadašnjeg sovjetskog lidera sa seksualno prenosivim bolestima. Ali foliranje ćirilice u dizajnu nije zasnovano na igri rečima. Jedino što pogrešna upotreba ćirilica poručuje jeste: „Ovo je nešto o nečemu istočno od Varšave. Verovatno ima veze s bivšim Sovjetskim Savezom. Treba da vas podilazi jeza od sablasne egzotike.“
Među najpoznatijim od tih alfabetskih gnusoba je uvodna špica za film Arnolda Švarcenegera „Crveno usijanje“ (gde se njegovo ime na ćirilici čita kao „Ljajold Švljazejegeja“) kao i plakati za filmove „Staljinova smrt“, „Černobiljski dnevnici“ i „Borat“. Ime lažnog Kazahstanca, na primer, napisano je „BORДT“. Na ćirilici bi se to moglo čitati kao „Vojadt“. Nisam ja decenijama skapavala učeći ruski i ukrajinski da bih sad trpela to moždano rasulo. Ne treba da ga trpi ni 250 miliona korisnika ćirilice u svetu, od Azera i Bugara do Makedonaca, Srba i raznih drugih nacija, pa ni 20 miliona pravih Kazahstanaca.
Foliranje ćirilice je toliko rasprostranjeno u svakodnevnom dizajnu da postoji posebna stranica na Vikipediji gde se ovaj fenomen opisuje kao „tipografska mimikrija“ i ilustruje – bolno doslovce i stvarno užasno – kao „Fдцx Cчrillic“. Umesto „Faux Cyrillic”, izmišljotina od koje odumiru moždane ćelije čitala bi se kao „Fdcx Sčrilic“. Već zamišljam kako Ilon Mask gleda „Fdcx Sčrilic“ i kaže: „Evo odličnog naziva za moj sledeći podvig u metaverzalnom AI interfejsu.“ Što je još jedan dokaz da za ovu tipografsku parodiju nema mesta u svetu u kom želimo da ohrabrimo ljude da budu razumni.
Uprkos milionima potencijalnih sapatnika u fobiji od foliranja ćirilice, jasno mi je da sam usamljena. Redit je, nažalost, jedino mesto u svemiru gde sam naišla na nešto solidarnosti. Evo nekoliko tipičnih reakcija na upotrebu pseudoćirilice: „Krvare mi oči.“ „O ne još jedan holivudski reditelj koji pokušava da prikaže nešto kao ’rusko’ umesto da plati ljude koji stvarno znaju ruski.“ „Ide mi na živce, a verovatno je i rasistički.“ „Loš dizajn. Loše boje. Sve loše.“ Upravo to: sve loše. To je moja ekipa.
Na moju veliku radost, nedavno sam otkrila podgrupu u svom plemenu: govornike nemačkog koji se bune zbog besmislene upotrebe umlauta, dve tačke iznad slova. To se obično – öbično? – radi u svetu hevi metala, a poznati prestupnici su Blue Öyster Cult, Mötley Crüe i Motörhead. (Celu postavu u tom Holu blama pogledajte u fantastičnoj Kratkoj istoriji hevimetalskog umlauta.) Uzmimo, na primer, Motörhead: ne postoji gramatički ni lingvistički razlog da umlaut bude stavljen baš na drugo, a ne na prvo „o“. Ali u tome je cela poenta: razlog nema veze sa logikom, razumom ni pravilima bilo kog poznatog alfabeta, već sa efektom. Stvar je u zajedničkom emotivnom jeziku posmatrača: „Baš nas briga ako vama izgleda uvrnuto, nama nešto znači. A vi niste naši.“
Slutim da se isto dešava sa Fdcx Sčrilicom. Kako je Lemi iz Motorheda rekao o svom umlautu: „Stavio sam ga da izgleda opako.“ Nakaradno ubačena slova su pretnja, oznaka „drugog“, ona sugerišu egzotično, tuđe, „neprijateljsko“, i treba da razdvoje „njih“ i „nas“. Ali to nije ni opako ni strašno. Samo je stvarno jako glupo.
Prevela Milica Jovanović
