U znatiželjnoj igri političkog optuživanja koja je dnevni hleb i buter Evropske unije, čini se da jedna zemlja nikada ne može da pobedi: Nemačka, piše Kvintin Pil (Quentin Peel) u britanskom “Fajnenšel Tajmsu” (The Financial Times).
Zemlja sa najvećim brojem stanovnika i ekonomski najmoćnija u Evropi, može biti bez premca najveći garant fondova za spasavanje svojih partnera u evrozoni čije su kase prazne. Ali to nije poštedelo Berlin od žestokih kritika iz Grčke, Irske i sada Portugalije, gde preovladava osećanje da je nemačka pakost a ne velikodušnost – delimično odgovorna za rigorozne programe štednje koje su bile primorane da usvoje.
To je poslednja manifestacija dileme očigledne od poraza Nemačke u Drugom svetskom ratu.
“Prvo pravilo kada je reč o Nemcima jeste da nikada nisu u pravu, isto kao što Francuzi doživljavaju Amerikance”, kaže Žerar Erera (Gérard Errera), bivši generalni sekretar francuskog ministarstva inostranih poslova. “Ako su puni samopouzdanja, optužuju ih da grade Četvrti rajh. Ako su protiv rata u Libiji, onda su beskorisni”.
Ova dilema je zaoštrena u poslednjih 12 meseci. Kriza u evrozoni je ubrzala jačanje pozicije Nemačke kao ključnog partnera u EU, što je uznemirilo mnoge članice. Berlin je optuživan da je arogantan i škrt, namećući svoj model striktne budžetske discipline a istovremeno igrnorišući svoje propuste. Ova promena je uzdrmala ravnotežu moći u Briselu. Zvaničnici Evropske komisije ispredaju viceve, da je prvo pitanje koje se postavlja oko bilo kog akta: “Kakav je stav Berlina o tome?”
Što je najvažnije, Francuska je prinuđena da igra drugorazrednu ulogu u odnosu na svog najbližeg partnera. Za sve članice EU, uspon Nemaćke je izazov prilagođavanju na koje se tek navikavaju. Za Nemačku, kao hegemona koji nerado gleda na tu ulogu, to je takođe nepoznata i neprijatna pozicija.
“Retko kada je Nemačka bila tako važna a tako izolovana u Evropi kao sada”, ističu Urlike Guro (Guérot) i Mark Leonard u tekstu za Evropski savet za spoljne poslove.
“U pitanju je vrsta ‘unipolarnog trenutka’ unutar evrozone: nije moguće bilo kakvo rešenje za krizu bez Nemačke, ili protiv Nemačke”.
Monetarna unija
U rukama Nemačke je budućnost Evropske centralne banke. Do februara je predsednik Bundesbanke (po čijem uzoru je i napravljena ova evropska finansijska institucija 1990-ih) Aksel Veber (Axel Weber), bio glavni kandidat da nasledi Žana Kloa Trišea (Jean-Claude Trichet), koji treba da se povuče krajem oktobra. No, Veber je šokirao Berlin – i evrozonu – saopštavajući da nije zainteresovan za tu poziciju. Sada je favorit Mario Dragi (Draghi). On sebe predstavlja kao striktnog pobornika finansijske discipline, što je pozicija svakog nemačkog bankara – a što je nužan kriterijum za dobijanje ključne podrške Berlina.
Znak evra ispred sedišta Evropske centralne banke u Frankfurtu
Od toga kako će Nemačka i njeni partneri sprovesti ovu tranziciju, zavisiće budućnost EU i opstanak evra. Nemačka je dugo doživljavana kao jedan od najvatrenijih pobornika evropskih integracija. Pojedini nemački analitičari se pribojavaju da ako se ona nađe u poziciji da dominira, ali i da nije omiljena, može da odustane od posvećenosti tom cilju.
Nakon što je pre više od 20 godina ujedinjenjem povratila nacionalnu suverenost, i dalje ostaje neizvesna međunarodna uloga Nemačke. U međuvremenu, mada je od Vašingtona do Pekinga nemačka ekonomska moć izvan svake sumnje – njen politički uticaj je pod znakom pitanja.
Isto kao što dominira u utvrđivanju mera za izlazak evrozone iz krize, Berlin apstinira u Libiji – odbijajući da učestvuje sa svojim najbližim NATO saveznicima u uspostavljanju UN-ove zone zabranjenog leta.
Drastičan zaokret nemačke kancelarke Angele Merkel prošlog meseca u stavu prema nuklearnoj energiji i odluka da zatvori sedam nuklearnih elektrana nakon zemljotresa u Japanu, šokirala je njene susede, kao što je Francuska koja je usredsređena na nuklearnu energiju. To je pokazalo da Nemačka stavlja u prvi plan domaće prioritete, kao i Velika Britanija i Francuska.
Merkelova je takođe otuđila, odnosno zaobišla članice EU koje nisu u evrozoni, pokrećući sa Francuskom “savez za konkurentnost”, koji počiva na monetarnoj uniji koju čini 17 zemalja, a ne na 27-o članoj Evropskoj uniji. Strahuje se da to može voditi stvaranju EU u “dve brzine”. Donald Tusk, umereni poljski premijer – čija zemlja nije članica evrozone – nazvao je to “ponižavajućim”.
Kao što Guro i Leonard ističu: “Mada Nemačka signalizira da će učiniti sve da spase evro, veći deo Evrope brine na koji način će to biti učinjeno, i čak je ozlojeđen zbog pravca u kome se, kako se čini, Nemačka kreće”.
S obzirom da je dužnička kriza u Grčkoj podstakla suštinsku debatu o budućnosti evra, Berlin određuje fokus i tempo rešavanja ovih problema. Merkelova je odlagala spasavanje Grčke sve dok nisu dogovorene drastične mere štednje. Uprkos žestokom protivljenju francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija (Nicolas Sarkozy), Evropske centralne banke i sopstvenog ministra finansija, ona je insistirala da bude uključen i Međunarodni monetarni fond.
“Dijalog gluvih”
Onda je odobrila najveću sumu novca, jednog traumatičnog vikenda u maju prošle godine, kao garanciju ogromnog fonda za osiguranje u iznosu od 440 milijardi evra, kako bi se sprečilo širenje krize iz Atine što bi podrilo celu monetarnu uniju. Merkelova je uspela da ubedi veoma skeptične sledbenike u Bundestagu da podrže ove mere.
Ona je takođe insistirala na amandamnu na evropske ugovore – uprkos protivljenju skoro svih lidera članica Unije – kako bi se ustanovio stalni “stabilizacioni mehanizam” u cilju izbegavanja budućih kriza.
“Nemački rukopis je bio svuda prisutan”, na prošlomesečnom sporazumu EU o sveobuhvatnoj strategiji za evrozonu, kazali su ponosno visoki zvaničnici u Berlinu.
Najbliži savetnici kancelarke odbacuju stavove kojima se dovodi u sumnju evropska “vokacija” Nemačke, kao i privrženost tom cilju same Merkelove. “Svi kritikuju kancelarku zbog odlaganja paketa za spasavanje Grčke. Ali, upravo je Merkelova spasila Evropu”, kaže jedan od njenih savetnika.
Angela Merkel, februar 2011.
Prošlog maja, sedmicu nakon što su lideri EU skrojili plan za spasavanje evrozone u iznosu od 750 milijardi evra, kancelarka je branila sporazum pred domaćom javnosti. “Ako bi evro propao, to ne bi bio samo krah valute, već i mnogo više od toga”.
Ona je taj stav ponavljala više puta, uveravajući svoje birače da EU nije samo “unija za transfer” u kojoj se prebacuje novac poreskih obveznika rasipnim “grešnicima” na periferiji evrozone.
Ovaj argument nije prihvaćen sa blagonaklonošću u EU. “Ako postoji primer da Nemačka ‘miriše’ na hegemona, ali je obučena kao računovođa, onda je to ovaj”, kaže Ana Palasio, bivša ministarka spoljnih poslova Španije.
Guro i Leonard se pribojavaju “dijaloga gluvih” u EU. “Mnogi Nemci se osećaju više kao žrtve nego agresori”, ističu ova dva analitičara. Oni su “ponosni na reforme koje je Nemačka sprovela u poslednjoj deceniji, a koje su povećale produktivnost i konkurentnost njene ekonomije koja je prethodno bila opterećena troškovima ujedinjenja. Međutim, kriza u evro zoni je izazvala talas nezadovoljstva zbog troška koji, kako to oni vide, Nemačka treba da plati zbog raskalašnosti drugih”.
Merkelova i kritike
Gledano sa strane, opravdano se zavidi učinku nemačke ekonomije. Njen oporavak od globalne krize je izuzetan. Raste poslovno poverenje, zatim industrijske porudžbine za 2,4 odsto u februaru, a izvozne porudžbine su dostigle nivo od pre krize. Nezaposlenost je najniža od ujedinjena zemlje.
U istraživanjima je utvrđeno da su nezaposlenost, strah od inflacije i opadanje kvaliteta javnih usluga, najvažnija pitanja za većinu birača. Sada ujedinjena zemlja ima starije i siromašnije stanovništvo nego bivša Zapadna Nemačka. Nedostaju visokoobrazovani, kvalifikovani radnici. Birači su zabrinuti zbog imigracije i opadanja kvaliteta školskih programa.
Politički poredak – u kome ključnu ulogu imaju Hrišćanska demokratska unija Angele Merkel, koja je pozicionirana desno od centra, zatim Socijaldemokratska partija levo od centra i mala liberalna Slobodarska demokratska partija – pocepao se u sistem od pet partija sa jačanjem Zelenih i ultralevičarske Linke partije, koja uključuje bivše istočnonemačke komuniste.
Koalicije na državnom i lokalnom nivou postaju sve komplikovanije, a donošenje odluka sve više paralizovano. Protesti građana – kao što je pokret protiv nuklearne energije – ponovo se vraćaju u modu.
Merkelova se suočava sa kritikama i desnice i levice u zemlji zbog njene evropske politike. “Postoji zabrinutost zbog populističkih reakcija protiv evra i EU u drugim zemalja, kao što je Holandija i Švedska”, kaže Volker Pertes iz nemačkog Instituta za međunarodna i bezbednosna pitanja, čije je sedište u Berlinu.
Joška FIšer – fotografija iz arhive
No, za sada nema nagoveštaja da će se pojaviti populistički lider koji bi predvodio takav pokret u Nemačkoj. Joška Fišer, bivši ministar inostranih poslova i jedan od osnivača Stranke zelenih, smatra da je takav strah preteran. Međutim, on ističe da Merkelova nije uspela da obezbedi jasno vođstvo.
“Ona nikada nije pokušala da učini ljude ponosnim zbog naše obnovljene snage. Ona bi trebalo da ukazuje da je naš ključni nacionalni interes uspeh Evrope – u koji treba da investiramo, jer smo najjači”, naglašava Fišer.
On se pribojava da nemačka spoljna politika nema “strukturu”. Nakon Drugog svetskog rata, Nemačka je trebalo da opet stane na noge – moralno, politički i ekonomski.
“Korak po korak (želeli smo) da učinimo sve da budemo opet prihvaćeni i zaštićeni od Rusije, kao i da pokušamo da uverimo naše susede da smo naučili lekciju i da smo sada dobre komšije”.
“Nezgrapni” Nemci
Taj period je okončan ujedinjenjem Nemačke i povratkom potpunog suvereniteta 1990. “Kada je to shvaćeno, postavilo se pitanje šta je Nemačka tradicija? Imate veliku zemlju, jaču neko ikada od 1990, u centru Evrope, koja ne zna šta da čini. Nemačka reakcija je provincijalizam: ostavite nas same, na miru. Nemojte nas mučiti sa svim ovim problemima koji proizilaze iz vođstva”, ocenjuje Fišer.
Francuska se suočila sa najvećim problemom kako da se prilagodi novoj nemačkoj realnosti, jer je posleratno pomirenje Pariza sa bivšim neprijateljem uvek bilo u središtu projekta EU.
“Francuska nije opsednuta nemačkom diplomatskom moći, kao i njenom pozicijom u svetu, već ekonomskom. Francuska je opsednuta kako da smanje negativne efekte (décrochage). Pre 10 godina svi pokazatelji su išli nama u prilog – zaposlenost, rast, spoljna trgovina, sve. Sada je situacija potpuno drugačija”, smatra Erera.
On ukazuje da je problem Nemaca što su “nezgrapni”. “Oni ne znaju kako da izbegnu ove protivrečnosti. Oni su uvek prezirali i zavideli načinu na koji se ponašaju Francuzi”, ističe Erera.
Nemačka politika predstavlja još jednu veliku komplikaciju.
“Mi uvek zaboravljamo da je Nemačka federalna zemlja sa koalicionom vladom. Ako britanski predsednik ili naš predsednik nešto kažu, to je obično politika. Ako Merkelova nešto želi da kaže, ona mora da se konsultuje sa koalicionim partnerima i Ustavnim sudom”, naglašava Erera.
Pertes smatra da je problem povezan sa protivrečnim spoljašnjim očekivanjima od Nemačke. “Ona je pod pritiskom da, sa jedne strane, pokaže veće liderstvo. No, sa druge, naši partneri su zabrinuti i očekuju od Nemačke da pokaže određenu rezervisanost, kao što je to činila pre ujedinjenja”.
Po njegovom mišljenju, nemačko oklevanje se delimično ogleda u nedostatku strateškog razmišljanja. “Mi imamo odlične stručnjake za internu situaciju, na primer, u Rusiji. Međutim, nema mnogo eksperata koji mogu da iskoriste to znanje i izvuku strateške zaključke”.
Izazov za partnere je da odluče kakvu Nemačku žele: kao neodlučnu ili samopouzdanu državu. Izazov za Nemačku je da pomiri instiktivni provincijalizam sa svojom globalnom ulogom.
