Foto: Nancy Kaszerman / Zuma Press
Mandat Jimmyja Cartera ostao je upisan u istorijsko sećanje kao neuspeh. Takav sud je u najmanju ruku neobičan, posebno kada dolazi od američkih konzervativaca; mnoge od omiljenih politika desničara – kao što su deregulacija i odlučna borba protiv inflacije, bez obzira na pad zaposlenosti – zapravo su pokrenute u Carterovo vreme. Naravno, kada se takvi problemi stave na račun uzgajivača kikirikija iz Džordžije, mandati njegovog naslednika, Ronalda Reagana, najvećeg heroja konzervativaca u 20. veku, izgledaju još blistavije.
Trebalo bi da je nesporno da je Carter bio najuspešniji bivši predsednik u posleratnom periodu, možda i najveći bivši predsednik svih vremena. Objašnjenje treba tražiti u njegovom visokom integritetu. Činjenica da nijedan bivši predsednik posle Cartera nije uspeo da sledi njegov uzor – da svoje veštine i kontakte iskoristi za obavljanje istinski važnih poslova u politici, umesto za gomilanje novca – govori mnogo o našem vremenu.
Istina, to su problemi rezervisani za malobrojne s kojima se većina nas nikada ne susreće, ali završetak predsedničkog mandata svakog političara stavlja u neugodnu situaciju: bivši predsednici su dobili otkaz od naroda ili su stigli do limita dozvoljenog broja mandata. Samo jednom se dogodilo da se neki političar posle poraza vratio i ponovo ušao u Belu kuću (Grover Cleveland); i samo jednom je zabeleženo da je bivši šef izvršne grane vlasti bio jednako uspešan u nekoj drugoj grani (William Howard Taft, koji je postao vrhovni sudija). Šta jedan bivši predsednik može raditi, osim da napiše knjigu koju će mnogo ljudi kupiti, ali će je malo ko pročitati? Ili se bar neće dugo sećati pročitanog: još se čekaju predsednički memoari iz kojih je proistekao neki nezaboravan uvid.
Carter je prošao kroz tešku, depresivnu fazu nakon što ga je Reagan ubedljivo porazio. Tada u svojoj 56. godini, odlučio je da svoje talente i javni uticaj iskoristi za unapređenje demokratske politike, da ubrza plauzibilan „mirovni proces“ (oslanjajući se na neuporediv uspeh sporazuma iz Kemp Dejvida) i uključi se u globalnu borbu za iskorenjivanje bolesti gvinejskog crva. Bio je jedini predsednik u 20. veku koji se vratio u (vrlo skromnu) kuću u kojoj je prethodno živeo; kao što je jedan novinar primetio, kuća je vredela manje nego vozila Tajne službe parkirana ispred nje.
Drugi su krenuli nekim drugim putevima: Ford je već započeo trend profitiranja od predsedničkog položaja, posebno unosnim govorima; ali nije se istakao kao deo međunarodnog džet seta. Naravno, iznošenjem takvih zapažanja rizikujete da se jednostavno pridružite nemilosrdnim desničarskim napadima na Clintonove; ali nema sumnje da letovi avionom Jeffreyja Epsteina i držanje govora za firme na Vol stritu sa šestocifrenim honorarima govore o nekim lošim procenama: takvi postupci jačaju osećaj da politička klasa živi u nekom posebnom svetu, daleko od običnih ljudi. Čak i ako nema direktne razmene (lobiranje ionako ne funkcioniše na taj način), držanje govora za novac potvrđuje sumnje da se političari mogu kupiti. Privatni sektor kupuje njihovo prisustvo („pogledajte koga možemo dobiti!“), a ne njihov učinak, i tako pokazuje svoju moć.
Bivši političari gube moć, ali ne i uticaj, rekao je jednom Bill Clinton. Mogu prodati svoje usluge onome ko ponudi najviše, mogu i sami ući u lobističke vode ili pokrenuti ono što se ponekad sramežljivo naziva „konsultantska investiciona firma“. Uobičajeno opravdanje kaže da su u pitanju izuzetno talentovani pojedinci koji su odabrali da rade za državu i tako se odrekli ogromnih količina novca, pa je u redu da kasnije ponešto i zarade. Takvo opravdanje zanemaruje poentu da javna služba treba da bude poziv, a ne nešto od čega se očekuje znatna finansijska korist.
Kao što primećuje jedan od likova u klasičnom međuratnom filmu Pravila igre, svako je imao svoje razloge. Clinton je morao da otplati dugove iz višegodišnjih sudskih postupaka; George W. Bush je bio tako osramoćen katastrofalnim mandatom da bi svaki pokušaj političke aktivnosti posle 2008. u najboljem slučaju bio dočekan s podsmehom. Komentatori su se nadali da će Obama iskoristiti svoj prestiž i intelektualne talente da uradi nešto važno. Nažalost, memoari koje je napisao bili su nezanimljivi, uglavnom bez samosvesti i filozofske dubine njegovih prethodnih knjiga. A zabave na Karibima, na privatnom ostrvu Richarda Bransona, osim što su pokazale da je glamur valuta na koju možete računati nakon napornog rada na predsedničkoj funkciji, potvrdile su i pretpostavku – koju dele Tony Blair, Gerhard Schröder i mnogi drugi levičarski lideri koji su se pomirili s neoliberalizmom – da ako želite da nešto uradite na ovom svetu, morate sarađivati s privatnim bogatstvom.
Carter ne samo da je odbacivao glamur, nego je i strpljivo radio na dobro odabranim projektima. (Za razliku od Clintona, koji uprkos izvanrednim političkim veštinama i dobrom osećaju za državne politike nije imao fokus u godinama posle Bele kuće, što je bio slučaj i tokom njegovog mandata.) Istina, i Carter je mogao biti „rezervisan“ kao govornik preko agencije – za nadoknadu koja se kretala između 100 i 200 hiljada, u kategoriji „Lifestyle“ uz „Političke govornike“. Ali ukupno uzevši, to je čovek koji je oblikovao ideju da javna služba nije nešto što na kraju treba da donese bogatstvo, ili bar mora zavisiti od bogatih, već nešto na čemu pojedinac može predano raditi tokom čitavog života.
Preveo Đorđe Tomić
