Najekstremniji slučaj bila je Nemačka, gde je protestantska većina 1861. započela agresivnu kampanju proganjanja katoličke manjine. Tokom sedam godina državne vlasti su proterivale katoličke redove, prisvajale katoličke obrazovne ustanove i cenzurisale katoličke publikacije. U Holandiji je rulja žestoko napadala katoličke procesije; u Austriji je 1897. popularni pokret nazvan „Daleko od Rima“ počeo (neuspelu) kampanju za istrebljenje katoličanstva masovnim preobraćanjem. Katolici su se jednako neprijateljski odnosili prema protestantima. U Francuskoj su katolički časopisi i sveštenici u svojim propovedima optuživali protestante za izdaju, a neki su čak tražili da im se oduzme državljanstvo. Poslovna udruženja, radnički sindikati, čak i paradni orkestri često su se delili po linijama veroispovesti.
Podela se i te kako osećala u svakodnevnom životu. U 20. veku još je bilo uobičajeno da gradski kvartovi, partije i časopisi budu isključivo katolički ili protestantski. Istaknuti političari i laički pisci rutinski su optuživali drugu veroispovest za zaostalost, subverzivnost i seksualne perverzije. Jedan ugledni nemački istoričar čak je tvrdio, 60-ih godina 19. veka, da su katolici i protestanti potomci različitih rasa.
Ali 50-ih godina 20. veka uzajamni prezir je nestao. Dve konfesije su se pomirile, sekularni čelnici osnivali su zajedničke organizacije, a političari moćne inter-konfesionalne stranke. Crkvene vlasti nisu žurile, ali su se na kraju priklonile ovom trendu. Za vreme Drugog vatikanskog sabora 1964. katolička crkva je zvanično proglasila da protestanti nisu jeretici, već braća u veri. Anti-katolicizam i anti-protestantizam ostali su na snazi samo u Severnoj Irskoj, što je izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Kako se dogodila ta zapanjujuća promena? Zašto su tako brzo iščezli animoziteti posle četiri veka podela? Lako je pretpostaviti da se dramatični obrt dogodio posle Drugog svetskog rata, kao deo šire liberalizacije Evrope. Možemo pomisliti da su posle traume nacizma i staljinizma mnogi Evropljani počeli da cene pluralizam. Ili pak možemo zamisliti da je sklapanje mira između katolika i protestanata posledica širenja sekularizacije. Ljudi su 60-ih godina napuštali crkvu, pa su manje marili za stare sukobe.
Obe te pretpostavke su pogrešne. Katoličko-protestantski mir zapravo je uspostavljen pre Drugog svetskog rata. Bila je to reakcija na nacistički poziv da se okonča religijska nesloga i da se gradi rasno jedinstvo. Ta revolucionarna poruka snažno je uticala na mnoge katoličke i protestantske mislioce i vođe. Čak i ako im se nisu sviđale neke Hitlerove ideje, verovali su da saradnja u okviru hrišćanstva otvara uzbudljive nove mogućnosti. Više od svega su se nadali da će im jedinstvo omogućiti da izgrade evropski poredak zasnovan na nejednakosti. Pod nacističkom hegemonijom, katolički i protestantski lideri nadali su se da će zaštititi ekonomsku hijerarhiju između radnika i poslodavaca, kao i neravnopravnost muškaraca i žena. Mir između katolika i protestanata nije, dakle, proizveo samo novu toleranciju, već je i štitio surovo isključivanje. Ta činjenica se jasno pokazala posle Drugog svetskog rata kad su katolici i protestanti došli na vlast i pomogli da se izgradi Evropa zasnovana na dubokim nejednakostima.
***
Anti-katolicizam i anti-protestantizam opstajali su tako dugo zahvaljujući svojoj čudesnoj prilagodljivosti. Krajem 19. i početkom 20. veka, mnogi Evropljani su verovali da pomoću te dve veroispovesti može da se objasni funkcionisanje modernog sveta, na primer širenje kapitalizma, uspon urbane radničke klase ili nastanak feminizma. Često se verovalo da su osnovne osobine modernog društva proizašle iz katoličkih ili protestantskih doprinosa.
Dobar primer je belgijski protestantski ekonomista Emil de Lavele, koji je bio jedan od najpopularnijih teoretičara društva krajem 19. veka. U mnogim svojim knjigama (a jedna od njih je prodata u dva miliona primeraka) Lavele je tvrdio da se dinamika i rast moderne kapitalističke ekonomije mogu pripisati reformaciji. Luter i njegovi sledbenici podsticali su vernike da sami čitaju Bibliju, jer će to podstaći njihovu domišljatost i želju za samo-usavršavanjem. Jednako važno je i to što su ih učili da različite klase imaju različite vokacije. To je radnicima i poslodavcima omogućilo da žive u skladu uprkos velikoj ekonomskoj nejednakosti među njima. Katolicizam je svojom verom u čuda, svece i papski autoritet držao ljude u stanju neznanja i namerne lenjosti. On se na kraju izvitoperio u socijalizam, što je Lavele video kao pobunu protiv rada i božanski nametnutih nejednakosti. Mnogi protestantski sveštenici i mislioci smatrali su da su zaslužni za kapitalizam, a više od svih je to verovao sociolog Maks Veber.
Evropski katolici jednako su želeli priznanje za moderni ekonomski prosperitet. Nemački ekonomista Hajnrih Peš, na primer, koji je bio ponosni jezuita, delio je uverenje protestanata da je nejednakost deo božanskog „prirodnog“ poretka, ali je upozoravao na to da su protestanti izdali princip dobročinstva koji je u jezgru tog poretka. Svojom tvrdnjom da svaka osoba može direktno da pristupi Bogu podstakli su krajnji individualizam, potkopali veze u zajednici i nesvesno potpomogli versku apatiju. Taj gubitak verskog morala odveo je, prema Pešovom mišljenju, u socijalizam, koji je odbacio verska načela u korist čisto ekonomskog shvatanja čoveka i društva. Katolici su, s druge strane, smatrali da društvena harmonija počiva na dobročinstvu. Kao što je Peš objasnio u svojoj uticajnoj knjizi Liberalizam, socijalizam i hrišćanski društveni poredak (1899), crkva je učila da imovinska nejednakost podstiče dobrovoljno davanje i na taj način stvara društvenu vrlinu. Peš i drugi katolički komentatori su to dokazivali pomoću statistike. Peš je tako pokazao da su katolici velikodušniji u prilozima za programe pomoći siromašnima od protestanata.
Pitanja seksa verovatno su izazivala najintenzivniji animozitet između katolika i protestanata. Dok su katolička i protestantska elita delile neprijateljstvo prema feminizmu i pokretima za seksualnu reformu, jedna drugu su videle kao aktivnu pretnju svetosti patrijarhalne porodice. Protestantski pamfleti i bračni priručnici stalno su upozoravali na to da su katolički sveštenici glavni izvor seksualnog haosa u svetu. Pošto im je celibatom uskraćeno „prirodno“ zadovoljavanje nagona, sveštenici su potkopavali svetost braka: pomoću institucije ispovesti sticali su psihološku vlast nad ženama. Francusko-kanadski pisac Šarl Šiniki, čiji je bestseler Sveštenik, žena i ispovedaonica (1974) objavljen na devet jezika, bio je jedan od mnogih koji su opisali katoličanstvo kao zaveru čiji je cilj da poljulja autoritet muževa nad ženama. Kao što je upozoravao s pomešanim osećanjem gađenja i zavisti, kad žena svešteniku poveri svoje seksualne fantazije, ona će ubuduće uvek žudeti za „tajnim orgijama“. Katolici su optuživali reformaciju da je prihvatanjem razvoda potkopala porodicu, što postaje sve očiglednije u popularizaciji razdvajanja i podizanja vanbračne dece. Ako doživotni brak više nije svetinja, šta će zaustaviti muškarca i ženu da mnogo puta stupe u brak i razvedu se u potrazi za seksualnim avanturama? Katolici su takođe posegnuli za statistikom da pokažu da protestantizam podstiče vanbračni seks. Belgijski novinar Prosper de Olvil tvrdio je 1876. da je Pruska, u kojoj su protestanti bili većina, sa svojim 39.501 vanbračnim detetom u populaciji od 2.983.146 žena u reproduktivnom dobu, postala leglo nemorala. Za razliku od nje, insistirao je Olvil, Italija je sa svojim većinski katoličkim stanovništvom uzor čestitosti.
Sve u svemu, katoličko-protestantsko neprijateljstvo, koje se izražavalo stereotipima, ostalo je normalizovan i važan okvir izgradnje smisla modernog života i svakodnevice. Poput antisemitizma, te stare ideje su dosledno proizvodile nove varijacije i oblike koristeći moderna sredstva kao što su statistika i masovni mediji.
Naravno, te predrasude nikad nisu bile univerzalne i njihov intenzitet je varirao u zavisnosti od vremena i mesta. U nekim zajednicama ljudi su sve to zanemarivali i čak povremeno stupali u brakove sa osobama suprotne veroispovesti. Ipak, do 20. veka katoličko-protestantsko neprijateljstvo bilo je duboko ukorenjeno u evropskom životu. Malo Evropljana je bilo u stanju da zamisli svet bez te podele.
***
Zašto su onda mnogi Evropljani odustali od toga za samo nekoliko decenija? Odgovor treba tražiti u 30-im godinama 20. veka i usponu nacizma. Naciste danas uglavnom pamtimo po ekstremnom rasizmu, imperijalizmu i genocidnom nasilju. Ali tokom ranih godina nacizma, njihova poruka se često vrtela oko ekonomskih i rodnih tema, koje su tada tištale mnoge hrišćane. U ekonomskoj sferi, nacisti su obećavali krstaški rat protiv socijalizma i njegove radikalnije verzije, komunizma, i pozivali radnike i poslodavce da međusobno sarađuju u skladnoj nejednakosti. U sferi rodnih odnosa, insistirali su na razlikama i neravnopravnosti polova i koristili socijalne programe da isključe žene sa tržišta rada i nateraju ih da se posvete rađanju. U ranim nacističkim publikacijama često su se mogle naći tvrdnje da se te ideje poklapaju s hrišćanskim učenjem i da su nacisti saveznici hrišćanstva.
Ali nacistička ideologija je uvela i važne inovacije. Često se zaboravlja da je nacizam obećavao da će dokrajčiti podelu na veroispovesti. U svom osnivačkom dokumentu iz 1920. partija je obznanila svoju podršku „pozitivnom hrišćanstvu“, novom rasnom pojmu vere koji je obuhvatao i katolike i protestante. I sam Adolf Hitler bio je zaokupljen pitanjem veroispovesti. U nekoliko odlomaka knjige Mein Kampf (1925), kao i u nekim govorima, optuživao je tu podelu za unutrašnje razdore i slabost Nemačke. Nacisti su zato tvrdili da novi poredak zahteva istorijski novu, među-hrišćansku saradnju. Hrišćansko jedinstvo, kraj vekovnog konfesionalnog rata, bilo je neophodno za poraz „judeo-boljševizma“, koji su Hitler i njegove pristalice smatrali neizbežnim.
Sve dok je nacizam bio marginalan pokret, hrišćanske elite su uglavnom ignorisale tu poruku. Ali kad osvojio vlast u Nemačkoj a onda i u okupiranoj Evropi, mnogi su počeli da prihvatili njegov poziv na konfesionalno jedinstvo. Godine 1932, na primer, katolički pisac Robert Groše pokrenuo je prvi katolički časopis koji je otvoreno podržavao nacizam. Groše je pošao od pretpostavke da i crkva i nacistički pokret priznaju da božja milost ne deluje kroz pojedince već kroz rasne zajednice. Katolici i nacisti, smatrao je on, saveznici su u stvaranju „svete sfere“ u kojoj se celo društvo trudi da postigne kolektivno spasenje. Groše je postao i najglasniji pobornik saradnje s protestantima. Dve veroispovesti su, mudrovao je, braća u „zajednici krvi“. Austrijski biskup Alojz Hudal objavljivao je uticajne tekstove u nastojanju da poveže katoličko učenje s nacističkom dogmom. Kao i Groše, zamišljao je zajedničku budućnost. „Onaj koji bi… uklonio versku podelu“, objašnjavao je, „učinio bi najveću uslugu… nemačkoj rasi i celom kulturnom vođstvu Evrope“.
Ideje nacista o konfesionalnom jedinstvu nisu bile ograničene na teologiju. One su prožimale i komentare o svakodnevnim pitanjima kao što je ekonomija. Protestantski nemački ekonomista Georg Vinš, na primer, proveo je dvadesete godine 20. veka objašnjavajući da su socijalizam i katoličanstvo štetni za ekonomski rast, ali tridesetih je promenio pesmu. Pošto je 1936. obznanio da podržava nacističke ekonomske politike, posebno javne radove, rekao je da ti programi otelovljuju vrednosti obe veroispovesti. Vinš je mislio da će nacistički javni radovi podstaći slogu između poslodavaca i radnika i istovremeno sačuvati nejednakosti koje je Bog propisao (pošto će privatna svojina ostati zaštićena). Tridesetih godina, katolički i protestantski teoretičari su počeli da kritikuju ranije stereotipe i da insistiraju na tome da obe veroispovesti mogu doprineti modernoj ekonomiji. Jedan od čelnika Unutrašnje misije, najvećeg protestantskog dobrotvornog društva u Nemačkoj, rekao je da se „žestoka borba“ oko ekonomskih politika više ne vodi između veroispovesti već „između hrišćanskih veroispovesti i bezbožnog sveta socijalista i komunista“.
Širom Evrope, mnogi katolici i protestanti su podržavali napade nacista na feminizam i seksualne manjine. A to ih je, s druge strane, navodilo da insistiraju na među-konfesionalnoj seksualnoj etici. Nemački protestantski novinar Alfred Dedo Miler, na primer, koji je posle rata postao uspešan političar, odbacio je ranije antikatoličke stavove i objašnjavao da su dve veroispovesti ujedinjene u odbrani porodice i rađanja. Po njegovom mišljenju, i jedna i druga su bile temelj zdravih nacija, što znači da su mogle da sarađuju u ograničavanju rađanja na „rasno zdrave“ građane. Žak Leklerk, katolički ekspert za porodicu u Belgiji, bio je impresioniran politikama Trećeg rajha koje su podsticale žene da napuste posao i posvete se rađanju i gajenju dece. Kao što je sa zadovoljstvom primetio 30-ih, mnogi protestanti su odobravali te politike koje su ih pretvarale u saveznike katolika na svetom zadatku odbrane porodice.
Taj entuzijazam je učinio da inter-konfesionalizam postane odgovor na mnoge probleme. Osnivane su ekumenske organizacije. Teodor Inicer, na primer, viši austrijski političar i bečki nadbiskup, osnovao je 1933. dobrotvornu organizaciju zajedno s protestantom Evaldom Amendeom. Dve godine kasnije, grupa profesora, studenata i crkvenih vođa u Kaselu, u Nemačkoj, pokrenula je mesečnu diskusionu grupu o ideološkim osnovama „pozitivnog hrišćanstva“. Godine 1936. slične grupe su nicale kao pečurke u gradovima kao što su Bilefeld, Berlin, Frankfurt, Hamburg i Majnc. Nemački saveznici u ratu, recimo višijevski režim u Francuskoj, sledili su tu ideju. Prvi čovek režima Filip Peten odbacio je istorijski anti-protestantizam francuske desnice i postavio protestante na važne položaje.
Novo hrišćansko jedinstvo nije, međutim, značilo porast tolerancije ili prosvećenosti jer je išlo ukorak s intenzivnim antisemitizmom. Katolički istoričar Albert Mirgeler, na primer, koji je bio među najranijim zastupnicima saradnje s protestantima, grmeo je 1933. protiv jevrejske emancipacije, koju je krivio za „raspad“ Evrope. Francuski protestantski novinar Noel Vesper, koji je takođe prihvatio inter-konfesionalnu saradnju, posvetio je 1938. nekoliko puta ceo broj svog časopisa Sully podsticanju antisemitizma. Za njih i mnoge druge Evropljane sveobuhvatni hrišćanski poredak podrazumevao je isključivanje ne-hrišćana. Kao što je objasnio nemački teolog Karl Adam, konfesionalni mir bio je bedem protiv „rasno stranih“ Jevreja, koji „nikad ne mogu biti integrisani u arijevsku rasu“.
***
Tridesetih godina hrišćanski protivnici nacista počeli su da govore o „prirodnom“ savezu katolika i protestanata. To je možda bio najjasniji znak pobede inter-konfesionalizma. Kada nisu mogli da ga pobede, odlučili su da mu se pridruže. Francuski katolik Iv Kongar, koji se danas smatra jednim od najinovativnijih teologa 20. veka, verovatno je bio najistaknutiji anti-nacistički zagovornik inter-konfesionalizma. U svojoj knjizi Podeljeni hrišćanski svet (1937), koja je bila prevedena na više jezika i o kojoj se često raspravljalo, Kongar je osudio fašizam i njegovu opsednutost biologijom kao jeres. Hristovo telo, argumentovao je on, obuhvatilo je sve nacije i rase, što znači da je ljudska raznovrsnost božanska. Ipak, on je podražavao simpatizere nacista insistiranjem na tome da se raznovrsnost najbolje ostvaruje pomoću sklapanja mira između katolika i protestanata. I jedni i drugi razumeju značaj milosti i moć duhovnosti. Prijateljstvo među veroispovestima zapravo je ključ otpora nacističkom „totalitarizmu“. Kao što je pisao, to „više nije pitanje konfesionalnih razlika u samom hrišćanstvu, već radikalnog izbora između Božjeg carstva i vladavine Antihrista“. Jedino hrišćansko jedinstvo može zaštititi crkve od podleganja rasističkoj ideologiji.
Kao i njihovi protivnici, antifašisti su požurili da objasne praktične posledice tih uzvišenih ideja. Švajcarski protestant, ekonomista Vilhelm Repke tvrdio je 1937. da su masivni javni radovi i subvencije Trećeg rajha tuđi hrišćanstvu. Baš kao i socijalizam, nacisti su nastojali da sve ljudske interakcije podrede državi umesto da ljudima omoguće autonomiju koja je preduslov duhovnosti. Ekonomiji koja je u skladu s hrišćanskim principima država je potrebna samo zato da bi obezbedila slobodnu konkurenciju, na primer tako što će doneti zakone protiv monopola. Zbog tih ideja Nemačka je oterala Repkea u izgnanstvo, gde će se kasnije s Fridrihom Hajekom osnovati Društvo Mon Peleren, prvu neoliberalnu think-tank organizaciju. Repke je takođe govorio da njegovu teoriju dele katolici i protestanti. U knjizi Civitas Humana (1944) tvrdio je, na osnovu analize katoličkih publikacija, da zakoni protiv monopola otelovljuju privrženost crkve socijalnoj pravdi.
Inter-konfesionalna perspektiva oblikovala je i antifašističke tekstove o porodici i seksualnosti. Vilhelm Štehlin, vođa nemačkog Protestantskog omladinskog pokreta, upozorio je na to da je nacistička opsednutost rasnom čistotom oduzela braku i rađanju njihov duhovi sadržaj. Eugenika, po njegovom mišljenju, spušta ljude na nivo životinja i zato je hrišćani moraju odbaciti. Dok je Štehlin nekad insistirao na tome da su katoličke i protestantske ideje o porodici nepomirljive (20-ih godina se pitao da li bi zakonom trebalo zabraniti inter-konfesionalne brakove), njegova kampanja protiv nacista povukla je za sobom novu, radikalnu toleranciju prema katolicima. Tridesetih godina je tvrdio da je vekovno neslaganje oko razvoda i celibata puki nesporazum; dve veroispovesti su ujedinjene u posvećenosti porodičnoj autonomiji izvan države.
Kroz nekoliko godina, anti-nacistički hrišćani pokrenuli su sopstvenu organizaciju. Godine 1940. francuski protestant pastor Rože Šuc osnovao je inter-konfesionalnu zajednicu u gradu Teze, čiji su članovi (katolici i protestanti) razvili zajedničke molitve i liturgiju. U Britaniji, katolički teolog Kristofer Doson pridružio se anglikanskim kolegama i sa njima osnovao udruženje Mač duha, koje je koordiniralo dobrotvorni rad preko konfesionalnih granica. Politički najznačajnija bila je nova saradnja među pokretima otpora, pre svega sa Slobodnom Francuskom s Šarlom de Golom na čelu. Mada je odrastao u izrazito anti-protestantskoj katoličkoj sredini (u mladosti se pridruživao pozivima da se protestantima zabrani rad u državnim službama), De Gol je 1942. pozvao na saradnju između katolika i protestanata. Do kraja rata katolici i protestanti u pokretu otpora zajedno su se bavili anti-višijevskom propagandom, analizirali obaveštajne podatke i sarađivali s britanskim vlastima.
Ukratko, uspon nacizma dramatično je promenio život hrišćana u Evropi. S jedne strane, hrišćanske elite širom kontinenta bile su podeljene u svom pristupu radikalnoj desnici i njenom rasizmu, a s druge je taj inter-konfesionalni sukob navodio obe strane da traže nove saveznike u drugoj veroispovesti. Oba saveza, kako onaj blizak fašizmu tako i onaj neprijateljski prema njemu, pokrenula su ogromnu intelektualnu inovaciju. U oba slučaja, te radikalne promene nisu pokrenuli biskupi i pape; novo hrišćanko jedinstvo gradili su svetovne vođe i pisci.
***
Pošto je novi hrišćanski mir bio povezan s nacističkom ideologijom, moglo se očekivati da umre u ruševinama Trećeg rajha. Ali dogodilo se suprotno. Posle Drugog svetskog rata saradnja katolika i protestanata samo se produbila i prožela ceo hrišćanski svet. Važan razlog tome je to što je narativ pomirenja potekao iz sfere ideja i malih udruženja ka svetu partijske politike i državnih vlasti. Ujedinjeni hrišćani su tako ostavili dubok trag u evropskoj politici.
Istrajnost hrišćanske saradnje bila je pre svega proizvod zajedničkih uverenja. Čak i posle rata, hrišćanske elite dugo su smatrale socijalizam i feminizam svojim glavnim neprijateljima. Crvena armija je okupirala pola Evrope i žene su svuda dobijale nova prava. Ali posle deset godina govora o jedinstvu, dve veroispovesti više nisu jedna drugu videle kao izvor tih zala. Umesto toga, inter-konfesionalni rad postao je važno sredstvo za obezbeđivanje „prirodnih“ nejednakosti između klasa i polova.
U duhu te zajedničke posvećenosti nejednakosti, grupa nemačkih političara i sveštenika osnovala je 1945. Demohrišćanski savez, novu političku partiju koja je obuhvatala i katolike i protestante. Pod vođstvom bivšeg gradonačelnika Kelna Konrada Adenauera, stranka je, zahvaljujući svom anti-marksizmu i anti-feminizmu, vodila Nemačku dve decenije. Isto se dogodilo u Francuskoj, Belgiji i Austriji, gde su katoličke partije, ponovo osnovane 1944. i 1945, postale dominantne snage u posleratnoj politici. I one su protestantima otvorile pristup u svoje redove. Katolička narodna stranka u Holandiji je 1952. čak postavila protestante na važne položaje; na primer, imenovala je Johana Vilema Bejena za ministra spoljnih poslova.
Na neke načine, katoličko-protestantsko zbližavanje u poratnoj Evropi bilo je nastavak tridesetih, ali je postojala jedna važna inovacija. Posle poraza nacizma, njegove nekadašnje pristalice i protivnici brzo su stavili na stranu svoje razlike. Inter-konfesionalne organizacije i stranke postale su mesta na kojima su se bivši protivnici ujedinili u borbi protiv socijalizma i feminizma. Zapadnu akademiju, na primer, veliku nemačku organizaciju koja je okupljala političare, pisce i aktiviste na redovnim konferencijama, predvodili su katolički političar i bivši nacista Fridrih Avgust Frajher fon der Hajte i protestantski anti-nacista Vilhelm Štehlin. Hrišćanski govori i publikacije držali su se prigodne izmišljotine da su se svi hrišćani suprotstavljali fašizmu i da su sklopili savez upravo zato što su bili proganjani. Nemački biskup Klemens August Graf fon Galen posebno se udaljio od istine kad je rekao: „Mi hrišćani stradali smo pod nacizmom više nego drugi.“
Posledice tog internog primirja odmah su postale očigledne. Gotovo svuda, hrišćanske stranke su koristile ekonomske politike da smanje klasni antagonizam i istovremeno održe nejednakost između radnika i poslodavaca. Oslanjajući se na ideje iz 30-ih godina 20. veka, nudili su nove socijalne programe, na primer socijalne stanove i starosne penzije da bi time ublažili neke od najsurovijih manifestacija nejednakosti. Ali uprkos protestima socijalista, obavezali su se da ti programi ostanu mali, nejednaki (beneficije su često zavisile od nečijeg dohotka) i decentralizovani.
Katoličko-protestantski savezi su se takođe borili protiv neprijatelja patrijarhalne porodice. Žene u centralnoj i zapadnoj Evropi uglavnom su dobile pravo glasa, ali nisu mogle da se zaposle i uzmu hipoteku bez saglasnosti muža. Abortus i kontracepcija su potiskivani, socijalni programi nisu bili naklonjeni samohranim majkama, a istopolne veze su morale da budu tajne. Bračni priručnici i politički memorandumi objašnjavali su te patrijarhalne programe kao izraz zajedničkih principa katoličanstva i protestantizma. Godine 1956. švajcarski Hrišćanski terapeuti osnovali su Inter-konfesionalni hrišćanski institut za terapiju braka i porodice, čije su publikacije insistirale na tome da samo poslušnost žena njihovim muževima može garantovati „zdrav“ brak – ideja koja je prihvaćena širom Evrope.
***
Uspon novog hrišćanskog konsenzusa nije dugo trajao. Šezdesetih i sedamdesetih godina mnogi mladi hrišćani pridružili su se protestima Nove levice koji su potresali Evropu i nastojali da se izbore za društvenu jednakost i feminizam. Ali i u svojim žestokim napadima na ekonomske i rodne hijerarhije, aktivisti i pisci levice ostali su posvećeni inter-konfesionalizmu. Nemačka protestantska autorka Doroti Zele, na primer, tvrdila je u nizu publikacija da je jezgro Hristove poruke neprijateljstvo prema konformizmu i nejednakosti. Slediti tu suštinsku ideju u modernom svetu znači razbiti „brutalizaciju“ kapitalizma i odbaciti vekovnu alergiju crkve na socijalizam. Za Zele se, međutim, podrazumevalo da će ta revolucionarna borba započeti saradnjom s katoličkim istomišljenicima. Zajedno s katoličkim romanopiscem Hajnrihom Belom i mnogim drugim aktivistima, Zele je 1968. osnovala Inter-konfesionalnu radnu grupu u Kelnu, koja je vodila kampanju protiv privatne svojine, potrošačkog društva i Vijetnamskog rata.
Slične organizacije građana nicale su u Francuskoj, Holandiji i Švajcarskoj. U želji da raskinu s prošlošću, mnogi njihovi predvodnici tvrdili su da „revolucionarno“ hrišćanstvo zahteva iskupljenje za svoj nekadašnji antisemitizam. I poratni evropski hrišćanski levičari prihvatili su nove stavove o patrijarhatu. Holandska katolička aktivistkinja Katarina Halkes, na primer, opisala je i odbacila dugu privrženost crkve patrijarhatu kao izdaju emancipatorske Hristove poruke. Cilj je bio da se prekine robovanje žena braku i roditeljstvu, i da im se omogući samoostvarenje pomoću obrazovanja i rada. Mnogi pisci i aktivisti koji su podržavali te ideje prihvatili su inter-konfesionalizam kao svoje polazište. Sedamdesetih godina, katolici i protestanti započeli su mnoge zajedničke kampanje i osnovali organizacije koje su se zalagale za jednake plate, pravo na abortus i izmenu porodičnih zakona. Ista logika pokretala je aktiviste koji su se mobilisali protiv homofobične diskriminacije. Udruženje David i Džonatan (osnovano u Francuskoj 1972) ili Inter-konfesionalna radna grupa za homoseksualce u crkvi (osnovana u Nemačkoj 1977) prihvatila je katolike i protestante kao prirodne saveznike.
Novija istorija hrišćanske politike sačinjena je, dakle, od rezova i promena, i odlikuje se velikom intelektualnom kreativnošću: laički ekonomisti, političari i specijalisti za bračna pitanja razvili su nova razumevanja značenja hrišćanstva u modernom svetu. Proces prilagođavanja nastojao je da pruži uverljiva rešenja za praktične probleme i uticao je na živote miliona ljudi, pa i onih daleko izvan crkvene orbite.
Prevela Slavica Miletić
