foto: arhiva
OLUJA, avgust mesec, subota, podne: topao vetar s Dinare razvija na kninskoj tvrđavi džinovsku trobojku zastavu, a tamo dole, na krajinskim drumovima, kolone prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašen neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede.
Dabome da se sećam. Oluja je valjda bila, šta drugo, kad su te vrele avgustovske subote polomljena popadala sva stabla i bandere pod Dinarom, a moj drugar Predrag i ja uputili se u Krajinu da vidimo to čudo neviđeno – drveće i stenje rasuto po cesti od Hrvaca do Knina.
Oluje koja je 17. avgusta 1990. po krajinskim drumovima razbacala balvane, u Srbiji se, međutim, malo ko uopšte seća. Sva su sećanja na Balkanu oštro presečena, a svaki srpski pomen na avgustovsku oluju počinje od 1995. godine. Dan će tada biti 5. avgust, a boje na zastavi s kninske tvrđave malo drugačije raspoređene, ali jednako će biti subota, i jednako će biti kolone prljavih automobila na krajinskim drumovima, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašeni neki svet koji neće znati šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede.
Tačno pet godina i dvesta pedeset subota u to će vreme već proći od subote 17. avgusta 1990., kad smo Predrag i ja iza Hrvaca pokušavali da razgovaramo sa rabijatnim nekim tipom što nam se kalašnjikovom unosio u kola. Na poslednjoj barikadi pred Kninom – a sećam se da je bila napravljena od kamenih gromada na poslednjoj serpentini stare ceste nad gradom, neposredno pre tunela – pitali smo naoružane pobunjenike čime će se baviti, od čega će živeti kad onu orijašku zastavu Srpske autonomne oblasti Krajine sa kninske tvrđave jednog dana podignu pred staklenim tornjem Ujedinjenih nacija na Ist Riveru, i ponosno zavijore kao zastavu Republike Srpske Krajine. ‘Od čega ćemo da živimo? Od drumske pljačke, kao i prije’, oholo nam je odgovorio jedan od njih, pozdravljen zadovoljnim cerekom ostalih.
Hoćete li priču o 5. avgustu?
Kasnije te subote jednako će na trgu pred železničkom stanicom u Kninu govoriti bahati vojnici i građani okupljeni oko reporterske ekipe ustaške Slobodne Dalmacije iz Splita, mrtvi-ozbiljni i upravo potresno euforični, muda natečenih od samouverenosti objašnjavajući kako će SAO Krajina živeti od Miloševićevih strateških ulaganja, te poreza, carina i trošarina na sav saobraćaj i transport preko teritorije kojom je Hrvatska presečena na dva dela.
Oholost, bahatost i samouverenost ljudi koji će tačno pet godina kasnije žene, decu i porodične albume potrpati na traktore, preovlađujući su utisci iz moga sećanja na Knin, Civljane, Kistanje i druga mesta kojima sam kao reporter lutao posle oluje što je tog avgusta nanela balvane na ceste. Da, i strah: sledećih dana i meseci jednako će – kao i posle Oluje 1995. – biti zapaljene stotine kuća i ubijene stotine civila, i jednako će iz svojih domova biti proterano dvesta hiljada ljudi, koji će žene, decu i porodične albume potrpati na traktore, pa onda godinama u sportskim dvoranama, derutnim hotelima i izbegličkim centrima sakupljati krhotine svojih razbijenih života i sanjati povratak. Samo što su tada, 17. avgusta 1990., to bili Hrvati.
Hoćete li priču o 5. avgustu? Evo jedne: 5. avgusta ujutro vojnici su upali i u uspavano ličko mesto Lovinac, uhvatili pet tamošnjih pružnih radnika, izveli ih iz sela, brutalno masakrirali i bacili u žbunje. Dve hiljade Lovinčana u paničnom je strahu pobeglo preko planine, a od svega stotinak starih i nemoćnih što su ostali u svojim kućama, nakon tog 5. avgusta ubijeno je njih četrdeset i pet.
Eh, da: bio je to 5. avgust 1991. godine. Lovinac je, naime, bio hrvatsko selo, a ubojice tada u uniformama Vojske RSK.
Danas, kad Srbija u nemoćnom gnevu gleda Hrvate – što se nadmeno kurče besmislenom vojnom paradom u znak sećanja na svoj 5. avgust i slavnu Oluju – lovinačkog 5. avgusta u srpskom sećanju nema. Nema ni 17. avgusta, ni balvana na cesti Hrvace – Knin, ni onih bahatih, oholih i samouverenih drumskih poreznika, ni carina od kojih će krajinski Srbi živeti, ni oružja od kojega će njihovi komšije Hrvati umirati. Cela je ta memorija danas površna, ceremonijalna i parapolitička, baš kao, uostalom, i hrvatsko prigodno, paradersko sećanje lišeno svakog saosećanja.
Hoćete li, uostalom, i jednu priču o tome? Hoćete li priču o paradi i kurčenju?
Bilo je, naime, već toga, bilo je postrojenih šapki i počasnih plotuna, visokih gostiju u loži i Božjih blagoslova, bilo je već uglancanih samohotki, podmazanih tenkovskih gusenica i ulaštenih vojničkih čizama što su gazile preko etnički očišćene svete grude, stupajući u slavu velikih bitaka i slobodnog Knina: eno pukovnika Milorada Stupara gde nadmeno stupa isukane oficirske sablje i predaje raport predsedniku Republike Srpske Krajine Milanu Martiću, eno i episkopa dalmatinskog vladike Longina kako osveštava ratnu zastavu Vojske Republike Srpske, eno dole na pisti uz ‘Marš na Drinu’ stupa Korpus specijalnih jedinica, za njim gmižu artiljerijski i mehanizovani ešaloni, kolone tenkova, haubica i raketnih sistema, nebo u skladnim trojkama paraju avioni i helikopteri, a uz pistu razdragan narod, žene u letnjim haljinama i deca u Zvezdinim dresovima igraju na taktove kninskih Minđušara – sećate se Minđušara, kretenskog srpskog odgovora na Tompsona? – ‘Ovo je naša zemlja, naša Krajina’.
Veličanstvena vojna parada na poligonu u Slunju bila je organizovana o Vidovdanu, na krsnu slavu Vojske Republike Srpske Krajine, 28. juna 1995.: jedva mesec dana kasnije neće biti ni Vojske ni Republike Srpske Krajine. Da je, eto, kratko srpsko pamćenje olujnog leta 1995. samo mesec dana duže, setio bi se neko prigodno ovoga leta, na okruglu dvadesetu godišnjicu, barem tog davnog nadmenog kurčenja i jedne besmislene vidovdanske vojne parade u slavu srpskog junaštva i kosovske bitke.
Setite se zato ponekad 17. avgusta…
Dvadeset godina sećanja na nevine žrtve Oluje, jebiga, neodvojivo je od sećanja na onih pet godina i nevine žrtve koje su mu prethodile. Kao što je prigodno sećanje na dvesta hiljada nesrećnika što su pred zmijskim Tuđmanovim pozivom da ostanu u kućama potrpali krhotine svojih života u traktore, neodvojivo od sećanja na onaj visoki zid ravnodušnosti i prezira na koji su naišli u rođenoj Srbiji.
Vreli je dakle 17. avgust, jedna subota, podne: na drumovima kolone prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašeni neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede, ali ovaj 17. avgust pada 1995. godine, prljavi automobili imaju kninske registracije, a uplašeni svet koji ne zna šta ga čeka krajinski su Srbi. Mrki vojnici s pretećim dugim cevima sada su pak srpski graničari: na kraju velikog istorijskog kruga izbeglicama iz propale Republike Srpske Krajine zabranjeno je da priđu Beogradu – vojno sposobne muškarce odvajali su i slali u Arkanov kamp u Erdutu, a ostale, sve po Ćosićevim uputama za ‘humano preseljenje’, preusmeravali na Kosovo.
Setite se zato ponekad 17. avgusta. Setite ga se barem za deset dana, na dvadeset petu godišnjicu one strašne oluje što je razbacala balvane po cesti od Hrvaca do Knina.
