Foto: Peščanik
Ono što sadašnja vlada radi u Izraelu nije pravosudna reforma već puč. Istorija poznaje dve osnovne vrste puča. Postoji puč spolja i njega je lako prepoznati. To je kada u nekoj banana republici general Strongmen željan vlasti odluči da preuzme vlast. Ujutru se građani probude, a tenkovi su na gradskim ulicama. Oklopni bataljon okružuje zgradu parlamenta i ispaljuje granate na njegovu elegantnu strukturu. Četa padobranaca upada u premijerovu kuću, stavlja mu lisice i zatvara ga u podrum vojnog zatvora. Druga četa padobranaca zauzima medijske stanice sa direktnim prenosom i u 8 ujutru preplašeni građani gledaju na televiziji generala Strongmena ukrašenog zlatnim ordenjem kako autoritativnim glasom objavljuje da „za dobrobit naroda“ preuzima vlast u državi.
Kada razmišljamo o puču uglavnom zamišljamo tako nešto. Ali tokom istorije je bilo i druge vrste pučeva koji su dolazili iznutra. To je vrsta koju je teško prepoznati. Puč iznutra se dešava kada vlada koja je na vlast došla legalnim putem ruši sva ograničenja nametnuta zakonima i pokušava da pribavi sebi neograničenu vlast. To je stari trik: prvo se zakon koristi kako bi se domoglo vlasti, a onda se vlast koristi kako bi se modifikovao zakon.
Kada se puč dešava iznutra to može biti vrlo zbunjujuće. Naizgled je sve normalno. Nema tenkova na ulicama i nikakav general ukrašen zlatnim ordenjem ne prekida televizijske prenose. Puč se dešava duboko unutar sistema donošenjem zakona i potpisivanjem uredbi kojima se uklanjaju sve barijere pred vladom i demontiraju mehanizmi kontrole i ravnoteže. Vlada naravno ne objavljuje da je u toku prevrat. Ona tvrdi da sve što čini jeste ova ili ona reforma „za dobrobit naroda“. Pa kako onda možemo biti sigurni da li je u pitanju reforma ili puč?
Jednostavan test je da se zapitamo šta ograničava moć vlade. Reforma je situacija u kojoj vlada sprovodi značajne promene, ali i dalje poštuje ograničenja svoje moći. Čak i kada je reforma usvojena, vlada ne može da čini sve što joj padne na pamet. Za razliku od toga, puč je situacija u kojoj vlada pokušava da zadobije neograničenu vlast. Ako je puč uspeo, to se vidi po tome što postupci vlade više ničim nisu ograničeni.
Prema ovom testu jasno je da je ono što se dešava u Izraelu puč, a ne reforma. Vlada pokušava da zbuni javnost tako što u prvi plan istura raspravu o složenim pravnim pitanjima poput onog o sastavu odbora za izbor sudija. Javnost ne treba da naseda na ove obmane. Umesto toga moramo se uporno i iznova pitati šta će ograničiti moć vlade posle tzv. reformi. Recimo da 61 član Kneseta odluči da ukine pravo glasa Arapima – da li postoji mehanizam koji će ga sprečiti u toj nameri?
U drugim demokratijama postoje brojni mehanizmi koji sprečavaju rasističke i antidemokratske zakona kao što je ovaj. U Izraelu, u trenutku dok pišem ove redove, postoji samo jedan i to je Vrhovni sud. Ako 61 poslanik glasa za uskraćivanje prava glasa Arapima, ili zabranu štrajka radnika, ili zatvaranje novina i tv mreža koje se usude da kritikuju vladu, Vrhovni sud je jedini ovlašćen da se umeša i poništi ovakve odluke.
Sada vlada pokušava da demontira ovaj jedini mehanizam koji ograničava njenu nesputanu vlast. Pristalice vlade mogu tvrditi i da će nakon kastracije Vrhovnog suda i dalje postojati važan mehanizam kontrole vlasti – izbori. Bez obzira šta vlada učini, ako javnost ne bude zadovoljna na sledećim izborima građani će glasati za nekog drugog. Ali ova tvrdnja ne pije vodu.
Prvo, ovaj mehanizam ne pruža nikakvu zaštitu pravima manjina. Drugo, u novom režimu 61 poslanik može prema svojoj volji da izmeni i izborni sistem i tako oteža promenu vlasti. Ako vladajuća koalicija oseti da može da izgubi izbore, šta će sprečiti 61 poslanika da diskvalifikuju opozicione partije ili izmisle neki drugi trik koji će im obezbediti pobedu na sledećim izborima?
Naravno, Vrhovni sud nije svetinja. Važna je suština, a ne sredstvo. Da je nova vlada umesto slabljenja nezavisnosti ovog suda predložila alternativni mehanizam koji će ograničiti njenu vlast, možda bismo mogli da joj poverujemo da želi samo reforme. Ali vlada to nije predložila. Kada pitamo ljude koji su na čelu prevrata šta će ograničiti moć vlade u novom režimu, jedini odgovor koji daju jeste: „Naša dobra volja. Verujte nam“. To je klasičan odgovor diktatora. Čak i general Strongmen koji preuzima vlast uz pomoć tenkova u svom govoru naciji izjavljuje: „Verujte mi. Ja ću vas čuvati i braniti“. Za nas građane nema razlike u tome da li su u pitanju tenkovi ili ustavni udar, jer smo u oba slučaja prepušteni na milost i nemilost dobroj volji naših lidera. U oba slučaja rezultat je diktatura. Kada je jedina stvar koja ograničava moć vlade njena dobra volja – to zovemo diktaturom.
Ali i pored svega postoji suštinska razlika između uspostavljanja diktature spolja tenkovima i uspostavljanje diktature iznutra ustavnim udarom. Kada se dešava puč spolja postoje mnoge organizovane snage čiji je zadatak da ga spreče: vojska, policija i tajne službe. Vlada može da im naredi da joj priteknu u pomoć i uhapse generala Strongmena. Ali kada je onaj koji izvodi puč sama vlada, tada vojska, policija i tajne službe stoje njoj na raspolaganju jer su ustrojeni tako da primaju njene naredbe. Tada građani imaju zadatak da zaustave vladu i spreče je da stekne neograničenu vlast.
Kako ćemo znati da smo uspeli da zaustavimo puč, da možemo da prekinemo sa protestima i pristanemo na kompromis? Pravne suptilnosti su ovde od velikog značaja, a za stručnjake u ovoj oblasti biće mnogo posla. Ali najvažnije pitanje koje će svako od nas morati da postavi u vezi sa bilo kojim kompromisnim predlogom je: „Šta će ograničiti moć vlade? Ako 61 poslanik poželi da oduzme pravo glasa Arapima ili zatvori opozicione novine ili pošalje u zatvor sve žene koje nose kratke pantalone – kojim mehanizmom se to sprečava?“
Moramo odlučno odbiti svaki kompromisni predlog koje ne uključuje čvrsta ograničenja moći vlade i moramo preneti jasnu poruku Netanijahuu, Levinu, Rotmanu i njihovim prijateljima: zaustavite puč ili ćemo mi zaustaviti državu.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
