Diljem „Srpskog sveta“ proslavljen je još jedan neustavni Dan Republike Srpske, čiji su tvorci završili po kazamatima na dugogodišnjim i doživotnim robijama. Slavljeno je sve ono što je 9. januara 1992. godine zacrtano, 12. maja te iste godine na sednici Narodne skupštine Republike Srpske detaljno razrađeno kroz definisanje strateških ciljeva srpskog naroda, a sprovođeno u delo u periodu od 1992. do 1995. Slavilo se sve što se ovog crnog datuma inače slavi: etnička čišćenja, masovni pokolji, koncentracioni logori, opsada Sarajeva, logori za silovanje, pljačka i proterivanje Bošnjaka i drugih nesrba, streljanja, klanja, ratni zločini i genocid u Srebrenici.
Ove godine slavlju se pridružila i jedna grupa studentskih plenuma, na čelu sa Filozofskim fakultetom u Beogradu. Bulaznili su studenti kako je deveti januar „simbol nepokolebljive borbe za slobodu, mučeničkog stradanja i jedinstva našeg naroda sa obe strane Drine“, lupetali o „vrednostima suverenosti i slobode“, pominjali samo broj stradalih Srba u ratu, dočim na ostale nacije nisu trošili reči, te rezolutno konstatovali: „Kao ni 1992, tako ni danas zalaganje za ove vrednosti ne sme ostati samo na jednoj od obala Drine, jer sloboda od tuđinske i sloboda od domaće tiranije ostaju neodvojive. Srećan Dan Republike Srpske!“
Slavljenje genocida
Citirali su razni plenumi patriotske kič-stihove, a u zajedničkoj objavi na Instagramu plenumi Visoke poslovne škole i Ekonomskog, Filozofskog, Stomatološkog i Saobraćajnog fakulteta prisetili su se Dučića: „A u tvom su nebu sve molitve naše, o večna predstražo u slavi i plaču. Čista Božja kapljo iz zavetne čaše, sveto naše slovo pisano na maču.“ Nacionalističko divljanje genocidnog tipa nije prošlo bez reakcije i odgovora. Plenumi nekolikih fakulteta osudili su ovakvo ponašanje te naglasili da se upravo ovako unose famozne podele. Među onima koji su se suprotstavili objavi plenuma Filozofskog fakulteta i ostalih poštovalaca lika i dela Ratka Mladića najglasniji su bili plenumi Fakulteta za fizičku hemiju, Filološkog fakulteta u Beogradu, te Državnog univerziteta u Novom Pazaru.
Dobro, mladi su odrasli u društvu koje je izgrađeno na ratno-zločinačkom projektu, na veličanju koljača, u državi koju vode aktivni učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, u medijskoj sferi koja priča iste memorandumske priče već decenijama, u poricanju i negiranju, u lažima i falsifikatima, pa je onda i očekivano da se neki od njih odaju slavljenju agresije, masovnih zločina i stvaranja Republike Srpske sa otvoreno zločinačkim ciljevima. Podržati genocid, njegove ideologe, organizatore i izvođače – to ovde dođe kao narodni običaj, takoreći deo folklora.
Međutim, za to nema opravdanja iz prostog razloga što su sve relevantne činjenice dostupne na dva klika, nismo više u predinternetskom vremenu, neznanje je čin slobodnog izbora. A pristajanje uz ideologiju krvi i tla, uz SPS-SRS narative, korišćenje iste retorike koju su rabili očevi nacije i njihova zabludela deca – takođe je stvar ličnog izbora.
Četnik-komunista, biće iz bajke
U svemu tome je bizarno što to dolazi od grupe mladih koja inače misli da je progresivna i levičarska. Ne bih da kvarim idilu, ali nije moguće istovremeno biti četnik i komunista, ne ide Karl Marks uz Radovana Karadžića, niti Fridrih Engels uz Momčila Krajišnika. Plenumi, direktna demokratija, horizontalno organizovanje, zagovaranje organizovanja građana u zborove zarad demokratije koja dolazi odozdo, radnička prava, ravnopravnost svih, borba za obespravljene – nekako se ne uklapaju u spaljivanje živih ljudi u Višegradu, ubijanje dece snajperom po Sarajevu, streljanje na Korićanskim stijenama i bacanje ljudi u jamu, masovna silovanja u hotelu „Vilina vlas“, prebijanja i ubijanja u Omarskoj i Keratermu, proterivanja Bošnjaka iz čitavih krajeva BiH, pogotovo iz Podrinja, pretvaranje čitave jedne zemlje u – kako reče pesnik – „lični vrt smrti“.
I to nisu bili nikakvi incidenti, ništa se ne može podvesti pod logiku „u ratu se dešavaju zločini“. Ne, to je bilo plansko, sistematsko istrebljenje i proterivanje jednog naroda, po precizno izređanim planovima i sa jasnom ideološkom agendom, sve zarad stvaranja etnički čiste teritorije i „velike Srbije“.
Uostalom, kad su na pomenutoj sednici Skupštine RS doneti strateški ciljevi srpskog naroda, sam Ratko Mladić je rekao: „Mi ne možemo očistiti niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi, a ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid“. Pa ako plenumaši sa Filozofskog ne veruju tim belosvetskim tribunalima, hiljadama svedoka koji nisu Srbi, mrskim imperijalističkim i kolonijalističkim zemljama, trulim kapitalističkim vladama i sličnim antisrpskim entitetima i pojavama, neka veruju svom heroju.
Spajanje nespojivog
Nastranu bizarnost ovakvih fenomena, četnika-komunista, drvenog gvožđa i sličnih nadrealnih pojava, nije baš da nismo navikli na bizarnosti poslednjih nekoliko decenija, ali prosto fascinira glupost koja zrači iz pokušaja spajanja nespojivog. Nije Miroslav Krleža (komunista koji nije bio četnik) uzalud onoliko pisao o gluposti ljudskoj, sili čiji se uticaj na celokupan život ne može nikada preceniti. Dovoljno bi bilo da ljudi sami pročitaju ono što pišu, sve te silne parole o temeljnoj promeni sistema, o oslobađanju od eksploatacije, o narodu koji sam sebe oslobađa (mislio sam da to radi dobro organizovana revolucionarna snaga, ali dobro sad, ne treba cepidlačiti), pa da to uporede sa stvarnošću rata u Bosni i Hercegovini, sa onim što su radili lideri srpskog naroda u Bosni (i zbog toga završili na robiji), sa konkretnim zlom i patnjom koje su nanosili svojim komšijama – pa da se vidi sav vapijući apsurd takvog spoja.
Na primer, u jednoj objavi narečeni plenum veli: „Jedino društvo u kojem čovek sam upravlja sobom, svojom zajednicom i privredom sa fokusom na budućnost može biti slobodno društvo.“ Dakle, to su u BiH radili Karadžić, Plavšić, Mladić, Koljević, Vojska RS, paravojne formacije i ostali koljači, uz obilatu finansijsku, logističku i svaku drugu pomoć iz Srbije? Gradili su slobodno društvo – slobodno od Bošnjaka, Hrvata, ali i Srba koji nisu pristajali na takvu vrstu „slobode“. Ako ne računamo one koji su ubijeni granatama i snajperskim mecima onako, jer su se prosto zatekli na pogrešnom mestu. Što reče Ratko Mladić: „Velušiće tuci, i Pofaliće tuci, tamo nema srpskog življa mnogo.“ Pa mi nije jasno da li plenum, kad navodi broj pobijenih Srba u ratu, i klanja se žrtvama ugrađenim u temelje Republike Srpske, tu računa i Srbe koje je pobila Vojska Republike Srpske. Koja se, koliko sam shvatio, borila samo za slobodu i suverenitet, protiv kolonijalizma.
Zločin, otpor i isceljenje
Ili, kad plenum hvali duboku transformativnu moć zboraškog samoorganizovanja građana, koja „leži i u obnovi društvene kohezije, solidarnosti i empatije“ – da li misli da su sličan projekat sprovodili Karadžić, Mladić i ostale masovne ubice? Pošto porede studentsku borbu sa borbom Vojske RS, pitanje je sasvim legitimno. „U sistemu koji pothranjuje individualizaciju i otuđenje od zajednice, okupljanje oko zajedničkih ciljeva postaje čin otpora i isceljenja“, kaže plenum u jednoj objavi.
Usput budi rečeno, plenum ne mora da brine, taj nesrećni oklevetani individualizam nema teoretske šanse da se zapati u našem društvu ni za sto godina, jer nema na čemu da raste. Kakav crni individualizam u društvu gde se do karijere, uspeha i novca dolazi uglavnom ulaskom u krdo, u kolektiv, u onih sedam stotina hiljada članova Srpske napredne stranke. A na svaku inokosnu, apartnu pojavu se gleda s neskrivenom mržnjom, čak i kad je posve bezazlena. No dobro, ostavimo po strani retoriku koja je prilično zelenkasta od plesni, nego da vidimo kako izgleda ta retorika kad se primeni na Republiku Srpsku.
I tamo se inkriminisanog datuma narod (jedna od omiljenih reči plenuma FF-a, nikad građani, osobe, ljudi, samo narod) okupio „oko zajedničkih ciljeva“, pa je to okupljanje postalo „čin otpora i isceljenja“. Ciljevi su jasno definisani na Skupštini (nije baš zbor i direktna demokratija, ali niko nije savršen, pa ni Republika Srpska).
Evo tih ciljeva: „Državno razgraničenje sa druge dvije nacionalne zajednice; koridor (povezanost teritorije) između Semberije i Krajine; uspostavljanje koridora u dolini rijeke Drine, eliminisanje Drine kao granice između srpskih država; uspostavljanje granica na rijekama Uni i Neretvi; podjela grada Sarajeva na srpski i muslimanski dio i uspostavljanje u svakom od dijelova efektivne državne vlasti; izlaz Republike Srpske na more.“
Besmrtna glupost
Baš liči na levičarsku priču o slobodi, ustanku ugnjetenih i obespravljenih, potlačenih i porobljenih protiv zavojevača, domaće ili strane buržoazije, i pročaja. Uglavnom, tvorci RS-a su bar otvoreno govorili i ostavili zapisano, crno na belo, šta su im ciljevi: etničko čišćenje, masovno istrebljenje i proterivanje Bošnjaka i Hrvata, pokolji, nacionalno razgraničenje i tome slično. Mora se priznati da su na ostvarenju tih ciljeva radili predano, samopregorno, dajući sve od sebe, što nije bilo teško budući da su od JNA, ozbiljne vojne sile, preuzeli naoružanje i infrastrukturu, a sa druge strane su imali uglavnom nenaoružane ljude, civile.
Verovatno plenumaši sa FF-a ne vide ništa nelogično, a kamoli apsurdno u levičarenju koje slavi Dan Republike Srpske devetog januara. Realno, ni mi koji od toga pravimo famu zapravo nismo mnogo začuđeni. Tačnije – čudi nas samo ponavljanje istih budalaština, istog zločinačkog nemorala, iste gluposti koja je, izgleda, besmrtna. Nije to ništa novo, malo stariji žitelji Srbije dobro se sećaju priče o Slobodanu Miloševiću kao borcu protiv „novog svetskog poretka“, tako su ga videli i razni šatro levičari po zapadnim zemljama (gde su se zlopatili kao niko njihov, dok smo mi uživali u blagodetima Miloševićeve alternative odvratnoj predstavničkoj demokratiji i kapitalizmu).
Na kraju, ni spoj borbe protiv imperijalizma i kolonijalizma sa slavljenjem agresije na susede, srpskih zločinaca i njihovih nedela – odavno je viđen, imao je čak i mnogo ozbiljniju političku formu od ove današnje inkarnacije. Tu priču je onomad zagovarala Jugoslovenska levica (JUL) Mirjane Marković, a Aleksandar Vulin je doslovno pričao istu priču o imperijalizmu i kolonijalizmu, ima čak i sačuvanih snimaka, recimo kad je objašnjavao zašto napušta SPS da bi se učlanio u JUL. A i Vulin slavi Dan RS-a, baš kao plenum FF-a, iz istih razloga. „Republika Srpska je pobeda srpskog naroda i zato je 9. januar veliki dan“, rekao je neko ovih dana, povodom Datuma. Vulin ili plenum FF-a? Zapravo je svejedno, to je ionako ideja Dobrice Ćosića. A Vulin i ovi plenumaši su samo likovi iz Ćosićeve fikcije koja je postala stvarnost.
