Mišljenje je navika. Kao pušenje. Naviknete se da mislite i onda vam svest mahinalno poseže za promišljanjem kao ruka za cigaretom. Ni ne pitate se da li je i koliko štetno može da bude po vas. Ali je i vlast navika. Štetnija po okolinu od pušenja. I dok mi mislimo po navici, vlast ima naviku da progoni mišljenje. Čak toliko da bi, po ugledu na neuglednu predsednicu skupštine („ko se lača mati“) promenila Dekartovu maksimu u: Mislim, dakle ne postojim.
Predsedniku Srbije čak ni nasilje, u kojem je jedino dobar, moglo bi se reći i najbolji, ne polazi za rukom ovih dana. Najavljuje ga, podstrekava, organizuje, ali sve to ide nekako traljavo, gotovo amaterski, što je za njega, nekada malog od nasilja, posilnog od nasilnog, prerano i preterano izraslog u velikog majstora nasilnih veština, zaista porazno. Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa kad ti onoliki aparat za proizvodnju nasilja samo štrcka okolo umesto da peni i bljuje. Spao si na verbalno nasilje dok si reko: vojska i policija. Stvarno zadnje vreme došlo, mora nešto da se menja. Ili vlast ili narod.