Ove godine navršava se pola veka od kad je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu. Biće veselo.
Svi smo naši, samo jaši
Svako će morati ponešto da proguta: Srbi činjenicu da je Andrić bio Hrvat, Hrvati da je živeo u Beogradu, Bošnjaci i jedno i drugo, a svi zajedno da je bio komunista. U zemljama koje nemaju ništa zajedničko – pogotovo ne jezik, književnost i komunističku prošlost – sve su to gorki zalogaji. Zato ih jedni gutaju zapušenog nosa, drugi crvenih ušiju, a treći se prave blesavi. Takav je slučaj s beogradskom Zadužbinom Ive Andrića koja punom parom nastavlja da liferuje Andrićevu nagradu kao da je to najnormalnija stvar na svetu i kao da posao, mesićevski rečeno, već odavno nije obavljen.
Volja za noć
U “Pravilima o dodeljivanju Andrićeve nagrade” piše da se “na osnovu piščeve testamentarne volje” nagrada dodeljuje za priču ili zbirku priča “napisanu na srpskom jeziku” i objavljenu “u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj”, s tim što se tekst povelje, jasna stvar, “ispisuje ćirilicom”. Jedino nije jasno u kom su to mraku službenici Zadužbine iskopali oporuku u kojoj Andrić (“svojom testamentarnom voljom”) zavešta nagradu piscima u Srbiji, Crnoj Gori i (pazi ovo) Republici Srpskoj, ali ne i onima u Hrvatskoj, Federaciji BiH i (što da ne?) u Distriktu Brčko. Takođe, nije jasno ni zašto se Andrić pod stare dane odrekao svog srpskohrvatskog u korist srpskog jezika, niti zašto se Zadužbina odrekla svog srpskog u ime hrvatskog jezika: pravilnik im je, pardon, napisan latinicom.
Stari pas i novi trikovi
Teško da je Andrić, kao prvi potpisnik Novosadskog dogovora (“…jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan je jezik…”), mogao biti fasciniran srpskim jezikom više nego što je Krleža bio impresioniran hrvatskom kulturom. Pogotovo ne u meri da zgužva i proguta sve što je prethodno napisao i potpisao. U pismu iz 1934., u kojem odbija da mu pesme uvrste u antologiju hrvatske lirike, Andrić izlaže svoj stav prema etničkim književnostima: “Ja nikada ne bih mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi bili isključeni drugi naši pesnici samo zato što su druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, i sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju”. To pod uslovom da ti odnekud ne izvuku još lepši i stariji testament.
Oproštaj brata Đure
Kako je Andrić postao srpski pisac? Tako što je dobio Nobelovu nagradu. Srbi je toliko vole da mu je zbog nje brat Đura progledao kroz prste i sve oprostio: i to što se celog života izjašanjavao kao Jugosloven, a ne Srbijanac, i što je bio etnički Hrvat, a ne Srbin, i što je rođen u Travniku, a ne u Velikoj Drenovi. Oprostio mu je i što je kršten u katoličkoj, a ne pravoslavnoj crkvi i što je bio član KPJ, a ne DSS, pa čak i to što je – po sopstvenom priznanju – pisao isključivo na srpskohrvatskom, a ne srpskom jeziku. I to o Bosni, a ne Šumadiji. Uostalom, brat Đura bi i Krleži sve oprostio i uvrstio ga među srpske pisce, samo da je i ovaj kojim slučajem fasovao Nobela. Ali, nije.
Krleža i Selimović kao antipodi
Krleža ispunjava sve uslove da bude srpski pisac: i on je, kao i Andrić, jedno vreme živeo u Beogradu, i on je savršeno pisao ekavicom (kao i neki drugi srpski književnici – Ujević i Cesarić, na primer) i on je poput Andrića, kad mu dosadi Gajeva latinica znao da pređe na Vukovu ćirilicu. Što se ortografije tiče, tu je Krleža otišao i korak dalje pa je usred Beograda izdavao jedan uticajan ćirilični časopis, a na kraju se, takođe po uzoru na Andrića, i sam oženio Srpkinjom. Ali ni to mu nije pomoglo. Srbi su odlučili da u svoju književnost umesto Krleže uvrste jednog drugog pisca, iako ni taj nije dobio Nobelovu nagradu. Ali bar je bio čistokrvni Srbin: Mehmed Selimović.
Kako je Joyce postao Englez
Čak i da u trenutku pomračenja svesti, posle sedme šljivovice u Klubu književnika, prihvatimo da je Andrić pisao na srpskom, a ne srpskohrvatskom jeziku, onda bismo posle osme morali da se složimo i da je Borges, pošto je pisao na španskom, bio španski pisac, a Kafka, koji je pisao na nemačkom – nemački pisac. Do fajronta bi pola književnosti ostalo bez svojih pisaca, a o nobelovcima i da ne govorimo. Jer, reći za Andrića da je srpski pisac isto je što i reći za Joycea da je engleski pisac. Bilo bi zato zgodno da neko iz Zadužbine stisne petlju i skokne do Dublina – ili, još bolje, Belfasta – i sam objasni Ircima da Joyce nije bio Irac nego Englez.
Na Drini macola
Da ne bi na kraju samo Srbi ispali barbari, u pomoć su im pritekla braća Hrvati. Oni su iz čiste solidarnosti snabdeli svoje post-jugoslovensko izdanje “Proklete avlije” riječnikom manje poznatih riječi gde su hrvatski radnici i seljaci mogli naći niz neophodnih razjašnjenja tipa: bašta–vrt, duvati–puhati, manastir–samostan, talas-val, promaja–propuh, i sve u tom stilu. Jer, prosečni hrvatski čitalac visoke literature pojma nema ni šta je pozorište, a kamoli kazalište. A onda kažu da su Bosanci najgluplji. Nisu, oni samo biju uglavu. Na pitanje kako je srušio Andrićev spomenik u Višegradu, književni kritičar Murat Šabanović iskreno priznaje: “Razlupao sam ga macolom”. Al’ ajde, naša raja, taj se bar pokajao. Ovi drugi cepaju i dalje.
Mala zemlja tri sa tri
U nušićevskoj jagmi oko književnog nasledstva, Andrić je ostao po strani. Ne samo zato što je bio čovek odmeren i uzdržan, već i zato što je mesto na kome se sada nalazi, a koje Goethe nemački precizno naziva Weltliteratur, jedan usamljen i slabo naseljen predeo. Kao jedan od retkih Jugoslovena koji su se u tom predelu našli, Andrić je pre pola veka, u Stockholmu, prilikom dodele Nobelove nagrade, opisao svoju zemlju s nežnošću ostarelog sina: “Moja domovina je mala zemlja među svetovima”. Danas ni takve male zemlje više nema. Zato je, uprkos svemu, utešno da neko bar njene pisce prima u podstanare. I to je nešto.
