Povodom Dana državnosti, 15. februara 2011, javnost Srbije ne bi saznala ništa o vekovnoj borbi za vladavinu zakona u Srbiji po standardima evropske demokratije da jedne novine nisu objavile tri rečenice iz govora Gordane Čomić, potpredsednice Narodne skupštine Srbije, u Kragujevcu, 14. februara 2011, na otvaranju izložbe »Ustavi Kneževine i Kraljevine Srbije«. Dan kasnije, u drugim novinama mogla se pročitati štura informacija da je, povodom Dana državnosti, na Zemunskom keju Dragiša Slijepčević, predsednik Ustavnog suda Srbije, položio venac na spomenik Dimitrija Davidovića, tvorca prvog srpskog ustava iz 1835. godine. Reč je o nikad primenjenom Sretenjskom ustavu.
Zaronjeni u prošlost
Iz svih medija, međutim, sve oči i uši građana Srbije nekoliko dana zapljuskivale su informacije o »našem nebu« koje čuvaju naši avioni i spretnim spremnim vojnicima da učestvuju u međunarodnim mirovnim misijama… Tako je bilo već 13. februara, na beogradskom Ušću. Nastavljeno je tako i 14. i 15. februara.
Sve manifestacije povodom Dana državnosti bile su omeđene obeležavanjem istog datuma – Dana vojske i njenim veličanjem. Tako je propisano od 2007. godine. Spojene su proslave državnosti i vojske.
U glavama najmlađih spajane su slike i govori o Karađorđu, kneževima i kraljevima, o vojevanju za slobodu s puškama i sabljama na bojnom polju, za krst časni, uz blagoslov Srpske pravoslavne crkve.
O vojevanju umnih glava za pravnu, demokratsku, modernu pravnu državu – tek toliko, koliko smo pomenuli. O slobodama i pravima građana, o civilnom društvu, ni pomena, iako je baš taj Sretenjski ustav među prvima u Evropi garantovao slobodu svakom robu koji kroči na tlo srpske zemlje!
Vrhunac divljenja evociranju manira iz prošlosti dogodio se u centru Novog Sada kada su »egzercirali« odabrani iz Vojske Srbije – gardisti u plavim uniformama. Značaj novosadskih manifestacija uveličao je vladika Irinej bački izjavom za TV, otprilike, da je »SPC uz državu i vojsku«…
Premijer Mirko Cvetković, koji je položio venac u kripti zadužbine Karađorđevića na Oplencu,
|
odajući počast vođi Prvog srpskog ustanka, voždu Karađorđu, ipak se približio stvarnosti rekavši da su nam potrebne energija i snaga »ne da bismo ratovali, već da bismo stvarali bolju državu, da bismo ušli u reforme, napravili modernu evropsku Srbiju«. Ali, realnost su i skandiranja mladih ispred crkve na Oplencu »Živeo kralj!«, »Živeo premijer!« Kako će zbunjeni naći put ka modernoj evropskoj Srbiji? |
|
|
|
|
|
|||
|
|
|
pojavom organizacija koje patriotizam iskazuju nasiljem i, istovremeno, demonstriraju netrpeljivost prema EU i demokratskoj vlasti.
Tako je bilo i potonjeg Dana državnosti, saznali smo iz naslova jednih novina: »Pir ekstremista na dan Karađorđevog ustanka«. U najstarijem srpskom dnevniku, međutim, ni reči o događaju koji će nas ponovo naružiti u svetu, a kamoli o osudi divljanja pripadnika nasilničkih organizacija »Obraz« i »Naši 1389« u Orašcu, na kultnom mestu, u Marićevića jaruzi. Okupljeni su skandirali Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, optuženima za zločine pred Haškim tribunalom, izrugivali se Borisu Tadiću, klicali nepostojećem kralju i prijateljstvu Rusije i Srbije… Gazili zastave EU i Demokratske stranke i ostavili ih u blatu, zabeleženo je u jednim dnevnim novinama. A svemu tome prisustvovali su – po državnom protokolu – ministar vera Bogoljub Šijaković, vladika šumadijski Jovan, koji je služio parastos, i, kako piše u novinama, »pretendent na presto Srbije Aleksandar Karađorđević« (što je po našem važećem ustavu nepostojeće, jer je još od 1945. godine Srbija republika). On je, takođe, po protokolu (čijem?) držao govor…
Da li su to predstavnici moderne Republike Srbije koja treba povodom Dana državnosti da šalje poruke međunarodnoj sceni?
Osujećen demokratski oreol
Dan državnosti je 2001, za vreme vlade Zorana Đinđića, proglašen na Sretenje, što je bilo logično jer je na taj dan 1804. u Orašcu Karađorđe podigao Prvi srpski ustanak protiv Turaka, ali na taj dan je proglašen prvi srpski ustav, u Kragujevcu, 1835. godine, u tek oslobođenoj Srbiji od turskog ropstva, posle uspešnog završetka drugog srpskog ustanka, pod vođstvom Miloša Obrenovića.
»Taj ustav nije bio dugog veka«, kako je podsetio predsednik USS Dragiša Slijepčević, »jer ga je knez Miloš, na pritisak velikih sila, Turske, Rusije i Austrije, koje u to vreme još nisu imale ustave, povukao posle nepuna dva meseca«.
Taj ustav je koštao glave Dimitrija Davidovića, njegovog pisca koji je, uprkos zabrani knjaza, objavio u Novinama srbskim sva slobodarska načela koja bi ograničila svevlašće knjaževo i uvela vladavinu zakona i podelu vlasti.
Logično bi bilo da se od 2001. Dan državnosti obeležava u duhu borbe za ustavnost i zakonitost, za modernu srpsku državu. Međutim, ta težnja je u senci veličanja oružane borbe, njenih junaka, pod pritiskom emocija i negovanja mitova i legendi o srpskim tradicijama koje se jednosmerno vezuju samo za kraljeve, dinastije i samim tim monarhiju. Tako je i u udžbenicima, mnogo pogrešnih usmerenja iz prošlosti, po upozorenju Dubravke Stojanović, iz njenog stručnog istraživanja o tendenciji da se kroz istoriju Srbije nameću pouke militantnog naboja, a malo prostora ostaje za prosvetiteljske i demokratske procese i nosioce progresa i modernosti (koji su manje-više tragično završavali, sve do Zorana Đinđića 2003. godine).
Nasuprot tome, u političkom establišmentu uvažavani istoričari i dalje veličaju vojvode i autokratske vladare, ističući njihov patriotizam poistovećen sa srpstvom o čemu se vode polemike u »najstarijem listu na Balkanu«.
Demokratske institucije ili militarizam?
Spajanje nespojivog u javnim proslavama Dana državnosti (i nažalost, ne samo tada!) države oličene jedino u segmentu sile (veličanjem vojske i policije) i Crkve (koja umesto da se drži božje reči o miru i »bezoružju« blagosilja vojne jedinice sve u želji da jača njihov militantni duh) uz istovremeno prećutkivanje istorijskih velikana i njihove borbe za demokratske institucije, vraća se društvu i državi kao bumerang.
O tome svedoči divljanje podmlatka neočetnika i neomonarhista, koji su ispoljili nasilje u Orašcu. Oni su upravo žrtve svojih »ideologa« iz redova političara, akademika i književnika.
Možda ovogodišnje iskustvo može da posluži da se izabere novi datum za Dan vojske (već se menjao više puta od 1992. do 2007), kako bi Dan državnosti mogao da se utemeljuje u narodu u demokratskom a ne militantnom duhu.
Ove godine, kako je objavljeno, premijeru je poklonjena pozlaćena sablja, »britka dimiskija«, kopija sablje koju je nosio u vreme Prvog srpskog ustanka prota Mateja Nenadović. To je ideja direktora Muzeja iz Valjeva, da replika ove sablje postane zvanični suvenir Vlade Srbije!
Kako nikome iz kragujevačkog ili nekog drugog muzeja nije palo na pamet da se povodom Dana državnosti premijeru pokloni mala »pozlaćena« knjiga Sretenjskog ustava iz 1835?
Ali baš u tom grmu i leži zec!
