Kada se 28. juna 1948. godine Staljin obratio jugoslovenskim komunistima u ime Informbiroa, pismom u kom je zatražio da se oslobode „titoističke klike“ i vrate na „pravi put“, problem jugoslovenskih komunista, koji su Staljinov zahtev odbacili, nije bio samo kako da opstanu bez sovjetske podrške, nego i kako da sebi i svetu objasne šta je to što oni rade. Ideologija je za komuniste veoma važna (u sledećem tekstu baviću se tom temom na primeru današnje Kine). Komunističke politike u privredi ili bilo kojoj drugoj sferi ne mogu se tumačiti samo kao državne politike. One uvek moraju biti u službi viših ciljeva.
Ako je Moskva jedini centar komunističkog pokreta, šta je onda to što praktikuju komunisti u Jugoslaviji? Rad na rešavanju tog problema započet je tri ili četiri godine kasnije, kada je prvi šok izazvan Staljinovom poslanicom malo oslabio. Umesto da prihvate državno vlasništvo i centralno planiranje, jugoslovenski komunisti su, na tragu Marxa, odabrali da socijalizam (kao prvu fazu izgradnje novog komunističkog društva) protumače kao period odumiranja države i vlasništva ili bar kao fazu u kojoj se upravljanje fabrikama predaje radničkim kolektivima. Tako je pokret pronašao svoj novi smisao: to nije samo komunistički režim drugačije vrste, nego i režim sveta budućnosti, mnogo bliži Marksu nego sovjetski model.
Postepeno uvođenje radničkog upravljanja, formiranje radničkih saveta i tako dalje počelo je ranih 50-ih godina. Taj proces je otvorio nekoliko važnih pitanja: ako radnici odlučuju o tome šta će se proizvoditi i kako će se formirati cena i tako dalje, da li to znači da je u pitanju privreda tržišnog tipa i da li radnički kolektivi sada proizvode „robu“, a ne samo „dobra“? Da li još važi zakon vrednosti? Odgovor je bio da jugoslovenski sistem treba shvatiti kao sistem „socijalističke robne proizvodnje“, što bi u prevodu na jezik neoklasične ekonomije bila „socijalistička tržišna privreda“. Ako je privreda tržišno zasnovana, kakva je objektivna funkcija preduzeća? Šta će preduzeća nastojati da maksimizuju? To jest, marksističkim jezikom rečeno, šta je normalna cena u jednom takvom sistemu?
Nije se dugo čekalo na neoklasični odgovor. Mladi američki ekonomista po imenu Benjamin Word, koga je u Jugoslaviju uputila Fulbrajtova fondacija, izložio je neoklasično tumačenje u ključnom radu objavljenom 1958. godine. Preduzeća teže maksimalnom uvećanju dohotka po radniku, a dužna su da plaćaju fiksnu zakupninu za kapital koji je zvanično u „društvenom“ vlasništvu. Zakupnina je, zapravo, porez na vrednost osnovnih sredstava koja preduzeća koriste. Word izlaže i niz implikacija relevantnih za ponašanje takvih zadruga: one mogu zapošljavati manje radnika nego ekvivalentna kapitalistička preduzeća, na povećanje cena mogu reagovati smanjivanjem proizvodnje („unazad svijena kriva ponude“), mogu nedovoljno investirati ako odluče da dohodak raspodele kroz plate i tako dalje. Vremenom je prikupljen obiman korpus literature jugoslovenskih i stranih ekonomista (ali pretežno ovih drugih) posvećene tumačenju ponašanja socijalističkog decentralizovanog preduzeća (preduzeća pod upravom rada) unutar standardnog neoklasičnog okvira. Najambiciozniji rad na tu temu je dvotomna Opšta teorija tržišnih privreda kojima upravlja rad Jaroslava Vaneka, objavljena 1970. godine. Pisao sam o ovoj literaturi na Substacku, a kada sam bio mlađi dao sam i sopstveni (vrlo skroman) doprinos.
Ali, Marko Grdešić i Mislav Žitko, dvojica mladih hrvatskih ekonomista i politikologa, u odličnoj, izuzetno dobro napisanoj i temeljno istraženoj novoj knjizi, Socijalistička ekonomija u Jugoslaviji: kritička istorija, nisu zainteresovani za taj pravac ekonomske misli. Umesto toga, oni se fokusiraju na potpuno drugačiji tip literature koja je zapadnoj publici praktično nepoznata. Ono što ih interesuje jeste kako su jugoslovenski sistem shvatali jugoslovenski ekonomisti, od kojih su mnogi bili bliski vlastima.
Polazište jugoslovenskih ekonomista kojima se bave Grdešić i Žitko veoma je različito od neoklasičnih učenja o radu u ulozi upravljača koja sam gore opisao. Oni su Jugoslaviju videli kao najavu novog globalnog društva. Jugoslavija je za njih bila ono što je Engleska bila za Marxa i Engelsa. Zadatak koji su sebi postavili bio je ekvivalentan Marxovom: posmatrati novi sistem, analizirati njegove „zakone kretanja“ i otkriti kako se „socijalistička preduzeća koja proizvode robu“ ponašaju. U izvesnom smislu, polazna tačka koju usvajaju jeste problem transformacije nasleđen iz Marxovog Kapitala. Problem transformacije nastaje u situaciji pomeranja privrede od jednostavnog sistema robne proizvodnje, u kom cene odražavaju uloženi rad, ka kapitalističkom sistemu u kom se profitne stope u različitim granama proizvodnje izjednačavaju, a neke od tih grana su kapitalno intenzivnije od drugih, pa Marxova „proizvodna cena“ postaje nova ravnotežna cena. (Uzgred, ta „normalna“ ili „ravnotežna“ cena je istovetna s Marshallovom dugoročnom cenom, ali to ovde nije bitno.)
Jugoslovenski ekonomisti su se zapitali: „šta je nova ‘normalna cena’ u našem sistemu u kom zakon vrednosti važi isto kao u kapitalizmu, ali odluke donose radnici, a ne kapitalisti?“ Ili, kao što pišu Grdešić i Žitko: „Da li robna proizvodnja funkcioniše drugačije u… Jugoslaviji, koja je uvela društveno vlasništvo i radničke savete, u zemlji… koja pokušava da transformiše najamni rad u rad zajednice udruženih proizvođača?“ (str. 30) Kako bi Marx rešio taj novi problem transformacije?
Debata jugoslovenskih ekonomista o samoupravnom socijalizmu napušta teren neoklasične ekonomije i udaljava se od nje (u velikoj meri i od marksističke ekonomije na zapadu koja se posvetila izučavanju kapitalizma). Grdešić i Žitko jasno ukazuju na to kada govore o izolovanosti jugoslovenske ekonomske misli: ne samo da ključni jugoslovenski ekonomisti nisu bili zainteresovani za Ward-Vanek-Meadov pristup, nego su i Lange-Lernerov tržišni socijalizam i kasniji Kornaijevi radovi privlačili vrlo malo pažnje. Njihov zadatak je bio da nastave razvoj marksističke ekonomije, sada na terenu nekapitalističkog načina proizvodnje. Razlog nije njihova neupućenost u zbivanja u neoklasičnoj ekonomiji na zapadu. Vodeći autori dve glavne jugoslovenske škole (Miladin Korać i Zoran Pjanić) završili su postdiplomske studije u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji. Poenta nije u poznavanju neoklasične ekonomije; stvar je u tome da su oni jugoslovenski sistem videli kao nastavak napredovanja čovečanstva ka društveno efikasnijem i pravednijem sistemu: bio je feudalizam, onda kapitalizam, a sada je na red došlo demokratsko upravljanje preduzećima, kao što je slučaj u Jugoslaviji. Bila je to jednostavna i moćna šema: „moramo proučiti taj novi sistem da bismo shvatili kakav svet nas čeka u budućnosti“. Ili, kao što u uvodu pišu Grdešić i Žitko: „pokušaćemo da iznesemo argument o osobenom karakteru jugoslovenskog intelektualnog života, odnosno, o njegovom prilično neobičnom osećaju superiornosti. Jugosloveni su vremenom izgradili veliku priču – koristeći marksistički jezik – u kojoj je njihovo društvo jedini svetionik socijalističke slobode na svetu… Jugoslavija je bila jedini pravi naslednik Pariske komune i prvih Sovjeta ruske revolucije“ (str. 4).
Razvile su se dve glavne škole mišljenja. Takozvana škola „dohodovne cene“, na čijem čelu je bio Miladin Korać, ekonomista koji je sedamdesetih godina prošlog veka, ugledajući se na Marksa, napisao trotomnu raspravu o privredi kojom upravlja rad, i Zoran Pjanić, glavni autor alternativne hipoteze o „specifičnoj ceni proizvodnje“ kao „normalnoj ceni“. Iz današnje perspektive često je teško uočiti šta su glavne tačke razilaženja. Korać je možda logički dosledniji, ali i naivniji i dogmatičniji. Tvrdio je da objektivna funkcija proizvođača u decentralizovanom socijalizmu ne može biti ista kao objektivna funkcija kapitalističkih preduzeća. Radnici, po njegovom mišljenju, nastoje da uvećaju neto dohodak. Kao i drugi „proizvođači roba“ oni nastoje da maksimizuju onu promenljivu koja odgovara njihovoj poziciji u procesu proizvodnje, ali ta promenljiva nije ista kao u kapitalizmu. Šumpeterovski kapitalista-preduzetnik maksimizuje ukupni profit; radnici-preduzetnici maksimizuju neto dohodak kompanije (to jest, ono što ostaje posle amortizacije kapitala).
Po Koraćevom mišljenju, čak i prinos na osnovna sredstva (za koja je država vremenom prestala da uzima zakupninu) pripada radnom kolektivu. Opšti pristup dohodovne škole bio je „prilično leseferovski… što je najočiglednije na primeru usklađivanja plata i akumulacije. Mnogi ekonomisti su strahovali da će radnici davati sebi velike plate na račun akumulacije… Korać je mnogo godina radio na opovrgavanju te tvrdnje“ (str. 57). Zapravo, dohodovna škola je veoma bliska stavovima levičarskih libertarijanaca i anarhista: ispravno je sve što radnički savet odluči. Ako odluče da dohodak u celini iskoriste da isplate sebi visoke plate i ništa ne ostave za ulaganje, neka tako i bude. Neki autori, poput uticajnog političara Svetozara Vukmanovića-Tempa, tvrdili su da ne sme biti nikakvih ograničenja visine plata i tražili da oporezivanje bude minimalno. Ako je dohodak kolektiva proizvod njihovog rada, zašto bi se taj dohodak umanjivao oporezivanjem? Može se tvrditi da je dohodovna škola „sakralizovala“ radničke kolektive. Oni su smatrani nepogrešivim.
S druge strane, po Pjanićevom mišljenju, radnički kolektivi se ne razlikuju mnogo od kapitalista: i oni nastoje da maksimizuju „profit“ posle odbitka amortizacije i plaćanja zakupnine. Zato je Pjanić smatrao da je normalna (dugoročna ravnotežna) cena u tržišnom socijalizmu „specifična cena proizvodnje“ koja se, u pogledu faktora koji ulaze u njeno formiranje, ne razlikuje od proizvodne cene u kapitalizmu. Profitna škola je (opravdano) bila zabrinuta zbog mogućnosti da radnici odluče da se odreknu investicija i inovacija, isplaćuju sebi velike plate i putuju na odmore, i tako proizvedu inflaciju troškova, što su sve problemi koje je jugoslovenska privreda i pokazivala, ponekad u veoma izraženoj formi (visoka inflacija), šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Ova škola je više polagala na makroekonomsku politiku koju je dohodovna škola uglavnom zanemarivala, u veri da će „radnici“ prepušteni sami sebi prevazići sve probleme.
Ovde za to nemam prostora, ali u knjizi se izlažu stavovi i drugih istaknutih jugoslovenskih ekonomista kao što su Branko Horvat i Aleksander Bajt, koji nisu pripadali nijednoj od dve vodeće škole. Horvat je kombinovao marksizam i levičarski kejnzijanizam i zalagao se za jačanje funkcija savezne vlade u cilju obezbeđivanja predvidljivog poslovnog okruženja u kom će preduzeća napredovati – zaista je verovao da će privreda kojom upravlja rad neizostavno nadmašiti kapitalističku privredu. Bajt se više interesovao za probleme makroekonomskog upravljanja. Zahvaljujući čuvenom mesečnom pregledu ekonomskih pokazatelja koji je objavljivao tridesetak godina verovatno je bio najbolji poznavalac jugoslovenske privrede.
Čitava debata između „dohodaša“ i „profitaša“ ostala je zatrpana ispod ruševina kataklizmičnog raspada Jugoslavije, ukidanja radničkog upravljanja i povratka kapitalističkoj ekonomiji, što je umne debate vođene od 60-ih godina do 1989. učinilo potpuno irelevantnim. Grdešić i Žitko izveštavaju da od 1989. godine u Sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu niko nije zatražio nijednu od brojnih publikacija u kojima su pripadnici dve vodeće škole i mnogi drugi jugoslovenski ekonomisti ukrštali koplja. Velika zasluga ove knjige je u tome što je stare spise spasila „glodarske kritike miševa“ (da se poslužimo Engelsovim izrazom) kojoj su bili prepušteni poslednjih 35 godina, podvrgnula ih temeljnoj, kompetentnoj i poštenoj kritici i tako sačuvala od zaborava deo intelektualne istorije ekonomije – deo koji nam danas može izgledati uglavnom zastarelo, ali čija bi nas budućnost još mogla iznenaditi.
Global inequality and more 3.0
Preveo Đorđe Tomić
