Moji kvartali u životu nekako su se oduvik dilili na ljude, ljude koji bi ih otvarali i zatvarali, ostavili mi kvartal života koji ću zapantit po njima, onemu šta su ostavili u meni, mojin uspomenama. “Ludo more, kako da te smirin / ludi živote, šta letiš i prolaziš tako brzo?”, piva je Miki Jevremović prije dvadeset i pet godina, u kvartalu moga života koji je zatvorija na Splitskom festivalu.
Split je u kvartalu koji je doša posli Mikija zaboravija, ka šta je naglo zaboravija sve ljude koji su ga obilježili u kvartalima prije. Split je zatvorija sve kvartale i počeja ka da se ništa nije dogodilo, ka da se nikada nije živilo, pivalo. Moja dica imaju svoje kvartale, moja dica nikada neće znati kako smo mi odrastali i uz koga, kakve ljude.
Ljude i vrime.
Miki Jevremović obilježija je najlipši kvartal u mom životu. Moje djetinjstvo. Mikija pamtim po mnogo čemu, a kada bi sažeja sve u jednu rič, ona bi bila – ljubav, ljubav prema Splitu koju on nikada nije skrivao. Nikada je nije znao sakriti. Miki je bio „Mister festival“, ali pravi mister u ono vrime – frizurom, kravatom, odijelom, mister jednog vrimena koje je nepovratno odlazilo. Splitski festivali bili su veliki događaj u mojoj kući, zbog moje stare koja je išla u muzičku školu i duperala ploče i volila muziku. A i da nije, moji ukućani bi se skupili svake prve šetemane u sedmom misecu i na stari stol s čipkanin stolnjakon u dvor iznili televiziju.
Te festivale pantin ka nešto najlipše u životu. Pantin Olivera i Borisa koji su sve digli na noge uz “Nadalinu”, pantin Ivu Pattieru za kojeg je moja stara govorila da je novi Vice Vukov, pantin Lastavicu, Skitnicu, Pravu Kotku, ma jedan čovik je uvik bija tu, uvik tamo negdi po sredini. I sve bi diga na noge, ne svojon pismom, već svojin srcen, srcen koje je kucalo za Split, za grad koji se vidilo da voli.
Miki Jevremović pobijedio je na ravno sto festivala, u jednom momentu ima je deset pobjeda zaredom i to u razdoblju 1971–1972. godine. RTV Beograd ima je tada najbolje humorističke serije, Zagreb, Sarajevo i Ljubljana zabavnu, ozbiljnu muziku i dramski program, a moj Split ima je svoj festival i ima je njegovu ikonu, čovika koji nijedan nije propustija, čovika kojega su svi u Splitu volili i držali ka svoga. Moja stara govorila je kako je jedino sta kad je poša u vojsku, a i onda je piva Titu ka vojnik. Protokol ga je tada obuka u smoking, a Tito ga je pogleda, zapalija svoju kubanku i reka: “Boga mu ljubim, ova nam se vojska čudno oblači!“ Tito nikada nije skriva da voli Split, ka šta nikada nije skriva da voli i Mikija. A Mikija ste morali volit.
Krajem sedandeseti i početak osandeseti Miki je shvatija da se u muziku uvlače ljudi bez sluha i talenta, pa se povuka iz svega, osim iz Splita koji nije moga ostavit. Miki je govorija da mora bit na Splitskom festivalu jer mu je to zadnje utočište od korova koji je počeja nicat na sve strane. A Miki je debitira 1962. godine, i to u Opatiji. Pisma se zvala „Suze na vjetru“ i odma je osvojila puste nagrade. Miki nikad nije ima afere, osin one da je ukreja pismu Giorgosu Zambetasu „Pijem“, koja je bila tada veliki hit, a Giorgos veliki pivač i njegove ploče san ima u kolekciji moje stare. No sam je Giorgos to sve demantira i pozdravija Mikija ka velikog prijatelja i čovika. Kasnije mu je Zimbetas bija i kum.
Miki je u Splitu, na Splitskom festivalu nastupija 20 puta. Piva je na 20 festivala. Prvi put 1970. s pismom „Bez ljubavi“, uz konkurenciju ikone Splita, Vice Vukova. Za Mikija su pisali pisme Drago Britvić, Jakša Fiamengo, Momčilo Popadić. “Dalmacijo, staro vino”, “Mjeseče, ti stari druže moj”, “Razbit ću mandolinu”, ušle su u baštinu Dalmacije, a pisma “Ludo more” ostala je kult, pisma koja je zauvik ostavila Mikijev timbar u Splitu.
Život se, kažu u Splitu, zatvori na „kvartale“. Samostalni smo 25 godina, a to je, kad malo bolje pogledaš, kvartal života. Pa ti život zatvori oti kvartal najčešće s nekin događajen ili čovikon kojeg pantiš. Koji ti udari timbar za vječnost. Mikija Jevremovića ka Srbina „zaboravili“ su u kvartalu koji je doša i proša. Kvartalu u kojen smo slobodni, suvereni, samostalni i imamo sve osin Mikija i Splitskog festivala s kakvin smo odrasli. U muziku su ušli netalentirani, a sve šta je valjalo, jedva dočekali da maknu. Cili jedan kvartal života Split nije čuja svoga Mikija. Ni na jednon radiju, ni na jednoj postaji, ni na jednon Splitskon festivalu.
Miki je ka pravi gospodin sve to izdrža jer je zna da je Split puno veći grad nego šta su mu radijske postaje i novine, šta mu je festival. I Split mu je to dokaza.
“Srce mi je tuklo od sreće kada sam vidio Prokurative. Suze su mi krenule kada sam otvorio prozor hotela ‘Bellevue’, kazao je u suzama Miki Jevremović točno kvartal života koliko ga nije bilo u Split. “Prokurative, Split u suncu”, plaka je Miki pun emocija, dok su ga ljudi pozdravljali, ljubili, davali mu ruku, pitali ga zašto ga nema, zašto je kvartal života mislija da se Split prominija. Bija je Miki na Pričiginu i bilo mu je žaj, puno žaj, ka i svima nama. Za kvartalon našeg života koji smo zauvik izgubili.
Prije točno sedan godina, na današnji dan otiša je naš Miki. Danas neće ni radijske postaje, ni novine pisat o čoviku koji je meni obilježija djetinjstvo, čoviku koji mi je pokaza kako možeš volit Split, a da i nisi u njemu rođen, odrasta i kako Split more volit tebe, svjestan da nisi njegov, a jesi, jerbo ga voliš, jerbo ga ćutiš u sebi, u svojoj duši.
Na današnji dan otiša je Miki, a ja san zatvorija još jedan kvartal u svome životu. Kvartal koji me puno naučija o njemu. Kvartal koji me naučija da život zatvori krug, da smo svi samo prašina na vitru, a da je vječan jedino grad. I ono šta mu ostavimo. Ljubav koju mu ostavimo. I to je nama svima ostavija Miki, taj timbar u vječnost.
Nekima na ponos, nekima na sramotu!
