foto: arhiva
Na prvu godišnjicu rata u Ukrajini jedino što treba proslaviti jesu razmere i hrabrost ukrajinskog otpora koji su iznenadili sve, uključujući saveznike Ukrajine, a možda i same Ukrajince. Kroz samoodbranu Ukrajina ostvaruje svoju transformaciju.
„Želja ljudi za pravdom ne prestaje“, kaže ukrajinska novinarka Katerina Semčuk. „Zapravo je jača, jer građani rizikuju svoje živote u borbi protiv genocidne pretnje Rusije. Ljudi ulažu svoje živote u budućnost Ukrajine i više nego ikada brinu o tome kako ćemo živeti posle rata.“
Na tragu tog novog raspoloženja ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski nedavno je otpustio nekoliko najviših zvaničnika osumnjičenih za korupciju i druga krivična dela. Ostaje da se vidi hoće li ukrajinska antikorupcijska kampanja prerasti u radikalnije preispitivanje pitanja „kako ćemo živeti posle rata“.
Da li će se Ukrajina samo prepustiti liberalnom zapadu i ekonomskoj kolonizaciji velikih korporacija? Da li će se kao Poljska pridružiti populističkoj pobuni protiv globalizacije i slobodnog tržišta? Ili će odabrati teži put istinske socijaldemokratije?
Ova pitanja su povezana sa neujednačenim međunarodnim odgovorom na rusku agresiju. Da bi se ispravno osudio ruski kolonijalizam, treba biti dosledan pa osuditi i druge primere kolonijalnog potčinjavanja, a posebno izraelsko ugnjetavanje Palestinaca na Zapadnoj obali i u Gazi.
Istina je da izraelska okupacija Zapadne obale nije rezultat vojne ofanzive ili invazije, već nasleđe arapsko-izraelskog rata iz 1967. koji su arapske države izgubile. I tačno je da rasprave o izraelsko-palestinskom sporu zahtevaju poseban oprez, jer se često koriste za podsticanje antisemitizma, rastućeg problema na zapadu. Ali one se moraju voditi, naročito danas kada je nasilje u Izraelu opet u porastu.
Nepobitna je činjenica da je većina Palestinaca sa Zapadne obale rođena pod okupacijom i da posle skoro 6 decenija gubi nadu da će ikada steći pravu državnost. Naprotiv, oni bespomoćno posmatraju kako izraelski doseljenici postepeno prisvajaju njihovu zemlju. Zapadni mediji hvale ukrajinski „herojski otpor“, ali ćutke prelaze preko palestinskog otpora režimu koji je sve sličniji nekadašnjem aparthejdu u Južnoj Africi.
Sada kada nova izraelska vlada na čelu sa premijerom Benjaminom Netanijahuom vrši de fakto aneksiju Zapadne obale, sve je lakše povući paralelu sa ruskim tretmanom Ukrajine i uskraćivanjem prava Ukrajincima da postoje kao narod. U decembru 2022. izraelska vlada je izričito saopštila da „jevrejski narod ima ekskluzivno i neosporno pravo na sve delove Izraela“ uključujući Judeju i Samariju, odnosno Zapadnu obalu.
Netanijahuova desna koalicija ide i korak dalje. Prema proceni inicijative Just Security sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Njujorku, „program nove vlade ukazuje na jasan i dramatičan zaokret u organizovanju normativnog okvira za upravljanje teritorijama: od zakona o okupaciji do promene izraelskih pravosudnih zakona“. U praksi to je „aneksija po svemu osim po imenu“. Dakle, promena zakona o neprijateljskoj imovini vratiće imovinu na Zapadnoj obali Izraelcima koji su je posedovali pre 1948. Naravno, ova promena važi samo u jednom smeru: imovina oteta Palestincima neće biti vraćena.
Šteta, jer to bi bio progresivan čin koji bi pokazao da nema dvostrukih pravnih aršina za Izraelce i Palestince, što je inače osnova optužbi za aparthejd. Ali nova izraelska vlada je sve samo ne progresivna. Dakle, kako će upravljati aneksijom? Ako Zapadna obala bude pripojena Izraelu da li će skoro tri miliona Palestinaca koji tamo žive postati državljani Izraela sa pravom glasa na izborima?
Takav ishod je očigledno neprihvatljiv za Netanijahua i njegove desničarske partnere u vladi. Oni ga mogu sprečiti na dva načina: proterivanjem Palestinaca sa anektiranih teritorija ili nametanjem onoga što Just Security opisuje kao „institucionalizovani režim sistematskog ugnjetavanja i dominacije jedne rasne grupe nad drugom u cilju održanja režima poznatog pod nazivom aparthejd“.
Tokom proteklih meseci Izrael potresaju demonstracije protiv napada Netanijahuove vlade na nezavisnost izraelskog pravosuđa. Ali stotine hiljada liberalnih, slobodoljubivih Izraelaca koji su izašli na ulice manje-više ignorišu položaj Palestinaca (uključujući Arape koji čine 20% stanovništva Izraela), iako će oni najviše trpeti pod novom vladom i njenim i-liberalnim reformama. Predloženi zakoni se tretiraju kao unutrašnje jevrejsko pitanje.
Istinski čin protesta bi prepoznao suštinu problema. Da bi sačuvali izraelsku demokratiju i vladavinu prava liberalni Izraelci bi trebalo da formiraju veliku demokratsku koaliciju sa palestinskim predstavnicima. To bi bio radikalan i rizičan potez, jer bi ukinuo nepisano pravilo izraelske politike da palestinski Izraelci ne smeju da odlučuju o sudbini zemlje.
Ali takav radikalizam sada može biti jedini način da Izrael ne postane još jedna versko-fundamentalistička i rasistička država. A to bi bila krajnja travestija i odustajanje od istorijske posvećenosti Jevreja prosvetiteljstvu i težnji za pravdom – i još jedna pobeda snaga posvećenih mračnijim idealima.
Prevela Milica Jovanović
