Snežana Čongradin: Srbi nisu genocidan narod, ali Vučić jeste

Celu svoju političku suštinu, celo biće u ulozi vladara Srbijom, upregao je da dokaže da su Srbi genocidni narod, kao da je svako od nas radio ono što je on radio kada se genocid dogodio.

U samom leglu nezakonja, besprizornog pljačkanja i otimanja javnog dobra, koje je obeležilo na verovatno najjasniji način deceniju režima Aleksandra Vučića, u korupcionaškom smislu – uoči usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama – na Kuli Beograd, na takozvanom Beogradu na vodi, uz prikaze grba Srbije, ispisana je poruka „nismo genocidan narod, Srbija i Srpska zauvek“.

asno je da nismo, kao što je jasno da tako nešto u rezoluciji ni ne piše, ali ono što nije jasno jeste odgovor na pitanje zbog čega je Vučiću stalo da to budemo?

Zašto insistira na toj laži – da su Srbi genocidan narod?

Da nije proveo pola života kao najbliži saradnik osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, da se za to vreme, tokom ratnih devedesetih, nije politički zalagao i inspirisao na najteže zločine protiv čovečnosti, da nije izgovorio najgnusnije optužbe i laži o pripadnicima drugih naroda i vere, da nije bio autor “Sigurne kuće za Ratka Mladića”, da nije finansijski profitirao tokom rata i bombardovanja Srbije…, danas bi predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, bio ponosni inicijator proglašavanja 11. jula za dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Onaj, koji bi svoj narod, kao jedan veličanstveni predsednik, predstavljao pred celim svetom, kao dobar, saosećajan, odgovoran i onaj koji više nikada neće dozvoliti da na njegovo čelo dođu monstrumi kao što je, recimo, sam Aleksandar Vučić.

Ali, kako biti takav čovek, čista srca i obraza, kada je ceo život proveo sa rukama zaronjenim u krvi i patnji, siromaštvu i bolu kako sopstvenog tako i drugih susednih naroda.

U proteklih 29 godina, propustio je sve prilike da okaje svoje grehe, grehe jednog bednog ratnog huškača, koji je, dok su ostali ginuli, prigrlio sve privilegije na tuđoj smrti i gladi.

Celu svoju političku suštinu, celo biće u ulozi vladara Srbijom, upregao je da dokaže da su Srbi genocidni narod, kao da je svako od nas radio ono što je on radio kada se genocid dogodio.

A ono što je Aleksandar Vučić radio tokom genocida u Srebrenici, znam da je velikom delu građanki i građana Srbije to ponavljanje dosadilo, ali…

Reči Vučića, sa govornice Skupštine Srbije, one koje spadaju u red najodvratnijih koje su politički i direktni zločinci izgovorili u novijoj istoriji naše države – Ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo ubiti stotinu muslimana – red je da se podsetimo, izgovorene su upravo u vreme genocida u Srebrenici.

U julu 1995. godine.

 samo jedan takav bedni političar, poput Aleksandra Vučića, može danas, kada se pred celom planetom proglašava dan sećanja na više od osam hiljada ubijenih nevinih civila u Potočarima, da samog sebe predstavlja žrtvom i identifikuje ceo svoj narod sa najgnusnijim postupcima i svojom najprljavijom prošlošću.

Dan usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici je dan kada treba da se poklonimo žrtvama najvećeg masakra u Evropi nakon Drugog svetskog rata, koji su počinili monstrumi – koji sebe nazivaju Srbima.

Oni nisu Srbi, oni su krvoločne ubice, psihopate, lopovčine i lažovi. Nebitno je gde i kada su rođeni, koje su vere i nacije.

Ali, ispada bitno u prilikama kada je njihova agresija toliko snažna i dugotrajna, nesankcionisana, neprepoznata unutar zajednice, da narod koji predstavjaju nije u stanju ni da posumnja u njihove laži.

U samom leglu nezakonja, besprizornog pljačkanja i otimanja javnog dobra, koje je obeležilo na verovatno najjasniji način deceniju režima Aleksandra Vučića, u korupcionaškom smislu – uoči usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama – na Kuli Beograd, na takozvanom Beogradu na vodi, uz prikaze grba Srbije, ispisana je poruka „nismo genocidan narod, Srbija i Srpska zauvek“.

Jasno je da nismo, kao što je jasno da tako nešto u rezoluciji ni ne piše, ali ono što nije jasno jeste odgovor na pitanje zbog čega je Vučiću stalo da to budemo?

Zašto insistira na toj laži – da su Srbi genocidan narod?

Da nije proveo pola života kao najbliži saradnik osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, da se za to vreme, tokom ratnih devedesetih, nije politički zalagao i inspirisao na najteže zločine protiv čovečnosti, da nije izgovorio najgnusnije optužbe i laži o pripadnicima drugih naroda i vere, da nije bio autor “Sigurne kuće za Ratka Mladića”, da nije finansijski profitirao tokom rata i bombardovanja Srbije…, danas bi predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, bio ponosni inicijator proglašavanja 11. jula za dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Onaj, koji bi svoj narod, kao jedan veličanstveni predsednik, predstavljao pred celim svetom, kao dobar, saosećajan, odgovoran i onaj koji više nikada neće dozvoliti da na njegovo čelo dođu monstrumi kao što je, recimo, sam Aleksandar Vučić.

Ali, kako biti takav čovek, čista srca i obraza, kada je ceo život proveo sa rukama zaronjenim u krvi i patnji, siromaštvu i bolu kako sopstvenog tako i drugih susednih naroda.

U proteklih 29 godina, propustio je sve prilike da okaje svoje grehe, grehe jednog bednog ratnog huškača, koji je, dok su ostali ginuli, prigrlio sve privilegije na tuđoj smrti i gladi.

Celu svoju političku suštinu, celo biće u ulozi vladara Srbijom, upregao je da dokaže da su Srbi genocidni narod, kao da je svako od nas radio ono što je on radio kada se genocid dogodio.

A ono što je Aleksandar Vučić radio tokom genocida u Srebrenici, znam da je velikom delu građanki i građana Srbije to ponavljanje dosadilo, ali…

Reči Vučića, sa govornice Skupštine Srbije, one koje spadaju u red najodvratnijih koje su politički i direktni zločinci izgovorili u novijoj istoriji naše države – Ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo ubiti stotinu muslimana – red je da se podsetimo, izgovorene su upravo u vreme genocida u Srebrenici.

U julu 1995. godine.

I samo jedan takav bedni političar, poput Aleksandra Vučića, može danas, kada se pred celom planetom proglašava dan sećanja na više od osam hiljada ubijenih nevinih civila u Potočarima, da samog sebe predstavlja žrtvom i identifikuje ceo svoj narod sa najgnusnijim postupcima i svojom najprljavijom prošlošću.

Dan usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici je dan kada treba da se poklonimo žrtvama najvećeg masakra u Evropi nakon Drugog svetskog rata, koji su počinili monstrumi – koji sebe nazivaju Srbima.

Oni nisu Srbi, oni su krvoločne ubice, psihopate, lopovčine i lažovi. Nebitno je gde i kada su rođeni, koje su vere i nacije.

Ali, ispada bitno u prilikama kada je njihova agresija toliko snažna i dugotrajna, nesankcionisana, neprepoznata unutar zajednice, da narod koji predstavjaju nije u stanju ni da posumnja u njihove laži.

Strah i siromaštvo, kontrola I korupcija, okovi su kojima diktator Aleksandar Vučić uspeva da ubedi milione građanki i građana Srbije da su genocidni, da ih ceo svet takvim vidi, kako bi im u potpunosti i dalje držao oči zatvorene pred činjenicom da su to upravo njegove osobine, njegov lični jad i njegova odgovornost. U političkom smislu – komandna.

Vučić nije nikakav Srbin, Vučić je političar koji će ostati zapamćen u istoriji kao inspirator na genocid i zločine protiv čovečnosti. Onaj koji nema trunke srama i čovečnosti i koji nas nikada neće osloboditi takozvanog tereta kolektivne krivice dokle god bude nama vladao

Danas

Podijelite ovaj članak
Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Snežana Čongradin

Snežana Čongradin

VIŠE IZ KATEGORIJE
VEZANI ČLANCI
Za portal Tačno.net govori Almasa Salihović, glasnogovornica Memorijalnog centra Potočari – Srebrenica. Almasa je pričala o sveprisutnom negiranju genocida u Srebrenici unatoč Zakonu o zabrani negiranja...
Kada stojimo na trgu i obeležavamo godišnjice zločina, često ima mnogo više policajaca nego nas. Oni su tu, kao, da nas štite. U pitanju je...
Menachem Z. Rosensaft, njujorški advokat i aktivista jevrejske zajednice, nedavno je primio počasni doktorat Univerziteta u Tuzli u BiH. Ova nagrada je dodijeljena u znak...
Srbija je danas neka vrsta okovanog i zarobljenog društva koje je, zapravo, osuđeno na simulaciju života, izjedeno strahom, siromaštvom, mržnjom, agresijom, korupcijom, kriminalom i individualnim...