Foto: Vedran Bukarica
Po Budenu, to nešto je svet s onu stranu liberalne demokratije koja nam svojom samorazumljivošću već decenijama zaklanja pogled na čitav univerzum političkih mogućnosti.1
Tekst Aleksandre Bulatović ide u sličnom smeru, s tim što Bulatović model političkog uređenja s onu stranu liberalne parlamentarne liberalne demokratije ne nalazi na drugim planetama, nego na Islandu, gde su građani kroz eksperiment sa direktnom demokratijom pokušali da napišu novi ustav. (Doduše, u tekstu se konstatuje da se ni u ovoj zemlji sa manje od 400 hiljada stanovnika, taj eksperiment nije pokazao uspešnim.) Očekivano, Bulatović predlaže slično rešenje i u Srbiji, zasnovano na modelu građanskih zborova koji se trenutno organizuju širom zemlje.
Najzanimljiviji tekst na ovu temu, međutim, napisala je Saša Savanović, za portal „Mašina“. Pozivajući se na meni lično jako dragog Marka Fišera, Savanović piše da nas „insistiranje na političkom okviru liberalne demokratije drži… u matrici ’kapitalističkog realizma’“. Savanović prebacuje opoziciji da pokušava da „među sobom formira prelaznu vladu koja teško da bi imala legitimitet da predstavlja bilo koga osim samu sebe“, a rešenje umesto u prelaznoj vladi vidi u „novoj politici“ zasnovanoj na društvenom samoorganizovanju, od plenuma, preko zborova, komšijskih i roditeljskih grupa, pa sve do različitih štrajkova, bojkota i diverzija širom Srbije. Ako Bulatović gleda put Islanda, Savanović je zagledana u Parisku komunu, Rožavu, Boliviju i Palestinu.
Međutim, kako ću pokazati, Savanović pogrešno tumači ne samo Fišera, nego i situaciju u kojoj se nalazimo. Odatle slede i na prvi pogled privlačni, ali suštinski pogrešni zaključci vezani za direktnu demokratiju i građansko samoorganizovanje. Ova greška je, verujem, simptomatična i za ostale autore koji izlaz iz ove krize vide u zaobilaženju predstavničke demokratije, parlamentarizma, i konačno, predloga prelazne vlade.
Krenimo od Fišera, autora o kojem je na Peščaniku već bilo reči, ne zato da bismo cepali interpretativnu dlaku načetvoro, već zato što nam to može pomoći da razumemo Srbiju 2025. Ovaj autor, koji je tragično okončao svoj život 2017, posthumno je stekao svetsku slavu i poslednjih godina je postao široko čitan i često citiran. Kao što često biva u takvim slučajevima, međutim, njegove pozicije su u ovom procesu popularizacije neminovno istrpele i izvesnu simplifikaciju, pa i iskrivljavanje. Tako Fišerova kritika „kapitalističkog realizma“, koji je ovaj autor opisivao kao „sveprožimajuću atmosferu“ i „nevidljivu barijeru koja pritvara mišljenje i akciju“, često biva tumačena kao poziv na maštanje o drugačijim i novim formama političkog organizovanja. Na ovaj način Fišera tumači i Savanović koja izlaz iz kapitalističkog realizma vidi u zborovima, plenumima i drugim formama horizontalnog organizovanja.
Istina je, međutim, drugačija. Po Fišeru, nevidljiva barijera kapitalističkog realizma nije nešto što nas sprečava da vidimo nove forme građanskog samoorganizovanja, nego pre svega još uvek živu mogućnost da levica ovlada polugama državne moći i pokrene sveobuhvatnu transformaciju društva, nalik onoj koju je Laburistička partija sprovela u Velikoj Britaniji nakon Drugog svetskog rata. Put ka ovoj promeni Fišer ne vidi u zborovima i drugim horizontalističkim metodama, o kojima govori sa neskrivenim omalovažavanjem kao o „neo-anarhizmu“, već upravo u sposobnosti da se ponovo preuzmu institucije poput mejnstrim medija i masovnih partija koje su u stanju da preoblikuju društvo u interesu trenutno obespravljene većine. Daleko od romantičnog maštara kakvim ga neretko prikazuju, Fišer nastupa kao surovo pragmatični strateg borbe protiv neoliberalizma, koji svojim čitaocima savetuje da usvoje „ratni mentalitet“.
U tekstu „Kako ubiti zombija: strategije za okončanje neoliberalizma“, Fišer piše da je neoliberalizam sa finansijskom krizom 2008. u potpunosti izgubio legitimitet kao funkcionalan društveni sistem, ali da uprkos tome još uvek baulja poput živog mrtvaca kojeg je „kako dobro znaju obožavaoci zombi filmova, ponekad teže ubiti nego živu osobu“. Kako je to moguće? Po Fišeru, odgovor je naravno u kapitalističkom realizmu, koji je stvorio privid da alternativa neoliberalizmu naprosto ne postoji: „Nije ni najmanje jasno da je javnost ikada prihvatila neoliberalne doktrine sa naročitim entuzijazmom – ali ono u šta su ljudi bili ubeđeni jeste ideja da nema alternative neoliberalizmu. Tipično nevoljko prihvatanje ovakvog stanja stvari ključno je obeležje kapitalističkog realizma. Neoliberalizam možda nije uspeo da učini sebe privlačnijim od drugih sistema, ali je uspeo sebe da proda kao jedini ’realističan’ model upravljanja.“
Šta je rešenje? Po Fišeru, ono mora krenuti upravo od prevazilaženja „neo-anarhističkog horizontalizma“ koji „favorizuje strategije direktne akcije i povlačenja iz institucija – ljudi treba da preduzmu akcije odmah i samostalno, ne čekajući kompromitovane izabrane predstavnike da delaju u njihovo ime; u isto vreme, trebalo bi da se povuku iz institucija koje nisu samo kontingentno, već nužno korumpirane“.
Za Fišera ovakvi stavovi su samo naličje kapitalističkog realizma. Oni su izraz očaja i gubitka vere u prâvu, veliku političku pobedu. Povlačenje iz mejnstrim medija i parlamentarne borbe je po njemu prepuštanje teritorije neprijatelju. Da su mejnstrim mediji i parlamentarizam toliko beznačajni, zar bi neoliberalizam ulagao toliko napora da ih pokori? Fišer piše:
„Opasnost neo-anarhističke kritike sastoji se u tome što ona esencijalizuje državu, parlamentarnu demokratiju i ’mejnstrim medije’ – ali nijedna od ovih stvari nije jednom zauvek data. One predstavljaju promenljiva polja oko kojih se vredi boriti i njihov sadašnji oblik je i sam rezultat pređašnjih borbi. Ponekad se čini kao da horizontalisti žele da okupiraju sve osim parlamenta i mejnstrim medija. Zašto ne okupirati i državu i medije takođe? Neo-anarhizam nije toliko izazov za kapitalistički realizam, koliko je jedna od njegovih posledica. Anarhistički fatalizam – po kojem je lakše zamisliti kraj kapitalizma nego levičarsku Laburistički partiju –komplementaran je insistiranju kapitalističkog realizma da nema alternative kapitalizmu.“
Ovakav pristup završava u lošoj beskonačnosti, jer svaki put gradi pozicije od nule. Kako na drugom mestu kaže Fišer: „Ako nemate nešto poput partijske strukture, onda nemate ni institucionalno pamćenje, i na kraju završavate iznova ponavljajući stare greške.“ Umesto toga, on predlaže „ako već ne partijsku strukturu starog tipa, onda bar neki sistem koordinacije i neki sistem pamćenja“.
***
Prevedimo sada ove pojmove na našu, srpsku situaciju. Baš kao i Fišerov kapitalistički realizam (a zapravo, na krilima ovog globalnog fenomena), Vučićev režim već 12 godina ubeđuje građane Srbije da alternativa nije moguća. Baš kao i kapitalizam iz Fišerove priče o kapitalističkom realizmu, i Vučić sebe prodaje ne kao najboljeg, pa ni kao najmanje lošeg, nego kao jedinog mogućeg. Ovo mu je do sada omogućavalo da prebrodi različite krize, skandale i afere, koji bi inače lako doveli do njegovog pada sa vlasti, počev od poplava, preko rušenja u Savamali, pada vojnog helikoptera, katastrofalne reakcije na pandemiju, masovnih ubistava u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju, pa sve do rudarenja litijuma.
Pad nadstrešnice, međutim, zajedno sa višemesečnim studentskim blokadama i protestima i sveopštim buntom širom Srbije, doveo je, čini se, do potpunog urušavanja legitimiteta Vučićevog režima, o čemu jasno govori i činjenica da njegovi poslušnici više ne smeju da promole nos na ulicu nijednog malo većeg mesta u Srbiji, a da momentalno ne budu zasuti jajima. Ovaj režim je, u jednom značajnom smislu, već mrtav, ali sada tumara unaokolo kao zombi iz Fišerovog primera, i ne samo da je još uvek opasan, nego ga je sada na izvestan način još teže ubiti. „Vučićevski realizam“, izražen u ubitačnom pitanju „a ko drugi?“, još uvek je na snazi.
Različite forme direktne demokratije koje su se poslednjih nedelja raširile po celoj Srbiji, deluju ohrabrujuće jer pokazuju da su ljudi spremni na otpor, na solidarnost, na zajedničko delanje. Ali verovati da su ovo jedine forme političkog organizovanja koje su nam dostupne, direktan je izvod iz „vučićevskog realizma“, jer podrazumeva ograničenja koja nam on nameće: svaka je pobuna dopuštena dok ne posegne za pravim polugama moći koje se nalaze u vladi i parlamentu. Ovo uverenje je, da još jednom citiramo Fišera, samo „izraz očajanja“, i kao takvo je potpuno razumljivo, ali ga ne treba proglašavati za dubok i vredan politički uvid, jer ono to nije. Radije, ono je samo još jedan simptom vučićevskog realizma. Ako je kapitalistički realizam, po Fišeru, atmosfera u kojoj je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma, onda ovde imamo posla sa atmosferom u kojoj je lakše zamisliti kraj celog „sistema“: kraj parlamentarizma, kraj liberalne demokratije, kraj partija, pa i kraj kapitalizma, nego kraj Vučićeve vladavine. Lakše je videti svet s onu stranu nebeskog svoda, ili Srbiju kao Island, Rožavu, Boliviju, Palestinu, nego Vučićev poraz na izborima.
Međutim, kada se vratimo iz svemira (ili sa Islanda), brzo ćemo shvatiti da nema više vremena za eksperimentisanje (kako kaže Fišer, „ako još jednom čujem Beketov citat ’Try again, fail again, fail better“, poludeću!“), sat otkucava i posledice neuspeha mogu biti strašne po veliki broj ljudi. Sada je trenutak za koordinaciju svih antirežimskih aktera i ujedinjavanje oko jedinog rešenja koje može ugroziti Vučićev režim (što nam i sam Vučić i njegove marionete svakodnevno i sasvim iskreno poručuju sa svih režimskih kanala), a to je prelazna vlada. Prvo, jedino ovo rešenje ima šansi na uspeh, jer će Vučiću biti jako teško da opravda zašto ga ne prihvata ukoliko iza ovog predloga stane celo društvo. Drugo, jedino ono oduzima iz njegovih ruku osnovne poluge moći. I konačno, jedino ono ugrožava ključne aparate njegove vlasti: kontrolu medija i manipulaciju izbornim mehanizmom.
Dobro Diniću, ali reci ti nama kako ubiti zombija? Pa to zna svaki ljubitelj Dilana Doga: samo ciljajte pravo u glavu.
