Sve bi Vučić dao "za našu decu", danonoćno obilazi obdaništa i škole, prima delegacije đaka, spasava ih iz mećave i vodi na Zvezdine utakmice. Čak i studente voli da naziva "srpskom decom", i uopšte, kad Vučića vidi uvek okruženog maloletnicima i čuje kako su mu usta puna "srpske dece", zlonameran neko svašta bi pomislio.
Iako se to dugo najavljivalo, iako su čitavu stvar najavljivali iz samog vrha režima, teško je bilo poverovati da će se zaista usuditi da u policiju na razgovor pozovu rektora Univerziteta u Beogradu. Pri tom, „razgovor“ je ovde eufemizam: namerno se stvara utisak da rektor zapravo ne ide na razgovor u svojstvu građanina, nego da će biti saslušan kao osumnjičeni. Dakle, desilo se.
To je slika: Vučić podiže, premešta i spušta male bele kutije. Radi to nezgrapno, sporo, čak i bezvoljno. Dovoljno nevešto da se jasno vidi da kuglice nema. Spusti poslednju kutiju i pita: gde je kuglica? Mi mu kažemo – nema je. On nam se iskezi u lice i kaže: hajde, ponovo. Taj nacereni klovn kao da je izašao iz noćne more Stephena Kinga. Samo što mi ne živimo u priči strave i užasa i nemamo košmare – on je naša jeziva stvarnost.
Poslednjih dana imali smo prilike da pročitamo nekoliko tekstova koji govore o političkoj krizi kroz koju prolazimo, kao o šansi da transcendiramo predstavničku, parlamentarnu, liberalnu demokratiju. Tako Boris Buden poredi srpske studente sa mladićem sa Flammarionovog drvoreza, koji je došavši do kraja sveta, uspeo da promoli glavu kroz nebeski svod i vidi nešto što mi ostali ne vidimo i ne možemo da vidimo.
Ustavni poredak Srbije ne krše uhapšeni studenti i aktivisti, već "čovek koji obnaša funkciju predsednika države i koji je uzurpirao državu da od nje pravi privatnu prčiju", komentira režiser Aleksandar Reljić.
Juče sam saznao da grupa „roditelji koji žele da deca idu u školu“, kao argument u prilog svom cilju, navodi da su i u Hitlerovoj Nemačkoj deca išla u škole. Inače pominjanje Hitlera i nacista u nekoj raspravi, kao poređenje ili analogija sa temom o kojoj se raspravlja, naziva se Godvinov zakon i po definiciji predstavlja perfidan način da se skrene pažnja sa teme, jer je teško odgovoriti a da se ne deluje bezosećajno ili da se izgubi moralna nadmoć. Jer, naravno, šta reći posle tvrdnje da su deca čak i u vreme Hitlera išla u školu, a kod nas danas ne idu? Nakaradnost ovog argumenta kojim su ovi roditelji sasvim slučajno pogodili srž aktuelnog problema u obrazovanju, objasnićemo malo kasnije.
Laž je postojeće sredstvo politike u svim vremenima. Ali samo kao diskretni začin u obavljanju pretežno prljavih radnji. Bez laži, veština mogućeg bila bi samo utopija. Čerčil je tvrdio da političare i ljubavnike jedino obmane drže tamo gde jesu, istina bi razbila zabludu o moći u oba slučaja.
Veliki broj građana koji se nalazio na potezu Terazije-Slavija 15. marta tokom petnaestominutne pošte stradalima u padu nadstrešnice u Novom Sadu, izrazio je sumnju da je protiv njih korišćeno neko njima nepoznato sredstvo prinude u vidu senzornog oružja koje je izazvalo ne samo paniku, već i zdravstvene probleme kod mnogih.
U subotu se desio najveći skup u Beogradu i Srbiji. Koju god procenu da uzmete (onu da je na ulici bilo 300 hiljada ljudi, pola miliona ili čak i više od toga), nema dileme da je održan miran skup istorijskih razmera. Ukrali smo šou, jer samo predsednik voli da ga istorija pamti.
Pismo narodu studenata u blokadi privuklo je mnogo pažnje i komentara, koji su se pretežno odnosili na reaktuelizaciju zborova građana kao oblika neposredne demokratije. U narednim redovima osvrćem se na, rekao bih, urgentniju temu koju su studenti otvorili ovim pismom. Reč je o suverenosti.
Nastavljaju se protesti studenata i građana, blokade i petnaestominutna tišina za petnaest poginulih na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Studenti iz više pravaca krenuli pješke ka Beogradu uoči skupa koji je najavljen za 15. mart pod sloganom “15. za 15”.
Predsedniku Srbije čak ni nasilje, u kojem je jedino dobar, moglo bi se reći i najbolji, ne polazi za rukom ovih dana. Najavljuje ga, podstrekava, organizuje, ali sve to ide nekako traljavo, gotovo amaterski, što je za njega, nekada malog od nasilja, posilnog od nasilnog, prerano i preterano izraslog u velikog majstora nasilnih veština, zaista porazno. Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa kad ti onoliki aparat za proizvodnju nasilja samo štrcka okolo umesto da peni i bljuje. Spao si na verbalno nasilje dok si reko: vojska i policija. Stvarno zadnje vreme došlo, mora nešto da se menja. Ili vlast ili narod.