Poznato je kako je sve počelo. Slobodan Milošević dolazi na vlast kao predsednik Srbije krajem osamdesetih, ukida autonomiju Kosova garantovanu jugoslovenskim Ustavom iz 1974. i brutalnom silom potčinjava pokrajinu. Poznato je i kako se završilo – Srbija je sprovodila etničko čišćenje hapšenjem, prebijanjem, silovanjem i ubijanjem hiljada ljudi, da bi na kraju proterala oko milion Albanaca i Albanki, od kojih su se mnogi vratili kućama nakon oslobođenja u junu 1999.
Mnogo manje se zna o onome što se dešavalo između ta dva trenutka. Posebno o tome kako je kosovska ekonomija preživela svoj najmračniji period.
Moje detinjstvo pripada tom dobu, ispunjenom pričama o otporu i preživljavanju. Kada imate člana porodice koji je u osamdesetima bio politički zatvorenik, morate da se vratite još unazad kako biste razumeli korene problema u devedesetima. Kada imate rođake koji su, zbog političkog progona, bili primorani da pobegnu u Zapadnu Evropu, shvatate koliko je dijaspora bila ključna za ekonomski opstanak. A kada su vam bliski ljudi otpušteni sa posla u velikim čistkama 1989-90, počinjete da sagledavate razmere tih istorijskih događaja.
U to vreme, te priče bile su lične. Kako su godine prolazile, shvatio sam da to nisu bile samo moje priče. To su bile naše priče, priče mnogih mojih vršnjaka – dece devedesetih.
Među starijim generacijama, međutim, postoje raznovrsniji pogledi na prošlost, posebno na period pre devedesetih. Iako su činjenice i događaji uglavnom nesporni, percepcija i kriterijumi se razlikuju. Za neke je ekonomski razvoj Kosova u Jugoslaviji, u odnosu na njegovu početnu poziciju, predstavljao značajan napredak. Za druge, napredak se nije merio samo time koliko je Kosovo napredovalo, već i kako je stajalo u poređenju s ostalim republikama u federaciji.
Kako bismo u potpunosti razumeli ekonomsku sliku Kosova u poslednjoj deceniji 20. veka, potrebno je osvrnuti se na prethodne četiri decenije, posebno na ekonomsku organizaciju Kosova u okviru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije od 1945. godine nadalje. Taj period ostavio je trajne ekonomske posledice koje su oblikovale, a i danas oblikuju, kosovsku privredu.
Kosovo u bivšoj Jugoslaviji: istorija uporne nejednakosti
Poređenje životnog standarda pod različitim ekonomskim sistemima je neizbežno, posebno za zemlje koje su prošle kroz tranziciju. Kosovo u tom smislu nije izuzetak. Sećanja na život pod jugoslovenskim socijalizmom su podeljena: dok ga jedni pamte kao period stabilnosti, drugi ističu tešku ekonomsku realnost.
U tranzicionim ekonomijama, nostalgija za socijalizmom često odražava neispunjena obećanja kapitalizma, koji je predstavljen kao sistem koji spaja socijalnu sigurnost socijalizma sa novim političkim i ekonomskim slobodama. Međutim, mnoge zemlje su zapale u produženi period „tranzicije“ – sa ograničenim političkim slobodama, ekonomskim prilikama koje nisu donele široko rasprostranjeni prosperitet i ubrzanim urušavanjem sistema socijalne zaštite. Za mnoge, ovo dugotrajno stanje izazvalo je dublje razočaranje, umesto očekivanih ekonomskih dobitaka.
I pored nedostataka socijalizma, on je generalno dovodio do nižeg nivoa ekonomske nejednakosti, što se ogledalo u ravnomernijoj raspodeli prihoda i bogatstva. Ipak, ovo je preširoka generalizacija. Socijalistički sistemi, poput onih u Jugoslaviji, Sovjetskom Savezu i Kini, bitno su se razlikovali, a razlike u nejednakosti unutar pojedinih zemalja i između njih dodatno komplikuju sliku.
Čak i unutar socijalističkih sistema, pojedine grupe i regioni bili su „jednakiji“ od drugih. Partijska elita uživala je privilegije koje su je izdvajale, dok su regioni poput Kosova bili marginalizovani, cenjeni pre svega zbog svojih prirodnih resursa, a ne zbog ozbiljnih investicija ili razvoja. Ova neravnomerna raspodela resursa pokazuje kako su jugoslovenski socijalistički ideali često ostajali neostvareni u praksi.
Ako kažem da je Kosovo bilo najnerazvijeniji deo Jugoslavije, to verovatno nikoga neće iznenaditi. Međutim, zahvaljujući podacima iz Maddison Project Database – istraživačke inicijative koju je pokrenuo Angus Maddison – možemo preciznije sagledati i kvantifikovati razmere nejednakosti prihoda između bivših jugoslovenskih republika i Kosova od 1952. do 1990. godine. Podaci za Jugoslaviju su neobjavljene procene koje je Maddison Project 2011. godine dobio od Branka Milanovića.
Iako ova analiza ne obuhvata svu složenost socijalističkog perioda, ipak pruža važne uvide zasnovane na podacima o dugogodišnjoj ekonomskoj neravnopravnosti Kosova u Jugoslaviji. Ta nejednakost oblikovala je ekonomske izazove s kojima smo se na Kosovu suočili devedesetih.
Nejednaki počeci
Ekonomija Kosova u prvim posleratnim godinama bila je ozbiljno nerazvijena. Dugi vekovi okupacije od strane različitih carstava i brojni krvavi ratovi ostavili su malo prostora za napredak. Godine 1948. oko 81% kosovske ekonomije bilo je zasnovano na poljoprivredi, dok je u Jugoslaviji u celini taj udeo bio oko 67%. Stanovništvo Kosova, od kojeg je 69% bilo albansko, suočavalo se sa velikim obrazovnim problemima; procenjuje se da je 78% osoba starijih od 10 godina bilo nepismeno. Prvi podaci iz Maddison Project Database, koji datiraju iz 1952. godine, pokazuju da je Kosovo imalo daleko najniže prihode u Jugoslaviji – što verovatno nije iznenađenje, s obzirom na njegovu istoriju.1
Kao ekonomista, moram priznati da, iako je dohodak po glavi stanovnika široko korišćen pokazatelj, on nije dovoljno sveobuhvatan da bi prikazao sve dimenzije nejednakosti, koja je na Kosovu bila šira od samih prihoda i obuhvatala nejednakosti u mogućnostima i opštem kvalitetu života.
Prema popisu iz 1953. godine u Jugoslaviji, iako je samo otprilike jedan od četiri stanovnika Kosova bio srpske ili crnogorske nacionalnosti, oni su zauzimali dve od tri „upravne i rukovodeće“ pozicije i činili polovinu radne snage u fabrikama.
Prosečan životni vek i stopa mortaliteta na Kosovu takođe su bili disproporcionalni u odnosu na ostale jugoslovenske republike, što dodatno ukazuje na ogromne razlike u nivoima razvoja.2
Iako je industrijalizacija bila neophodna u kosovskoj primarno agrarnoj ekonomiji, prošlo je više od 12 godina nakon završetka Drugog svetskog rata pre nego što je Kosovo počelo da prima federalna ulaganja za industrijalizaciju. Razlike u industrijskom kapacitetu među jugoslovenskim republikama bile su oštre. Do 1958. godine, Slovenija je imala skoro deset puta više industrijskih preduzeća nego Kosovo: 464 u poređenju sa 49.
Međuratna i posleratna agrarna reforma teško je pogodila kosovsku privredu, dovodeći do ozbiljnih nestašica hrane. Većini stanovništva, koje je živelo u ruralnim područjima, zemlja je oduzimana, dok je industrijski razvoj Kosova tekao izuzetno sporo. Kako je režim reagovao na takvu situaciju? Podsticanjem emigracije, pre svega masovnog iseljavanja kosovskih Albanaca u Tursku. Tome je prethodio demografski inženjering jugoslovenskih vlasti, koje su Albance zvanično beležile kao Turke. Iako ne postoje precizni zvanični podaci, procenjuje se da je između 1945. i 1966. godine oko 100.000 Albanaca napustilo Kosovo i preselilo se u Tursku.3
Prekretnica 1968. godine
Za Kosovo, 1968. godina predstavljala je ključnu istorijsku prekretnicu, ali s drugačijim razvojem događaja nego u ostatku Evrope. Albanski zahtevi za statusom republike i osnivanjem univerziteta, uz promene u pristupu Josipa Broza Tita, predsednika SFRJ od 1953. do 1980, stvorili su nove okolnosti. Iako Kosovo nije dobilo status republike, što bi ga učinilo ravnopravnim delom Jugoslavije, ustavne promene iz 1968. godine, a zatim i Ustav iz 1974, podigle su ga na nivo autonomne pokrajine. Ove promene donele su pravne i političke pomake, otvarajući prostor za napredak.
Na primer, pre 1970. godine, samo mali broj kosovskih Albanaca pohađao je univerzitete u jugoslovenskim centrima poput Beograda ili Zagreba. Ključni trenutak za Kosovo bilo je osnivanje Univerziteta u Prištini 1970. godine, prvog univerziteta na Kosovu. Interesovanje za visoko obrazovanje naglo je poraslo, pa je u periodu od 1968. do 1978. godine udeo kosovskih Albanaca u ukupnom broju studenata na Kosovu porastao sa 38% na 72%. Ovaj značajan porast stvorio je obrazovanu radnu snagu koja se više nije uklapala u pretežno agrarnu ekonomiju.
Iako je industrijski razvoj počeo da se ubrzava, većina investicija bila je usmerena na ekstraktivne industrije – hemikalije, minerale, metale i termoelektrane – koje su snabdevale ostale delove Jugoslavije sirovinama i energijom. Ovakav ekonomski model učvrstio je Kosovo kao periferiju koja podržava ekonomsko jezgro federacije. Stanovništvo Kosova raslo je najbrže u Jugoslaviji, a industrijska radna snaga se širila, ali industrijske politike nisu bile osmišljene da odgovore na rastuću ponudu radnika.
Kako je sve veći broj visokoobrazovanih diplomaca Univerziteta u Prištini ulazio na tržište rada, kapitalno intenzivne investicije značile su da je potražnja bila veća za mašinama nego za radnicima. Za mnoge je visoko obrazovanje postalo više način da se izbegne nezaposlenost ili odloži emigracija nego put do zaposlenja.
Uporna etnička diskriminacija pri zapošljavanju značila je da je sistem socijalističkog samoupravljanja na Kosovu najviše koristio radnicima iz određenih etničkih zajednica. Do 1980. godine svaki peti Srbin primao je platu od države, dok je kod Albanaca taj odnos bio jedan prema jedanaest. Zbog toga su mnogi Albanci tražili bolje ekonomske prilike u inostranstvu, što je dovelo do novog talasa emigracije, ovog puta pretežno u zapadnu Evropu.
Iako se kasne šezdesete i sedamdesete često smatraju periodom značajnog razvoja, rast dohotka po glavi stanovnika na Kosovu pokazuje drugačiju sliku.4
Ekonomski bilans za četiri uzastopne decenije
U deceniji koja je prethodila ratovima 1990-ih, Jugoslaviju su potresale političke tenzije i duboka ekonomska kriza, a najteže je stradala ionako slaba kosovska privreda. Hiperinflacija je ozbiljno urušila kupovnu moć u Jugoslaviji – prosečna godišnja inflacija skočila je sa 36% u 1981. na vrtoglavih 1.240% do 1989. godine. Između 1981. i 1990. godine Kosovo je pretrpelo najveći pad prosečnih prihoda među svim jugoslovenskim republikama – dohodak po glavi stanovnika pao je za čak 25%. Poređenja radi, Makedonija i Crna Gora, koje su imale sledeće najveće gubitke, zabeležile su pad od oko 14%, dok je jugoslovenski prosek bio oko 11%. Ova razlika nije iznenađujuća, s obzirom na to da su manje razvijene privrede obično manje otporne na recesiju i krizu.
Stopa nezaposlenosti na Kosovu takođe je dramatično porasla – sa oko 40% u 1981. na čak 60% do 1988. Paralelno sa rastućim političkim tenzijama, koje su kulminirale ukidanjem kosovske autonomije od strane Slobodana Miloševića 1989, ekonomski pejzaž Kosova u 1980-im obeležili su vrtoglavi rast cena, eksplozija nezaposlenosti i nagli pad prihoda.
Krize iz 1980-ih mnogima su i dalje u živom sećanju. Ipak, kao prva decenija posle Titove smrti, ovaj period se često posmatra odvojeno od njegovog vremena. I dok je svaka decenija donosila svoje specifične promene, iz dugoročnije makro-istorijske perspektive, ni prethodne decenije nisu bile idilične. Osvrćući se na Titovu Jugoslaviju iz perspektive kosovskih Albanaca, istoričar Noel Malcolm piše:
„Razumljivo je da Albanci sa Kosova, gledajući unazad iz perspektive nakon 1989. godine, Tita vide kroz pomalo idealizovanu prizmu. Međutim, da bi se napravila potpuna procena Titove politike prema Kosovu, potrebno je uzeti u obzir mnogo više nijansi. Neke njegove mere u vezi sa pravima Albanaca bile su samo delimične, neke su se razvijale pod pritiskom okolnosti (uključujući i nezadovoljene albanske zahteve), dok su neke bile motivisane pragmatičnim razlozima koji nisu bili povezani sa stvarnim potrebama Kosova (poput želje da se srpski kolonisti presele u Vojvodinu).“
Prvo, od 1952. do 1990. godine, Kosovo je imalo niži rast prihoda po glavi stanovnika nego bilo koja druga republika u Jugoslaviji. Drugo, čak i tokom perioda koji se smatra najprosperitetnijim za Kosovo, od 1971. do 1980. godine, rast prihoda po glavi stanovnika Kosova ostao je najniži u Jugoslaviji. Konačno, tokom teške ekonomske krize koja je prethodila ratovima iz 1990-ih, prihodi Kosova pretrpeli su najveći pad u celoj Jugoslaviji. U stvari, pad prihoda na Kosovu bio je gotovo dvostruko veći nego u Makedoniji, koja je imala drugi najveći pad. Kao rezultat toga, na pragu devedesetih, prihod po glavi stanovnika u drugim republikama bio je od tri do osam puta veći nego na Kosovu, što ukazuje na izražene razlike u prihodima među republikama.
Prvi udar na privredu: masovno proterivanje radnika
Kao što smo videli, krajem 1980-ih Kosovo je bilo najnerazvijenije i najranjivije od svih jugoslovenskih republika i pokrajina. Ubrzo nakon što je Milošević došao na vlast, u martu 1989. godine, ukinuta je kosovska autonomija prema Ustavu iz 1974. godine, što je otvorilo put za pripajanje Kosova Srbiji. Do jula 1990. godine, Skupština Srbije je usvojila pravni okvir za preuzimanje preduzeća na Kosovu i proterivanje albanskih radnika, što je izazvalo ozbiljan udar na privredu Kosova.
Dvanaest javnih preduzeća, koja su obuhvatala skoro sve strateške nacionalne i regionalne firme, stavljena su pod srpsku kontrolu, a 238 društvenih preduzeća spojeno je sa odgovarajućim preduzećima u Srbiji i Vojvodini. Pored preuzimanja preduzeća, došlo je i do pljačke mašina i prenosa opreme u fabrike u Srbiji. Do kraja 1990. godine, 146.025 od 164.210 albanskih radnika je otpušteno. Drugim rečima, gotovo devet od deset albanskih radnika u državnoj upravi, javnim službama i raznim preduzećima je iznenada otpušteno od strane Miloševićevog režima.
Neki od njih nisu izgubili samo posao, već i dom, jer su bili iseljeni iz stanova koje su im dodelili poslodavci. Ovo je bilo posebno pogubno, jer je stanovanje u Jugoslaviji često bilo povezano sa zaposlenjem, a preduzeća su dodeljivala stanove radnicima kao deo beneficija. Kada su gubili posao sledilo je iseljavanje iz tih stanova, što je mnoge porodice dovelo u vrlo nesigurnu egzistencijalnu situaciju.
Ekonomska kriza 1980-ih zahtevala je velike strukturne reforme, na koje su uticale međunarodne institucije poput Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Kao i u drugim socijalističkim zemljama, novi zakoni su imali za cilj da prebace ekonomiju sa socijalističkog modela na tržišni sistem, uvodeći privatizaciju kao ključni element reformi. Privatizacija je ozbiljno započela 1989. godine prema „Markovićevim zakonima“, koji su nosili ime tadašnjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovića.
Međutim, ukidanje kosovske autonomije 1989. godine značilo je da su kosovski Albanci bili isključeni iz učešća u ovim reformama. Kako je Kosovo postajalo deo Srbije, proces privatizacije na Kosovu bio je obeležen velikom diskriminacijom. Kosovska imovina je brzo rasprodata, što se često opisuje kao „šok terapija“ svake tranzicije, ali socijalno-politička marginalizacija kosovskih Albanaca učinila je za njih gotovo nemogućom kupovinu stanova ili druge državne imovine.
Masovno otpuštanje radnika pogodilo je sve sektore: zdravstvo, obrazovanje, industriju, medije i druge. Lekari i zdravstveni radnici su uklonjeni iz bolnica, otprilike 6.000 učitelja je otpušteno zbog protesta, dok su ostali otpušteni zbog odbijanja da slede srpski program obrazovanja. Rudari iz Trepče bili su među prvima koji su se suprotstavili Miloševićevim akcijama, a novinari iz Rilindje, albanskog dnevnog lista, koji su izveštavali o štrajkovima, ubrzo su otpušteni. Nedugo zatim, srpske vlasti su preuzele kontrolu nad Radio Televizijom Priština, proteravši sa radnih mesta većinu albanskog osoblja. Počevši od školske godine 1991-92, albanskim studentima i profesorima bilo je zabranjeno da koriste prostorije Univerziteta u Prištini.
Pored političke represije sprovedene uz pomoć policije i vojske, masovno proterivanje gotovo 90% Albanaca sa radnih mesta označilo je prvi ekonomski šok 1990-ih na Kosovu. Ovo masovno otpuštanje stvorilo je ogroman talas nezaposlenosti, gurnuvši desetine hiljada ljudi u siromaštvo i ekonomsku nesigurnost.
Dvostruke sankcije, hiperinflacija i rastuće siromaštvo
Raslo je nezadovoljstvo u jugoslovenskim republikama i raspad Jugoslavije krajem 1980-ih postao je gotovo neizbežan. Ratovi koji su usledili 1990-ih doveli su do sankcija UN-a, koje su bile uvedene Srbiji i koje su takođe pogodile Kosovo. Albanci na Kosovu su se, dakle, našli pod dvostrukim slojem sankcija: onima od Miloševićevog režima i međunarodnim sankcijama koje su bile uvedene Srbiji.
U međuvremenu, samoupravna jugoslovenska ekonomija bila je u krizi od početka 1980-ih, a hiperinflacija je bila njena bitna posledica. Izbijanje ratova u Hrvatskoj (1991) i Bosni i Hercegovini (1992) dodatno je pogoršalo situaciju, uzrokujući pad proizvodnje i vraćanje hiperinflacije u punom intenzitetu 1992. godine. U pokušaju da se bori protiv spirale pada privrede, Miloševićev režim pribegao je štampanju novca, što je samo pogoršalo inflaciju.
Stepen ozbiljnosti hiperinflacije početkom 1990-ih jasno je opisan u knjizi o jugoslovenskoj inflaciji autora Pavla Petrovića, Željka Bogetića i Zorice Vujošević:
„Jugoslovenska hiperinflacija iz perioda od 1992-1994. godine bila je istorijski jedinstvena i značajna zbog svog ekstremnog vrhunca i trajanja. Na vrhuncu, u januaru 1994. godine, mesečna inflacija dostigla je 313 miliona procenata, čime je postala druga najviša zabeležena stopa inflacije nakon mađarske hiperinflacije iz 1945-46. godine. Pored toga, jugoslovenska hiperinflacija trajala je 24 meseca, tako da je, nakon ruske hiperinflacije iz 1920-ih koja je trajala 26 meseci (Cagan, 1956), druga najduža ikad zabeležena. Tokom ta 24 meseca, između februara 1992. i januara 1994, njena cena je porasla za faktor od 3,6 x 1022, što je stavlja na drugo mesto odmah nakon mađarske hiperinflacije (3,8 x 1027) koja je bila najteža zabeležena, ali daleko ispred bilo koje druge: 1011 u Kini posle Drugog svetskog rata, 1010 u Nemačkoj 1920-ih, itd. (Cagan, 1987).“
Drugi značajan ekonomski udar u ovom periodu bila je zaplena ličnih ušteđevina. Godine 1990. glavna banka na Kosovu, Bank Kos, bila je deaktivirana, što je rezultiralo zaplenom oko 98 miliona dolara u deviznim depozitima od 66.000 pojedinaca. Ova velika suma prešla je pod kontrolu Jugobanke u Beogradu, oduzimajući mnogim građanima Kosova teško stečenu ušteđevinu.
Za mnoge od njih, ova ušteđevina nije značila samo finansijsku sigurnost, već je bila ključni resurs za snalaženje u ekonomskim teškoćama tog vremena. Gubitak ovih sredstava dodatno je pogoršao već tešku situaciju u kojoj su se našli Albanci na Kosovu, koji su bili otpušteni sa svojih radnih mesta i iseljeni iz svojih domova, ostavljeni bez posla, kuća i finansijske stabilnosti. Ovaj namerni čin ekonomske obespravljenosti dodatno je marginalizovao albansku populaciju, produbljujući njeno siromaštvo i povećavajući izazove preživljavanja pod represivnim politikama Miloševićevog režima.
Kombinovanje političke represije, masovnog gubitka radnih mesta, neobuzdane inflacije i uticaja sankcija – koje su izazvale ozbiljan nedostatak osnovnih dobara – stvorene su okolnosti koje su Kosovo gurnule u duboko ekonomsko siromaštvo, kojeg se mnogi sećaju. Poznato poređenje koje čujemo i danas kada se ponovo sretnemo nakon dužeg vremena, „Ke hup si Faksi“ – „Nestao si kao Faks“ – odnosi se na nestašicu čuvenog praška za veš zbog sankcija.
Siromaštvo je drastično raslo kako je sve veći broj porodica padao ispod granice minimuma za preživljavanje. Humanitarna organizacija Majka Tereza, koja je bila jedna od prvih humanitarnih organizacija koja je pokušala da ublaži siromaštvo i socio-ekonomske teškoće na Kosovu početkom 1990-ih, navodeći prosečnu veličinu porodice od 6,5 članova, izveštava da je broj porodica koje su primale osnovnu pomoć za hranu porastao za više od 32% u samo nekoliko godina – sa 43.320 u 1992. na 57.353 do 1994. godine. Ovaj porast je značio da je broj pojedinaca koji žive u ekstremnim teškoćama porastao sa oko 282.000 u 1992. na 373.000 u 1994. godini.
Do 1994. godine, ova kriza je učinila da jedan od pet Albanaca na Kosovu zavisi od humanitarne pomoći. Pored toga, velika većina je ostala bez socijalnog osiguranja, što ih je efikasno isključilo iz pristupa zdravstvenim uslugama koje je pružala država. Ova uskraćenost dodatno je otežala borbu stotina hiljada porodica, koje su u tom periodu doživele strašan socio-ekonomski pad.
Uspon novih institucija i rađanje kapitalističkog preduzetništva
Proterivanje Albanaca iz jugoslovenskih institucija i velike političke promene u Evropi, nakon pada Berlinskog zida i kraha socijalizma u bivšim zemljama sovjetskog bloka, otvorili su put političkom pluralizmu na Kosovu. Kao odgovor na aparthejd koji je uveo Miloševićev režim, 2. jula 1990. godine, Skupština Kosova donosi Ustav Kosova, pokušavajući da se odupre režimu aparthejda koji je bio na snazi. Iako su srpske vlasti ovu skupštinu proglasile ilegalnom, ona je uspela da formira paralelnu vladu koja je radila u izgnanstvu, predvođena Demokratskim savezom Kosova (LDK) na čijem je čelu bio Ibrahim Rugova, koji je postao predsednik Kosova 1992. godine.
Vlada LDK u izgnanstvu pokrenula je fond od 3%, kojim je pozvala Albance, naročito one koji rade u inostranstvu, da doniraju 3% ili više od svojih plata. Ovaj fond je uglavnom finansirao paralelne institucije na Kosovu, podržavajući obrazovanje, zdravstvo i osnovne potrebe najsiromašnijih u zajednici. Iako fond nije imao veliku moć u donošenju odluka, predstavljao je važan napor u mobilizaciji resursa za albansku populaciju na Kosovu koja se snalazila u ekstremnim uslovima života.
Iako se ovaj paralelni sistem hvali u literaturi zbog pružanja ključnih usluga kosovskom stanovništvu, naročito u obrazovanju i zdravstvu, nedostajali su mu ekonomski planovi koji bi rešavali sve veće probleme nezaposlenosti i siromaštva nakon masovnog otpuštanja albanskih radnika na Kosovu.
Jedna od inicijativa koja je imala cilj da se bavi ovim problemima bila je osnivanje Saveza nezavisnih sindikata Kosova (UITUK) 1990. godine. UITUK je, kao krovna organizacija, koordinisao sindikate i organizovao proteste u cilju otpora protiv represivnih „vanrednih mera“ Srbije, koje su obuhvatale ukidanje autonomije, masovna otpuštanja albanskih radnika, gušenje političkih i građanskih prava, preuzimanje ključnih ekonomskih resursa, povećano policijsko i vojno prisustvo, kao i kulturna i obrazovna ograničenja albanskog identiteta. Međutim, ovaj sindikat nije obezbedio ekonomske resurse za otpuštene radnike, od kojih su mnogi pripadali mladoj populaciji; 1991. godine, oko 58% stanovništva Kosova bilo je mlađe od 25 godina. Tako su Albancima na Kosovu preostala dva puta: emigracija i preduzetništvo.
S obzirom na ograničene opcije, mnogi Albanci sa Kosova su tražili poslove u inostranstvu, naročito u Zapadnoj Evropi, dok su drugi odlučili da pokrenu biznis, otvarajući mala preduzeća ili se baveći neformalnom trgovinom na lokalnim tržištima. Ovaj preduzetnički duh postao je karakterističan za to vreme, pokazujući snalažljivost i prilagodljivost zajednice u teškim uslovima.
Preduzetništvo se uglavnom razvijalo kroz mala porodična preduzeća – trgovine, turističke agencije, restorane i skromne proizvodne pogone. Ove inicijative nisu bile vođene željom za profitom, već su pre svega bile pitanje opstanka, odražavajući snalažljivost proizašlu iz nužde u jednom od najtežih perioda za Kosovo. Ovi događaji slikovito su opisani u sledećem odlomku iz knjige o istoriji odnosa Srba i Albanaca Mirande Vickers:
„Odmah je registrovano nekoliko stotina taksija, kombija, kamiona i mini buseva, dok je još duplo više počelo da radi bez ikakve dozvole na gradskim i međugradskim linijama. Sličan scenario odvijao se i sa hiljadama malih prodavnica i mreža za snabdevanje, gde je trgovina postala potpuno privatizovana. Turističke agencije su nicale na sve strane, jer su porodice mogle da žive od provizije na prodaju karata. Otvarali su se kafići, restorani i razni privatni poslovi. Mnogi bivši državni službenici shvatili su da im preduzetništvo ide od ruke i nisu žalili za poslovima koji su im donosili jedva 100 dolara mesečno – sada su mogli da zarade tri puta više i naprave ozbiljan profit.“
Pored brojnih problema koje su nametnule srpske vlasti – nezakonite racije, saslušanja i zaplene – ekonomsko okruženje za novoosnovane albanske biznise bilo je izuzetno nepovoljno. Nekoliko strukturnih izazova dodatno je pogoršalo ovu situaciju.
Prvo, gotovo da nije bilo javnih institucija koje bi podržale ove biznise. Finansiranje je bilo posebno teško, jer su banke bile u potpunosti pod kontrolom srpskog režima, što je ograničavalo pristup kreditima. Drugo, Albanci su se suočavali s ozbiljnim preprekama prilikom privatizacije imovine društvenih preduzeća, što im je otežavalo osnivanje i širenje poslovanja. Kao i u drugim slučajevima post-socijalističkih kriza, i u bivšim jugoslovenskim republikama proces privatizacije pratio je niz korupcionaških radnji i izvlačenja imovine – politički povezane osobe i firme koristile su priliku da po niskim cenama preuzmu vrednu imovinu, dodatno produbljujući ekonomske nejednakosti. Treće, nezaposlenost i hiperinflacija ozbiljno su oslabile potražnju, stvarajući dodatne prepreke za razvoj biznisa.
Hiperinflacija je takođe dovela do naglog pada vrednosti dinara, zvanične valute Jugoslavije, čineći ga nepouzdanim za štednju i transakcije. Formalna ekonomija, opterećena državnom kontrolom cena i restriktivnim regulacijama, teško se prilagođavala ovoj devalvaciji, dok je centralizovana birokratija dodatno pogoršavala neefikasnost sistema. Mnogi biznisi, nesposobni da obezbede resurse ili da proizvode robu po prihvatljivim cenama, sve više su se oslanjali na neformalne kanale. Kao rezultat toga, procvetalo je sivo i crno tržište odvlačeći ekonomsku aktivnost iz formalnog sektora.
Ilegalne aktivnosti, iako prisutne i ranije, intenzivirale su se tokom 1990-ih, dok su hiperinflacija, ratovi i sankcije podsticali razvoj crnog tržišta u Srbiji. Srpske kriminalne mreže preuzele su kontrolu nad trgovinom krijumčarenom robom i menjačnicama, dok su vođe bandi i fudbalski huligani upravljali uvozom robe preko crnog tržišta i konverzijom valuta. Albanci sa Kosova posebno su trpeli posledice devalvacije dinara, pa su svoje transakcije prebacili na stabilnije valute, pre svega nemačku marku. Ovo je otvorilo novi preduzetnički pravac – uličnu trgovinu devizama na crnom tržištu.
Uprkos svim teškoćama, broj albanskih preduzetničkih firmi značajno je porastao. Između 1987. i 1995. godine, broj malih albanskih firmi porastao je za čak 969% – sa 1.733 na 18.534. Međutim, samo trećina njih radila je u punom kapacitetu, zapošljavajući oko 20.000 radnika. Ovi biznisi, uglavnom ograničeni na male lokale poput picerija, benzinskih pumpi i mini marketa, oslanjali su se pretežno na porodičnu radnu snagu, nudeći malo prilika za šire zapošljavanje. Godine 1997, oko 65% radno sposobnog stanovništva bilo je „ekonomski neaktivno ili nezaposleno“, kako su to formulisali lokalni stručnjaci.
Nepostojanje nacionalne ekonomske politike odražavao se na različite načine. Informaciona asimetrija bila je posebno izražena, jer na Kosovu nisu postojale institucije koje bi mogle efikasno da koordiniraju raspodelu resursa. Na primer, Kosovo je moglo da proizvede 75% pšenice koja mu je bila potrebna, ali zbog loše organizovane distribucije moralo je da uvozi više od polovine te pšenice iz Srbije, što je koštalo 60 miliona nemačkih maraka. Iako je proizvodilo više mleka nego što je trošilo, gotovo trećina konzumiranog mleka dolazila je iz uvoza, jer je 22 kosovske mlekare preuzeo glavni distributer sa sedištem u Beogradu.
Dok su paralelne institucije uspele da pruže otpor represivnim merama režima, kosovska ekonomija ostala je pretežno prepuštena laissez-faire modelu – oslonjenom pre svega na puko preživljavanje. Ovakav pristup je bio suprotan ekonomskim strategijama koje su u prošlosti primenjivale druge kolonizovane populacije nastojeći da se odupru kontroli svojih kolonizatora.
U mnogim slučajevima, ekonomski otpor igrao je ključnu ulogu u borbi potlačenih grupa protiv kolonijalne i sistemske eksploatacije. Na primer, tokom revolucije na Haitiju (1791-1804), porobljeni Afrikanci srušili su francusku kolonijalnu plantažnu ekonomiju uništavajući plantaže šećera – ključni izvor kolonijalnog bogatstva – i prešli na sistem samostalnog poljoprivrednog uzgoja. Ova ekonomska destabilizacija doprinela je tome da Haiti postane prva nezavisna crna republika i prva moderna država koja je ukinula ropstvo.
U Indiji, pokret Svadeši s početka 20. veka bio je odgovor na britansku ekonomsku dominaciju i podelu Bengala, kroz bojkot britanske robe, naročito tekstila, i oživljavanje lokalne industrije, poput proizvodnje tradicionalne khadi tkanine. Ovim su oslabljeni britanski ekonomski interesi i ojačan indijski nacionalizam. Kasnije je Mahatma Gandhi poveo čuveni Marš soli 1930 – snažan čin ekonomskog prkosa protiv britanskih poreza na so. Hodajući do mora i praveći sopstvenu so, Gandi i njegovi sledbenici suprotstavili su se kolonijalnom monopolu, inspirišući mase na učešće u pokretu otpora i dodatno osnažujući borbu za nezavisnost.
Slično tome, tokom aparthejda u Južnoj Africi (1948-1990), crni Južnoafrikanci borili su se protiv ekonomske isključenosti i političke represije kroz kampanje bojkota firmi u vlasništvu belaca, kroz osnivanje kooperativa i saradnju sa međunarodnim saveznicima koji su uvodili sankcije za aparthejdom povezana preduzeća. Ovaj kombinovani unutrašnji i spoljašnji pritisak je oslabio režim aparthejda doprinoseći njegovom konačnom slomu. Ovi primeri jasno pokazuju koliko ekonomski otpor može biti moćno sredstvo u borbi protiv sistemske eksploatacije i u procesu oslobođenja potlačenih naroda.
Međutim, u slučaju Kosova, nedostatak održivih alternativa i oštra ograničenja koja je nametnuo režim doveli su do ekonomije zasnovane na pukom preživljavanju, a ne na osmišljenom bojkotu. Umesto ciljane ekonomske borbe protiv sistema okupatora, fokus je bio na osnovnoj egzistenciji.
Veze koje povezuju
Otpor kosovskog stanovništva tokom 1990-ih, uprkos represivnim okolnostima, u velikoj meri je opstajao zahvaljujući solidarnosti unutar albanskih porodica i zajednica. Sa gotovo 90% Albanaca proteranih s posla, preživljavanje je bilo moguće zahvaljujući nesebičnoj podršci članova porodica, kako na samom Kosovu, tako i u dijaspori. Ta solidarnost nije bila samo društveni fenomen, već i ključni ekonomski faktor, pri čemu je dijaspora imala presudnu ulogu.5
Jugoslovenski režim godinama je podsticao iseljavanje Albanaca s Kosova, a tokom ranih devedesetih taj trend je naglo porastao kako se situacija pogoršavala. Posebno masovni talasi emigracije dogodili su se početkom 90-ih, kada je kriza rapidno eskalirala. Oko 100.000 Albanaca odbilo je poziv za služenje u Vojsci Jugoslavije, zbog čega su mnogi bili prinuđeni da napuste zemlju, uglavnom odlazeći u Zapadnu Evropu.
Iako su napustili Kosovo, njihova veza sa domovinom ostala je snažna, pre svega kroz doznake kojima su izdržavali svoje porodice. Te doznake nisu samo pomagale porodicama da prežive, već su finansirale i institucije putem Fonda od 3%, a kasnije i ratne napore kroz hitne fondove poput „Vendlindja Thërret“ (Domovina zove), osnovanog još 1993. godine.
Sa ekonomske tačke gledišta, kvantifikacija doprinosa doznaka je posebno zanimljiva. Iako tačni podaci o doznakama ne postoje, njihov uticaj na kosovsku ekonomiju može se proceniti kroz razliku između BDP-a (bruto domaćeg proizvoda) i BND-a (bruto nacionalnog dohotka).
Sledeće tabele to detaljnije objašnjavaju.
Od 1990. do 1999. godine, Kosovo je imalo veći jaz između bruto nacionalnog dohotka (BND) i bruto domaćeg proizvoda (BDP) nego bilo koja bivša jugoslovenska republika. Važno je napomenuti dva ograničenja ovih podataka: prvo, oni ne predstavljaju direktne efekte doznaka, i drugo, koristimo grube procene BDP-a i BND-a koje su objavile Ujedinjene nacije. Stoga ove procene treba posmatrati više kao indikativne nego kao precizne. Ipak, iako ne možemo sa sigurnošću odrediti tačan udeo razlike koji potiče od doznaka, uzimajući u obzir ranije opisane ekonomske okolnosti i anegdotske dokaze iz tog perioda, ove procene snažno ukazuju na to da je albanska dijaspora imala ključnu ulogu u finansiranju kosovske ekonomije preživljavanja u njenim najmračnijim trenucima.
Procena ekonomskih gubitaka Kosova
Teškoće iz devedesetih godina unazadile su ekonomski razvoj Kosova za čitave decenije, a njihov uticaj osećao se i dugo nakon prelaska u novi vek. Iako je oslobođenje u junu 1999. donelo nadu i nove mogućnosti, ekonomski gubici Kosova u tom periodu bili su specifični, jer nisu proizašli samo iz sistemskih izazova tranzicije iz socijalizma na tržišnu ekonomiju, već i iz represivnih politika aparthejda koje je Srbija nametnula, onesposobivši privredu i društvo.
Kako bismo procenili ukupni ekonomski trošak ovog perioda, izračunavamo jaz u proizvodnji (output gap) stvaranjem kontra-faktualnog scenarija u kojem bi kosovska ekonomija ostala na nivou iz 1990. godine. To znači da pretpostavljamo da od 1990. godine nije bilo ekonomskog rasta, a zatim upoređujemo stvarni BDP sa ovom hipotetičkom situacijom da bismo izračunali razliku na godišnjem nivou.
Političke i ekonomske teškoće kroz koje je Kosovo prolazilo tokom devedesetih godina zaslužuju da se pamte – ne da bi podsticale mržnju ili osvetu, već kao ožiljci iz duge borbe koja je na kraju dovela do pobede. Ova sećanja predstavljaju svedočanstvo otpora i podsećanje na put ka slobodi i nezavisnosti – bez kojih nijedna ekonomska dobit ne bi imala pravu vrednost.
Bibliografija
Blaku, R. (1996). Hintergrunde der Auswanderung von Albanern aus Kosova in die westeuropaischen Staaten: Moglichkeiten der Wiedereinbiirgerung in der Heimat. Vienna.
Bolt, J., & van Zanden, J. L. (2014). „The Maddison Project: collaborative research on historical national accounts.“ The Economic History Review, 67(3), 627-651.
Clark, H. (2000). Civil Resistance in Kosovo. London: Pluto Press.
Héthy, L. (2000). „Employment and workers’ protection in Kosovo.“ SEER: Journal for Labour and Social Affairs in Eastern Europe, 3(2), 9-24.
Malcolm, N. (1998). Kosovo: A Short History. New York: New York University Press.
Petrović, P., Bogetić, Ž., & Vujošević, Z. (1999). „The Yugoslav Hyperinflation of 1992-1994: Causes, Dynamics, and Money Supply Process.“ Journal of Comparative Economics, 27(2), 335-353.
Rocha, R. D. (1992). „Inflation and stabilization in Yugoslavia.“ Contemporary Economic Policy, 10(4), 21-38.
United Nations. (2024). National Accounts – Analysis of Main Aggregates (AMA). Retrieved from The National Accounts Section of the United Nations Statistics Division.
Vickers, M. (1998). Between Serb and Albanian: A History of Kosovo. New York: Columbia University Press.
Woodward, S. L. (1995). Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution after the Cold War. Washington D.C.: The Brookings Institution.
Edison Jakurti, Kosovo 2.0
Prevod sa albanskog K2.0
