Kao Crnogorac, ili makar kao crnogorski pisac, imao sam priliku da budem gošćen na nedavnom događaju nazvanom “15 Years of European Stories”. To je jedan od onih programa od kojih često zavise “regionalni pisci”. Evropska komisija ima lovu koju mora da potroši kako zna i umije, a kusur te love stići će ponekad u džepove regionalnih pričaša i pričašica priča, često i sklonih čašici, da skrenu misli sa regionalnih muka.
Pa tako i ovog puta. Nas 20-ak bivših i aktuelnih “finalista” i dobitnika Nagrade Evropske unije za književnost okupili smo se u Briselu da proslavimo tih 15 godina “Evropskih priča”, što god to značilo i ko god te priče pisao. Kako dolikuje eventima, sve je bilo planirano i pod štopericom. Pet grupa po četvoro trebali su se predstaviti i svoja predstavljanja sabiti u pet minuta na bini, a onda se preseliti u pojedinačne prostorije na 45 minuta “diskusije”. Pa se sad ti, evropski i regionalni sine ili šćeri, predstavi u minut i desetak sekundi, pročitaj nešto, gukni stav, pa makar bio, božemeprosti, i politički.
U mojoj ekipi svako je imao svoje muke. Gruzina boli Rus koji mu se miješa u državu, Jermenku brinu klimatske promjene, Maltežanina peče Mediteransko more kao groblje emigranata, a ja sam se iz berlinske frustracije okrenuo nesretnim Palestincima i cenzuri. Na kraju je odluka pala. Svako svoju muku neka predstavi fotografijom, isječkom iz svoje knjige i možda još nekim citatom, po želji.
I tako, na fotografiju gomile zrelih lubenica zalijepio sam citatčić iz svog romana, i još jedan citat iz Danila Kiša. Onaj o cenzuri i autocenzuri. Onaj u kojem Kiš piše kako je autocenzor opasniji od najgoreg cenzora, i kako je autocenzura put u književnu i ljudsku katastrofu. Skromno sam vjerovao da sve to nikome ništa neće značiti. Lubenice kao simbol palestinskog otpora i Kiš kao opomena kuda nas cenzura i autocenzura mogu odvesti.
Ali izgleda da sam imao sreće. Neko je, u nekoj sobici za projekcije, ipak pratio na evropskom času. Kad je došao red na moj “slajd”, na platnu su se pojavili Kišov citat i moj citat. Ali od lubenica ni koštice. Neki je briselski đak uredno sa ekrana počistio lubenice, onako sočne, još nezasječene nožem i zubima. Bunio sam se i raspitivao nakon što sam saznao da sam ostao bez lubenica. Rekli su mi – tehnička greška. Rekli su mi – Belgija nije Njemačka i ovdje se može otvoreno o lubenicama i Palestini.
Jebi ga, ne vjerujem im. Moje skromno iskustvo iz sale “Flagey” u lijepom gradu Briselu kaže mi da na eventu Evropske komisije (čak ni na onom iz grupe najnebitnijih, književnih) za lubenice na velikom platnu nema mjesta. Pa makar one bile i one najslađe, ulcinjske. A kamoli one krvave, palestinske.
