foto: Klix.ba
Koja je vaša prva asocijacija kada čujete „Linglong“? Trebalo bi da budu automobilske gume, ali uglavnom nije tako. Visoko politizovana strana investicija kineskog proizvođača od samog početka izazivala je, hajde da budem blag, kontroverze. Od pitanja kakav je uticaj na životnu sredinu, kako je Linglong dobio (ili nije dobio?) sve potrebne dozvole za početak proizvodnje, zašto se država odrekla plodnog zemljišta da bi na njemu uzgajala proizvodnog zagađivača – sva ova pitanja ostala su bez odgovora… Zatim su došli skandali sa trgovinom ljudima, u kojima je Linglong ponovo bio u centru pažnje. Sve vreme su iz Linglonga dolazile reakcije koje nisu mogle da umire priče o tome da kineska kompanija krši zakone, naprotiv: od formalnog (i trapavog) prebacivanja odgovornosti na podizvođače, preko angažovanja cele političke elite na vlasti da bi se zataškali i relativizovali dokazi o trgovini ljudima, faktičkog deportovanja radnika u matične zemlje nakon otkrivanja uslova u kojima žive i rade, pa do agresije privatnog obezbeđenja prema novinarima i aktivistima.
Linglong se pojavio u mnogim međunarodnim dokumentima povodom svega napred napisanog. O tome je već puno pisano, ko želi može da pročita neke od prethodnih tekstova i na to se neću vraćati. Istovremeno, ne samo što vlasti u Srbiji nisu bile u stanju da isprate ove priče (potkrepljene mnoštvom dokaza), istraže i sankcionišu kršenje zakona, nego su aktivno učestvovale u stvaranju paralelne realnosti u kojoj su uvređeno konstatovale da je sve to zavera protiv kineskih investitora da bi se Srbiji onemogućio napredak.
Istovremeno, svet (čiji deo pod ovom vlašću nismo i nećemo nikada biti) je krenuo dalje, pa su neki inteligentni i dobromisleći ljudi rešili da promene ovakvu situaciju namećući obaveze onima za koje razni linglongovi rade širom sveta. Tako je nastao koncept dužne pažnje u lancima snabdevanja. I o tome se puno pisalo, ali evo u najkraćem pojednostavljene verzije. Dužna pažnja u lancima snabdevanja podrazumeva da neko ko je naručilac posla i proizvođač konačnog proizvoda, po pravilu je u pitanju kompanija iz visokorazvijene države, kontroliše lanac snabdevanja poluproizvoda od kojih je taj konačni proizvod načinjen. Ili, ako hoćete jedan lep primer koji je relevantan za ovu priču, to znači da proizvođač automobila može (i mora) da kontroliše proizvođača guma koje taj automobil koristi. Kontrola podrazumeva dve velike oblasti na koje mora da obrati pažnju: zaštitu životne sredine i ljudska prava. Iako je koncept ljudskih prava definisan u najširem smislu, jasno je da se pre svega odnosi na ljudsko pravo na dostojanstven rad, radnika koji rade za proizvođače poluproizvoda kojima moraju biti obezbeđeni normalni uslovi rada, u skladu sa nacionalnim zakonima ali i međunarodnim standardima rada. Ovo je izuzetno pojednostavljen opis, ali dovoljan za našu dalju priču.
Kompanija koja angažuje druge kompanije u lancu snabdevanja može dakle da ih na neki način kontroliše. Nije po pravilu u pitanju kontrola nalik inspekcijskoj, ali u skladu sa onime što se dve kompanije dogovore, može da liči i na tako nešto. Ovakav koncept je revolucionaran jer direktno pogađa poslovne odnose dve (ili više) kompanija, preskačući nacionalne nadležnosti, težeći tome da se standardi dostojanstvenog rada visokorazvijenih zemalja shodno primenjuju i u drugim zemljama koje su sklone da ih – formalno ili faktički – zanemare u cilju privlačenja „investitora“ koji dolaze da izrabljuju jeftinu radnu snagu, često kršeći nacionalne zakone bez sankcije.
Zakoni o dužnoj pažnji usvojeni su za sada u nekoliko zemalja Evrope, dok je na nivou Evropske unije usvojena direktiva koja će početi da se primenjuje od 2026. godine. Verovatno najpoznatiji zakon ove vrste u Srbiji je onaj nemački, budući da je srpska privreda tradicionalno okrenuta nemačkoj privredi, kao i da mnoge kompanije u Srbiji rade kao podizvođači u lancima snabdevanja na čijem kraju stoji neka nemačka kompanija.
Nije teško zamisliti kako se Linglong ne uklapa u ovaj model. Svedoci smo prethodnih godina da se kineska kompanija ponaša ekstrateritorijalno, kao da za nju zakoni Srbije ne važe. U tome ih svesrdno podržava vlast, koja ili onemogućava primenu prava ili je fingira. Potom, Linglong može lako da „čekira“ mnoge parametre kada je reč o onome što jedna kompanija ne bi smela da dozvoli u svojim proizvodnim pogonima, ako ne želi da se aktivira alarm na drugom kraju lanca snabdevanja. Počev od trgovine ljudima, naravno. Zakoni o dužnoj pažnji su mladi, i postoje mnoge nedoumice u vezi sa primenom ovog standarda. Jedna od njih je kada će neko kršenje prava preći iz čiste radnopravne sfere, u domen kršenja ljudskog prava na rad. Trgovina ljudima u svrhu radne eksploatacije je, van svake sumnje, kršenje ljudskih prava i sloboda, i to ne samo onih povezanih sa radom. Lepota rešenja koje je prihvaćeno u nemačkom (i drugim) propisima o dužnoj pažnji je da svaki podugovarač kao karika u lancu snabdevanja odgovara i za podugovarače koje sam angažuje. Dakle ni (providna) priča o tome kako Linglong ništa nije znao o vijetnamskim radnicima, još manje o indijskim, zato što su radili za podizvođača, ne drži vodu sa stanovišta ovog zakona, jer je Linglong bio dužan da zna. Bez izgovora, bez izuzetka.
I tako dolazimo do najnovijeg razvoja događaja povodom trgovine ljudima na gradilištu fabrike Linglonga. Naime, ASTRA je objavila poduži izveštaj o tome šta se dešavalo vijetnamskim radnicima u Srbiji, o kojem sam takođe pisao. Izveštaj sadrži, između ostalog, i fotografije, skrinšotove poruka, skenirane dokumente, koji svi listom ukazuju na to da su ovi radnici bili žrtve trgovine ljudima. Niko iz države na ovo obilje dokaza nije reagovao (osim da ih povremeno demantuje i vređa one koji ih prikupljaju), i nije realno da će se ikada oglasiti one najvažnije državne institucije koje bi trebalo da pomno paze na potencijalno kršenje ljudskih prava, kao što su javno tužilaštvo u Zrenjaninu ili Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima. Zaštitnik građana je otišao i korak dalje, pa je javno tada (a i kasnije) držao predavanja o tome kako niko osim njega ne zna šta je trgovina ljudima i kako smo svi mi koji tvrdimo da je do nje u konkretnom slučaju došlo, zapravo samo neuki i zlonamerni. ASTRA međutim nije bila pokolebana izuzetno agresivnom kampanjom u korist zataškavanja sudbine vijetnamskih radnika, već se obratila – upravo prema zakonu o dužnoj pažnji Nemačke – Folksvagenu, kao jednom od partnera Linglonga, ukazujući na drastična kršenja propisa Srbije i međunarodnih standarda rada, odnosno krivičnopravna kršenja ljudskih prava putem trgovine ljudima u svrhu radne eksploatacije.
Ono što za organe Srbije nije bilo ništa vredno istraživanja, očigledno je bilo presudno za Folksvagen da prekine veze sa Linglongom. Iako se sama kompanija oglasila sa saopštenjem da se još uvek istražuju navodi vezani za Linglong, više je nego indikativno da je kompanija MAN Truck & Bus obustavila saradnju sa Linglongom zbog kršenja ljudskih prava. Ova kompanija je u vlasništvu Folksvagena, a prekid saradnje sa kineskom fabrikom u Srbiji svakako je došao kao posledica primene zakona o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja.
Verabschiedung, Linglong!
Ova mala pobeda svakako može da bude satisfakcija velikom broju ljudi, ne samo iz organizacije ASTRA, koji su uložili ogromne napore da pomognu vijetnamskim radnicima, kao i da istina o njima izađe na videlo. Među njima je i niz aktivista iz više organizacija civilnog društva, kao i puno novinara i drugih dobronamernih ljudi koji ne žele da njihova zemlja bude prepoznata po tome što dozvoljava radnike u robovskom položaju u 21. veku. Ovo međutim nikako ne znači da je ovo kraj priče. Ako su Nemci rekli „Zbogom!“ Linglongu, ne znači da su naši problemi rešeni. Linglong i dalje ostaje u Srbiji, sa smanjenim tržištem ali sa nepromenjenim ambicijama da se i dalje ponaša kao gazda a ne kao gost u stranoj zemlji.
Ali ovakav razvoj stvari podrazumeva i nešto drugo, zbog čega ova mala pobeda dobija na značaju: pao je koncept koji vlasti u Srbiji sprovode protiv svojih radnika i građana, a koji podrazumeva da ih nije briga ni za životnu sredinu, ni za uslove rada, još manje kada su u pitanju strani radnici i „politički osetljive“ investicije. Zašto je irelevantno šta vlast misli o tome? Zato što smo dobili potvrdu da nije potrebno da neki organ države u kojoj se navodno kršenje ljudskih prava dešava, zaista to i utvrdi da bi se pokrenuli mehanizmi odgovornosti u lancima snabdevanja. Ovo je jako važno, jer se sada vidi da je uporno odbijanje ljudi na vlasti da prihvate veoma neprijatnu realnost (doveli su poslodavca kojem je robovlasništvo sasvim ok stvar) – beskorisno. Ekonomske sankcije onima koji krše osnovne standarde postupanja će doći, pre ili kasnije, i to u odnosu na svakoga ko krši prava radnika ili truje životnu sredinu, koliko god moralno posrnuli funkcioneri prikrivali istinu i tvrdili da su to samo svetske zavere protiv našeg ogromnog uspeha. Što je kršenje veće, neprirodniji je bio odgovor vlasti na povike javnosti. Ako ovaj prvi slučaj primene nemačkog zakona o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja pokrene lavinu sličnih reakcija, makar i kroz kontrole od strane nemačkih kompanija bez ovako drastičnih posledica kao u slučaju Linglonga, sasvim je jasno da neće više moći da se okreće glava od onoga što se dešava, a da će za radnike u kompanijama koje proizvode za nemačko tržište doći neki (malo) bolji dani. Kada bude počela da se primenjuje i EU direktiva, isti standardi će važiti za svaku kompaniju koja radi za nekoga u Evropskoj uniji.
Kada ćemo mi reći definitivno „Zbogom!“ Linglongu? Razmislite o tome, dok nas neke savesne strane kompanije za koje možda do juče nismo ni znali da postoje, uče lekciju o neprikosnovenom poštovanju ljudskih prava kao civilizacijskoj vrednosti – koju očigledno ne dele ni neki strani „investitori“ u Srbiji (odakle god dolazili), ni ljudi na vlasti koji su motivisani samo jednokratnim političkim poenima, bez obzira na to kakve će biti trajne posledice po ljude koji žive i rade u Srbiji (odakle god dolazili).
