Tri meseca borbi u Sudanu između vojske i paravojne grupe zvane Snage za brzu podršku (RFS) ostavila su za sobom bar 3.000 mrtvih i najmanje 6.000 ranjenih. Unutar zemlje raseljeno je više od dva miliona ljudi, a još 700.000 je pobeglo u susedne zemlje. Po Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, dve trećine zdravstvenih objekata u glavnom gradu Kartumu i drugim borbenim zonama sad ne rade, pa se veruje da je broj poginulih i ranjenih daleko veći. Tela danima trunu na ulicama glavnog grada, kao i u gradovima i selima darfurskog regiona.
Bezmalo svi strani državljani, pa i diplomate i osoblje ambasada odavno su otišli, pa su, prema Al Jazeeri, stotine hiljada Sudanaca koji su čekali vizu nasukani u unakrsnoj vatri jer su njihovi pasoši ostali zaključani u napuštenim ambasadama. Po rečima nearapskih plemenskih vođa, RSF i lokalne arapske milicije vrše masovne pokolje u Darfuru, siluju žene i devojke i spaljuju kuće i bolnice. Ranije ovog jula zamenik generalnog sekretara UN-a Martin Grifits, zadužen za humanitarne aktivnosti, rekao je za Associated Press: „Da sam Sudanac, teško bih poverovao da ovo nije građanski rat… najsurovije vrste.“
Prema Ujedinjenim nacijama, polovini sudanskog stanovništva, a to je 25 miliona ljudi, potrebna je humanitarna pomoć. Što je još gore, polovina od tih 25 miliona su deca, a mnoga od njih su bila u lošem stanju i pre početka ovog sukoba. Na nesreću, globalno zagrevanje će dalje produbiti njihovu bedu. Među 185 zemalja čiju je podložnost šteti od klimatskih promena procenjivala inicijativa Notre Dame Global Adaptation, Sudan je šesti po redu.
Predviđa se da će toplotni talasi, suše i poplave postajati sve češći i intenzivniji kako se atmosfera iznad Sudana bude dalje zagrevala. Ovaj letnji rat i klimatske prilike udružili su se na smrtonosan način. Nebo bez oblaka donelo je veliku nestašicu vode i električne energije, a maksimalna dnevna temperatura u glavnom gradu kreće se između 43 i 44 stepena Celzijusa, što dalje povećava muku i bedu. U međuvremenu, u Darfuru i na drugoj strani granice, u susednom Čadu, očekuje se početak kišne sezone. Sudanski direktor za čadski ogranak humanitarne organizacije Concern Worldwide kaže da većina od četvrt miliona sudanskih izbeglica u Čadu „živi u sklepanim šatorima napravljenim od grana i bilo kog materijala do kog se moglo doći, što znači da ti ljudi nisu zaštićeni od teških kiša. Situacija je katastrofalna.“
Ovaj sukob nećete gledati na televiziji
Među izbeglicama su naši rođaci, članovi naše šire indijsko-sudanske porodice koji su uvek živeli u Kartumu. U maju su pobegli od eskalacije nasilja; neki su prešli opasan put, dug 800 kilometara, preko Nubijske pustinje do Luke Sudan na Crvenom moru. Odatle su brodom otišli u Džedu, u Saudijskoj Arabiji. Kako su nas obavestili glasovnim porukama u junu, cilj im je bio Egipat – tokom poslednja tri meseca najčešće odredište sudanskih izbeglica. Imajte na umu da su naši rođaci, koliko god njihova situacija bila očajna, u daleko bezopasnijem položaju od ljudi koji su iz Darfura bežali u Čad. Ipak, i oni su za sobom ostavili život građen decenijama i ne znaju da li će ikad moći da se vrate u Kartum.
S druge strane, ovdašnja stvarnost je za nas uznemirujuća. Morali smo da uložimo mnogo truda da bismo u američkim medijima našli relevantne informacije o borbama u Sudanu i o sudbini izbeglica – tek nedavno su se pojavili pouzdani izveštaji na Nacionalnom javnom radiju (NPR) i u Washington Postu. Kad tu situaciju uporedimo sa 16 meseci svakodnevnog, revnosnog, neprekidnog izveštavanja o ratu u Ukrajini i milionima ljudi koji su u njemu raseljeni, biće nam jasno da je kontrast vrlo upadljiv.
Reakcije Vašingtona ne te ratove takođe se veoma razlikuju. Pre nego što su počele borbe, u Sudanu je bilo 30% manje ljudi kojima je bila potrebna humanitarna pomoć nego što ih je u tom trenutku bilo u Ukrajini, u kojoj je besneo rat. Sad ih je u Sudanu 50% više. S obzirom na takav odnos potreba, američka humanitarna pomoć Sudanu (536 miliona dolara) u fiskalnoj 2023. i nije bila tako mala u poređenju s humanitarnom pomoći Ukrajini (605 miliona dolara) – ali samo ako se ne računa vojna pomoć od 49 milijardi koju je Vašington poslao u Kijev (nedavno su dodate fundamentalno antihumanitarne kasetne bombe), što je 80 puta više od civilne pomoći. Drugim rečima, u prošloj godini Ukrajina je dobila 13% više humanitarne pomoći nego Sudan, ali 93 puta više ukupne pomoći kad se uračuna i vojna.
Sjedinjene Države nisu izuzetak. Ceo svet kasni s reakcijom na humanitarnu tragediju u Sudanu. Vilijam Karter iz norveškog Saveta za izbeglice nedavno se požalio: „Nisam video hitnu reakciju. Razlog nije neznanje, već apatija.“ Valja priznati da su uslovi u Sudanu i Čadu sad takvi da je teško isporučiti pomoć, ali zapadne sile, ističe Karter, „prosto nisu voljne da preuzmu rizik“.
Zanemarivanje civila, tetošenje generala
Vašington daje veliku pomoć Ukrajini od samog početka rata. S druge strane, njegovi postupci u mesecima koji su prethodili sadašnjem sudanskom sukobu nisu bili samo neefikasni već su možda rat učinili verovatnijim.
Ukratko o pozadini: pre četiri godine narodnim ustankom je zbačen dugotrajni autokratski predsednik zemlje Omar al Bašir. Osnovan je Savet za suverenitet, kome su povereni pregovori o prelasku zemlje u demokratiju. Suzan Pejdž, prva američka ambasadorka u Republici Južni Sudan napisala je da je prošireni naziv saveta – „tranziciona vlada predvođena civilima“ uvek bio „pomalo nalik na smokvin list“ ako se ima u vidu da je u njegovom sastavu bilo više vojnih oficira nego civila. Tranziciju su čak vodili vojni oficiri, a dvojica od njih danas zapovedaju snagama koje vode borbe: general regularne sudanske vojske Abdel Fatah al Burhan i general Mohamed Hamdan, koji je na čelu paravojne grupe RSF.
Posle dve godine ometanja rada Saveta za suverenitet, taj čudni dvojac se udružio 2021. godine da bi izveo državni udar i preuzeo kontrolu nad Sudanom. Pregovori o demokratskoj tranziciji, uz posredovanje Sjedinjenih Država, Velike Britanije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Saudijske Arabije, potrajali su još 18 meseci uprkos njihovom opstruiranju. Po rečima Krisa Kunsa, senatora iz Delavera, generali su čak pribegli iznuđivanju natuknuvši da će, ako ne budu dobili punu podršku zapada, stvoriti novu migracionu krizu u Evropi proterivanjem stotina hiljada svojih zemljaka na sever. Iako su se vojno-civilni pregovori zaglavili, Kuns je prošlog februara, i dalje pun nade, napisao: „Sudanski narod… ne posustaje u borbi za svoju političku dobrobit. Uprkos upornom ubijanju, seksualnom nasilju i režimskim hapšenjima, masovni nacionalni prodemokratski pokret mesecima održava nenasilne ulične proteste. Rešenost koju hiljade tih ljudi pokazuju dok rizikuju život naspram teško naoružanih bezbednosnih snaga trebalo bi da posluži celom svetu kao podsetnik na to da je demokratija uistinu dragocena.“
Kuns je uporno podsticao Bajdenovu administraciju da stane iza prodemokratskog pokreta, da uvede sankcije koje će pogoditi vojne vođe, a poštedeti civilno stanovništvo: „Moderan, sveobuhvatan skup sankcija protiv vođa državnog udara i njihovih mreža“, pisao je, „prekinuće tokove njihovih prihoda, oslabiti njihovu moć i tako stvoriti mogućnost za rast mladog demokratskog pokreta“. Bajden očigledno nije poslušao Kunsov savet i šest nedelja kasnije počeli su okršaji.
U članku objavljenom ubrzo po izbijanju borbi, Edvard Vong i troje njegovih kolega iz New York Timesa napisali su da su im neki ljudi koji su učestvovali u pregovorima rekli da „prioritet Bajdenove administracije nije bio podrška civilnim vođama, već saradnja s dvojicom suparničkih generala“ čak i nakon što su oni ugrabili vlast državnim udarom. Jedan visoki savetnik vlade uveravao je Times da su ugledni američki diplomati „pogrešili kad su tetošili generale, prihvatali njihove iracionalne zahteve i odnosili se prema njima kao prema prirodnim političkim akterima. Time su hranili njihovu žudnju za moć i iluziju legitimnosti“.
„Ključni delić slagalice“
Izostanak brige za Sudance, u Americi i drugim bogatim zemljama, u oštroj je suprotnosti s intenzivnim geopolitičkim interesovanjem nekih regionalnih sila za Sudan. Mohamed Salami iz Međunarodnog instituta za globalnu stratešku analizu primećuje da saveznici Vašingtona u Persijskom zalivu imaju velike planove za Sudan zbog njegovog strateški važnog dela obale Crvenog mora, bogatstva u mineralnim resursima i potencijala za turizam i poljoprivrednu proizvodnju. (Ne možemo a da se ne zapitamo uzimaju li oni u obzir stepen u kom njegovu poljoprivredu mogu pogoditi klimatske promene.) Gledajući u budućnost, piše Salami, „Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija imaju dugoročne planove za Afriku i za Sudan kao svoj ulaz na kontinent“.
Sve do ovog najnovijeg haosa, Sudan je bio i ulaz za izbeglice iz Azije, s Bliskog istoka i iz drugih delova Afrike. Manje od tri nedelje pre početka sudanskog sukoba kolumnistkinja MSNBC-a Najera Hak napisala je da su mnogi ljudi koji su tad bežali iz zemlje bili višestruke izbeglice pošto su pre toga pobegli iz sukoba u Siriji, Jemenu, Mjanmaru i na drugim mestima.
Dok su zapadni diplomati i osoblje ambasade žurili da pobegnu iz Kartuma (odjeci Kabula i Kandara otpre dva leta!), rekla je Hak, „nekad smatran dalekom zemljom, u ovom dobu nadmetanja velikih sila i globalnih ekonomija Sudan je postao ključni delić slagalice. Iako tehnologija i klimatske promene zamagljuju granice, prisilna migracija je sve češća: milioni beže iz Latinske Amerike u Sjedinjene Države, iz Sirije u Evropu, a sad i duž Istočne Afrike. Ali iste one zemlje koje su revnosno vadile naftu i minerale iz afričkog tla sad se brzo povlače u sebe i gledaju svoja posla dok Sudan tone u haos.“
Sudan zaista obiluje širokim spektrom mineralnog blaga: aluminijum, cink, gvožđe, hrom, kobalt, mangan, nikl, retki zemni metali i srebro. Svi oni imaju važnu ulogu u industrijama obnovljive energije i baterija. Ali najveći izvor sudanskog bogatstva su njegova nalazišta zlata. Delatnost iskopavanja zlata uglavnom je u posedu rusko-sudanske kompanije sa sedištem na jugoistoku zemlje. To blago, međutim, nije donelo nikakvu korist sudanskom narodu. Pre ovog poslednjeg haosa delili su ga vojni režim, ruska vlast i niko drugi do ozloglašena plaćenička grupa Vagner Jevgenija Prigožina, koja je upravljala operacijama eksploatacije zlata od 2017. godine. A pošto je Vagner to što jeste, logično je što se svrstao, kao što tvrdi američko ministarstvo finansija, uz jednu stranu u sudanskom ratu i snabdevao paravojne RSF snage raketama zemlja-vazduh.
Bezvredne žrtve
Razlika u pažnji koja se posvećuje civilnim žrtvama sudanskog sukoba i žrtvama sukoba u Ukrajini podseća na suprotnost između „vrednih“ i „bezvrednih“ žrtava, o kojoj su govorili Edvard Herman i Noam Čomski u svojoj knjizi Proizvodnja saglasnosti iz 1988. Oni su uporedili široku medijsku pokrivenost ubistva poljskog sveštenika Ježija Popjeluška 1984. godine, za vreme Hladnog rata, s izostankom medijske pažnje za drugi događaj koji se odigrao približno u isto vreme, kad su državne snage i eskadroni smrti u Salvadoru i Gvatemali ubili više od 20 sveštenika i drugih vernika. Pošto su ga ubili agenti komunističke vlade, Popjeluško je smatran vrednim pažnje u tadašnjim američkim medijima, za razliku od sveštenika i vernika koje su ubile centralnoameričke vlasti, bliske saveznice Sjedinjenih Država. Na sličan način, beli Evropljani koje su ruski vojnici ubili, ranili ili ostavili bez doma vredni su pažnje, a Sudanci koje je zadesila slična sudbina nisu.
Da budemo pravični, prethodni užasan sukob u sudanskom regionu Darfur, koji je trajao od 2003. do 2008. imao je veliku pokrivenost u zapadnim medijima zahvaljujući neobičnom sticaju okolnosti. Najvažnija od njih je velika pažnja koju su mu poklonile slavne ličnosti, među njima Andželina Džoli, Džordž Kluni, Lejdi Gaga i Mia Farou. Medijska privlačnost Sudana pre 15 godina bila je, međutim, izuzetak od pravila koja vladaju u našem svetu. Danas imamo utisak da je takve ličnosti i medije obuzela neka vrsta umora od saosećanja.
Naravno, kao ni većina Amerikanaca, nismo obraćali pažnju na događaje u Sudanu pre nego što su počele borbe – i pre nego što smo saznali da su naši rođaci u opasnosti. Sad nam preostaje samo da pomno pratimo razvoj.
Naši rođaci su nedeljama bili u limbu dok su pokušavali da stignu u Egipat. Neki su već uspeli da stignu u Džedu, u Saudijskoj Arabiji, ali su se tu zaglavili. Drugi su došli do Adis Abebe u Etiopiji. Tad smo već bili u toku sa zbivanjima i znali da je njima „bolje nego većini“, što znači da nisu bili zaglavljeni u ratnoj zoni na smrtonosnih 43 stepena Celzijusa, bez pasoša, struje ili tekuće vode, i da nisu, kao toliki drugi Sudanci, zatočeni u bednim izbegličkim logorima.
Tek pre neki dan konačno smo saznali da su bezbedno stigli u Egipat. U Kartumu su vodili malu školu i sad se nadaju da će uspeti da se probiju kroz kairsku birokratiju i „sledeće godine, Inšalah, otvorićemo svoju školu ovde, ako još budemo ovde i ako nam rat ne bude diktirao sudbinu“. Rat je njihovu budućnost zaista učinio teško zamislivom. Kao što je jedan od njih rekao: „Izgleda da se u Sudanu ništa neće uskoro srediti.“
Nažalost, on je po svemu sudeći u pravu. Od aprila do danas 10 primirja između vojske i paravojnih snaga bilo je manje-više odmah prekinuto. Sredinom jula sreli su se šefovi šest zemalja koje se graniče sa Sudanom da bi, po upečatljivim rečima egipatskog predsednika Abdela Fataha el Sisija, formulisali „plan aktivnosti za postizanje sveobuhvatnog rešenja sudanske krize“.
Takav plan se, međutim, još nije pojavio, što nije iznenađenje. S obzirom na sudanske resurse i važan geografski položaj, niz bogatijih, stabilnijih zemalja žele parče Sudana, ali nijedan od njihovih planova ne obuhvata žrtve rata. Da bi stvar bila još gora, u ovom ratu (kao i u drugim koji će doći), klimatski poremećaj će „umnožiti pretnje“. Štaviše, sve dok naši mediji ne budu videli sudanski sukob, a posebno sudanske građane kao temu vrednu izveštavanja, stvarnost tamošnjeg rata nalaziće se negde iza horizonta.
Priti Gulati Cox, Stan Cox, TomDispatch
Prevela Slavica Miletić
