To nije baš normalna situacija. Kada je Slobodan Milošević pokrao lokalne izbore, protesti su se tokom 1996/97. odvijali na dva koloseka – paralelno sa studentskim svakog dana su održavani građanski protesti pod vođstvom tadašnje opozicije. Građanski protesti su bili mnogo brojniji, po samoj prirodi stvari: studente čine pet-šest generacija, i to samo jedan deo tih naraštaja, a na građanskom protestu su svih ostalih 50 generacija. Svako radi svoj deo posla, to je regularno stanje stvari.
Danas nema ničeg sličnog, opozicija učestvuje pomalo u vaskolikom buntu, ali nema predvodničku ulogu. Zašto je tome tako tema je za drugi tekst, sad to možemo ostaviti i po strani, važne su posledice takvog stanja. A osnovna posledica je ta da je na studente stavljen celokupan teret opštenarodne bune, organizacije protesta i budućeg skidanja kriminalnog režima Aleksandra Vučića i njegovih naprednjačkih nacional-skakavaca. To je preveliki teret za jednu društvenu grupu koja ionako nije homogena, niti joj u opis radnog mesta spadaju reforma društva, obaranje autoritarne vlasti i slične aktivnosti.
Građani su odmah studente proglasili mesijama, spasiteljima nacije, neočekivanom silom koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Već mesecima sa svih strana čujemo unisono horsko pevanje: studenti znaju najbolje, oni su genijalni, pustite ih da nas vode, mi ne moramo ništa da mislimo – sve će to studenti sami, mi smo ionako podbacili – studenti će ispraviti sve naše greške, studenti će rešiti sve probleme koji se gomilaju već decenijama. Ukratko – prema studentima građanstvo ispoljava odnos koji je inače rezervisan za božanska bića. To je izraz jezive, gotovo nestvarne neodgovornosti odraslih ljudi, jednostavno su prebacili svu odgovornost sa svojih pleća na studente. Potpuno bizarna situacija.
Takva postavka malo je i ponela studente, nije lako neprekidno slušati kako si osmo svetsko čudo, to ne bi podneli ni mnogo iskusniji. Celokupno zamešateljstvo, spojeno sa očajem društva koje već godinama tumara po bespuću, nesposobno da se suoči sa sobom, sa sopstvenim zlom, sa mračnom prošlošću, pa samim tim nemoćno da se odupre jednom neuspešnom vođi navijača i njegovoj bandi tupavih krimosa – dovelo je do raznih pomerenih i nelogičnih pojava.
Na primer, studenti su se ogradili od opozicije i od nevladinih organizacija, iako je jedino logično da se sve antirežimske snage grupišu, objedine i složno udare na naprednjačku hobotnicu. Ni pregovori sa sindikatima nisu bili mnogo smisleniji, jer u Srbiji gotovo da nema pravih organizacija za zaštitu radničkih prava, sindikati su mahom povezani sa režimom. O ograđivanju pohapšenih aktivista iz grupe STAV i Pokreta slobodnih građana, koje je BIA nezakonita prisluškivala, da i ne pričam. Tu bi se mogle svrstati i one zastave zločinačke udruge Vagner, razna kleronacionalistička obeležja i slično – to naprosto nema logike, jer se pod tim znamenjima ne stiže do vladavine prava, odgovornosti, institucija koje rade svoj posao, uređene države… Naprotiv.
U red pojava slične blentavosti moglo bi da se uvrsti i nacionalističko divljanje na vidovdanskom protestu. Ni na prvi, a ni na bilo koji drugi pogled to nije imalo nikakve logike, a evo i zašto. Studenti su po prirodi stvari ideološki heterogena grupa, njihovo neizjašnjavanje po raznim ideološkim pitanjima imalo je smisla zarad očuvanja jedinstva pokreta, a i nisu oni politička partija pa da imaju izgrađen program. Studenti su odbijali da se izjasne i da li su za Evropsku uniju ili Rusiju, sve je to donekle razumljivo.
A onda smo na Vidovdan slušali najcrnje velikosrpske nacionalističke floskule, sve je prštalo od nedavanja Kosova, srpskog žrtvinga, zaštite ugroženih Srba u regiji, srpskog integralizma kao nastavka hegemonističke politike, i sve to garnirano citatima iz dela ljotićevca vladike Nikolaja Velimirovića. Dakle, ekstremno desničarski, razobručeno nacionalistički program. To naprosto nije mejnstrim i ne može da bude ideološki presek nijedne društvene grupe, pa ni studentske. Građani odavno ne glasaju za ogoljeno šovinističke stranke, one se mahom na izborima nađu ispod cenzusa.
Srpski politički mejnstrim je neki umereni, umiveni nacionalizam, dakle nešto tipa Mikija Aleksića iz Narodnog pokreta, ili ekološke odbrane Kosova, a ne kvintesencija Vojislava Šešelja. Radikali, zavetnici, Dveri i njihov ideolog Milo Lompar su manjina na svakim izborima, borci za cenzus, pa je logično da i među studentima uživaju manjinsku podršku.
Otkuda ta ekipa na vidovdanskom protestu, zašto se otišlo ekstremno udesno, pitanja su na koja zapravo nemamo odgovor jer nam nedostaju informacije o tome kako se uopšte odvijao proces pripreme protesta, izbora govornika. Lompara već mesecima forsiraju nezavisni mediji, uprkos njegovoj jasnoj ideološkoj profilisanosti i nedavnoj promociji knjige pesama ratnog zločinca Radovana Karadžića. Ko se setio da gura borca protiv “duha samoporicanja” u prve redove, među govornike na protestu, a možda i na studentsku listu – to su takođe pitanja na koja mogu da odgovore samo poznavaoci zakulisnih radnji.
Uglavnom, ako se Lompar i slični ekstremni desničari, zatočnici proširenja srpskih teritorija, nađu na studentskoj listi na sledećim parlamentarnim izborima, to će biti evidentan slučaj samoubistva. Takav izbor će značiti suštinsko odustajanje od studentskih zahteva, jer nacionalistička ideologija vodi upravo do ovog stanja u kojem se nalazimo. I to ne od juče, otkad su naprednjaci na vlasti, već od Miloševićevog preuzimanja memorandumskog programa, uz poneku malu pauzu, uglavnom za vreme kratkog premijerskog mandata Zorana Đinđića kog su snage te zločinačke ideologije i ubile.
To što su ekstremni desničari, po svemu sudeći, ipak manjina među mladima ne znači da će sutra, nakon obaranja naprednjačkog režima, Srbija preko noći postati divna, demokratska, uređena zemlja sa vladavinom prava i slobodnim institucijama. Srpsko društvo je zatrovano nacionalističkom ideologijom, opterećeno zločinačkom prošlošću, koju uporno negira, ogrezlo u mitomaniju i samoobmane, u putinofiliju i strah od promena, razvaljeno i devastirano po svim parametrima, biće potrebne decenije da se oporavi, i to pod uslovom da se na tome radi svom silinom, uz mobilizaciju svih raspoloživih progresivnih snaga.
Prvi korak ka toj sasvim neizvesnoj budućnosti je rušenje režima Aleksandra Vučića, to je nužan preduslov da oporavak uopšte počne. Tek nakon pada kriminalnog autokratskog režima videćemo na čemu smo, čime raspolažemo, kakve su nam mogućnosti za promenu društva, za stvaranje nečeg drugačijeg i boljeg. Strahujem da su nam kapaciteti limitirani, i da će suočavanje sa stvarnošću biti bolno, nalik na strmoglavi tresak o golu ledinu.
Kako god bilo, čeka nas sve ono što decenijama guramo pod tepih, pre svega da sami sebi odgovorimo na pitanje zašto smo masovno podržali Slobodana Miloševića i nacionalistički program, zašto smo ga dočekali kao mesiju, zašto smo pristali na mržnju i ludilo, na jednu sumanutu zločinačku ideologiju, i to sa entuzijazmom i oduševljenjem. A potom da se suočimo sa svim apokaliptičnim posledicama tog izbora, sa zločinima, pokoljima, opsadama, konc-logorima, hladnjačama, masovnim grobnicama, genocidom, sa zlom koje je počinjeno u naše ime.
Bez toga neće biti oporavka, niti bilo kakve istinske promene srpskog društva. Nacionalistička mitomanija u duhu ideologije koja je zavila region u crno devedesetih, koju smo čuli na vidovdanskom protestu, služi tome da se nikada ne suočimo sa sobom, da nikada ništa ne promenimo, da zauvek trajemo u istoj paklenoj praznini. A da li je to bio samo incident ili pokazatelj duboke ukorenjenosti zla, saznaćemo uskoro, čim budemo videli imena kandidata na studentskoj listi.
