Sanjao sam sinoć prepune ulice i trgove, u stvari nemamo trgova ali ovo nešto preostalih ulica je bilo dupke puno. Naravno, nisam znao odmah da to je san, unio sam se bio: galamio, psovao, mahao zastavom Bosne i Hercegovine, nosio sam jedno vrijeme i ženu na ramenima. I pravo da Vam kažem tu mi je i postalo sumnjivo, ne zbog toga što je moja supruga teška već zato što sam ja zanemoćao. Trznuh se i naravno probudih se namah. Ni’dje zastava, ni’dje protesta. Žena, pas i ja sami na krevetu. Meni neki curak krenuo iz usta. One spavaju, a ja dolazim sebi i u čudu kontam otkud mi taj san o protestima o zastavama.
Ustah popih malo vode, legoh ponovo. Okrenuh se na drugu stranu. Zaspah ponovo, kontajući da nemam nego još dva sata i onda moram na posao. Sve sebi ponavljam: izbij proteste iz glave bilmeze, izbij zastave konju, spavaj, spavaj.
U ponavljanju i nekom behutu i polusnu prođoše mi ta dva sata. Zazvoni mi budilica i ja onako još uvijek zbunjen djelomično ustah. Ostavih cure da spavaju i ja odoh piti kafu i naravno poslije toga na posao. No, nikako iz glave da izbijem one zastave, onu masu, demonstrante. Pijem kafu i kontam: jebala me opozicija lažna, jebali me sindikati, jebale me asocijacije studenata, sve je to prdimahovina, sve je to ubleha, sve su to izgovori kojima se pravdamo mi miševi, mi beskičmenjaci, mi koji smo i sami dio tala u ovom sistemu koji je inspirisan segregacijom, fašizmom, lopovlukom i nepravdom. Kontam, ovi kod nas kradu već dvadeset godina, imaju i oni sobe para, zidove sa zlatom i nakitom. Jedino, garant, nemaju umjetnina jer su papani. Možda imaju zlatne gusle, zlatni saz ili nešto slično. Imaju i nekretnina, račune u stranim bankama. Imaju djecu koja se školuju vani. Imaju švalerke-puterice, avione, limuzine. Imaju i tjelohranitelje. Po čemu se oni razlikuju od Gadafija, Mubaraka ili inih diktatora? Jedino, možda zato po tome su njih izabrali miševi. Mi.
Lako je meni ili Emiru Imamoviću danas srati o revoluciji. Mi smo u toplom i na toplom. Nismo garant ni gladni, niti nam je hladno. Nismo mi kao ljudi u Egiptu, Libiji, Tunisu, Jemenu, Bahreinu. Nismo mi ti ljudi iz “92″ iskreni, hrabri. Sada samo se promijenili. Sad hoćemo da budemo dio tala, nećemo da radimo džabe jer je kao neki kapitalizam. Ne bi volili da se zamjerimo lokalnom moćniku koji pila šumu i vadi kamen. Nikako ne bi voljeli da nas izbace iz stranke jer od toga imamo koristi.
Da se sada vratim na proteste: danas smo i mogli biti na ulicama da se SDP ne ponaša pomahnitalo, da su, recimo, odbili ući u koaliciju sa SDA koja je karcinom Bosne i Hercegovine. Da su bili principijelni i recimo odbili da razgovaraju sa onim koji razgrađuju Bosnu i Hercegovinu. Pa ja bih stao iza njih, podržao bi ih svojim tijelom, tražio bih vanredne izbore, ja bih bio spreman na protest jer zaista svega mi je puna neka stvar. Ovako, oni koji za sebe vole reći da su najveća opoziciona stranka, po ko zna koji put su izdali ne samo opoziciju već i sve one/nas koji su/smo glasali za njih. Mogu slobodno i u svoje ime da kažem da nikad više moj glas neće otići SDP-u – stranci koja fakat nema ideala, principa, politike, strategije, koja nema vizije i svakako nema kadrova.
Jedva čekam da vidim šta ću večeras sanjati, jebale me zastave, jebali me protesti, jebao me SDP.
