Kako neko može izgubiti čast i ugled, ako je čast i ugled već izgubio ne suprotstavljajući se zločinima koji su činjeni na samo sto kilometara od Beograda. Neko drugi je pokopao žrtve i neko drugi žali za njima. Mi samo možemo da tražimo da se krivci za te žrtve kazne i žigošu za večna vremena, zbog greha koji imaju na duši. Mi ne pristajemo da se budućnost Srbije gradi na sakrivenim masovnim grobnicama i sa ljudima koji su za to odgovorni
Najnovija tužba protiv e-novina, samo je formalno potstaknuta nezadovoljstvom zbog „povređene časti“. Uzroci su mnogo dublji. Radi se o pokušaju da se zaustavi jedna vrlo radikalna kritika današnje javne scene Srbije.
Ta kritika nije samo radikalna, već je i vrlo konkretna – ona govori o stvarnim ljudima i stvarnim pojavama, ona se ne krije iza oveštalih fraza o „teškom nasleđu“ i „problemima u demokratizaciji zemlje“. Na jedan gotovo rableovski način, ona podseća i ismeva laž i licemerje, naročito ideološki presvučenu elitu koja se ne samo pravi da nije učestvovala u kreaciji jedne zločinacke politike, kakva je bila Miloševićeva, već bez ikakvog zazora sebe predstavlja kao humanističku i antiglobalističku. Sve je teže gledati kako ratni profiteri i mali glasnogovornici Miloševićevih nagvaždanja o „borbi za samopredeljenje naroda“ ponovo bahato demonstriraju svoju obnovljenu moć i bliskost sa režimom. Oni su ponovo stekli prava da dele moralne lekcije i opravdavaju svoja bogatstva svojim „specijalnim pravima“ u borbi za demokratsko drustvo.
Prisustvujemo jednoj travestiji, koja je dostojna Balzakove „Ljudske komedije“, gde se obnavlja društvo na način za koji smo mislili da se više ne može ponoviti. Bivši prijatelj Mirjane Marković je direktor televizije koju svi građani plaćaju iz svog dzepa, a glavni „reformista“ je bivši portparol Miloševićevog SPS. Bivši lekar Ratka Mladića je budući ministar zdravlja, a „patriotske organizacije“ odlaze na proslavu dana države Srbije, da bi skandirale Radovanu Karadžiću!
U Srbiji je na delu pokušaj potpune revizije skorašnje prošlosti, gde se hulje prikazuju kao borci za istinu, a ljudi koji imaju na rukama krv zbog zločina u Srebrenici – govore o „novoj budućnosti“.
Svima njima najviše smeta potsećanje na ono što su radili. Potpisan je Sporazum o pomirenju. On valjda traži zaborav ko je potstrekavao na zločin, a ko je o genocidu u Srebrenici govorio kao o „ratnom sukobu“ sa žrtvama na obe strane. Žele, kao u Orvelovom ministarstvu za istinu, da propišu šta smemo javno da govorimo. Da nas ućutkaju i zastraše. Da nas nateraju da prihvatimo laž kao istinu.
Konačno, kako mogu izgubiti čast i ugled, ako su čast i ugled već izgubili ne suprotstavljajući se zločinima koji su činjeni na samo sto kilometara od Beograda. Neko drugi je pokopao žrtve i neko drugi žali za njima. Mi samo možemo da tražimo da se krivci za te žrtve kazne i žigošu za večna vremena, zbog greha koji imaju na duši. Mi ne pristajemo da se budućnost Srbije gradi na sakrivenim masovnim grobnicama i sa ljudima koji su za to odgovorni.
* Autor je predsednik Socijaldemokratske Unije (SDU)
