foto: arhiva
Evropska jevrejska asocijacija (EJA) održala je 14. maja godišnju konferenciju u Portu, u Portugalu, gde je usvojila rezoluciju u kojoj traži da se antisemitizam „tretira odvojeno od drugih oblika mržnje i diskriminacije“. EJA takođe poziva „druge jevrejske organizacije da odbace intersekcionalnost“ – konceptualni okvir koji razne grupe kategorizuje kao privilegovane ili potlačene. Ova asocijacija smatra da je „antisemitizam jedinstven i mora se tretirati kao takav“, na osnovu toga što ga „sankcionišu mnoge države“, „njime se bave Ujedinjene nacije“, kao i zato što ga druge grupe pogođene mržnjom ne smatraju uvek oblikom rasizma.
Ali zašto su intersekcionalnost i razgraničenje između privilegovanih i potlačenih problematični sa jevrejske tačke gledišta? Uopšteno govoreći, intersekcionalnost je koristan koncept u društvenoj teoriji i praktičnoj analizi. Kada razmatramo određene pojedince ili grupe, otkrivamo da njihova iskustva opresije ili privilegije odražavaju širok spektar različitih faktora.
Hajde da besramno citiramo definiciju sa Vikipedije:
„Intersekcionalnost je analitički okvir za razumevanje kako se različiti društveni i politički identiteti određene osobe kombinuju u stvaranju različitih načina diskriminacije i privilegija. Intersekcionalnost identifikuje više faktora prednosti i prepreka. Primeri ovih faktora su rod, kasta, pol, rasa, etnička pripadnost, klasa, religija, obrazovanje, bogatstvo, invaliditet, telesna težina, starost i fizički izgled. Ovi društveni identiteti, koji se ukrštaju i preklapaju, mogu biti i osnažujući i opresivni.“
Poenta je u tome, objašnjava Ana Sison Ranjan sa univerziteta u Sinsinatiju, „da oblici ugnjetavanja nisu samo aditivni, kao da su potpuno odvojeni slojevi dominacije. Zapravo, obojene žene doživljavaju drugačiji oblik rasizma od obojenih muškaraca, baš kao što doživljavaju drugačiji oblik seksizma od belih žena“.
Po istom principu, antisemitska predstava „Jevrejina“ kombinuje odlike religije, etničke pripadnosti, seksualnosti, obrazovanja, bogatstva i fizičkog izgleda. Biti stigmatizovan kao Jevrejin podrazumeva pripisivanje raznih drugih odlika, kao što su nečistoća, dogmatsko pridržavanje verskih pravila, podle finansijske špekulacije i skriveni globalni uticaj – što se sve tipično isticalo u nacističkoj propagandi. Ishod intersekcionalne analize jeste da sve individue doživljavaju jedinstvene oblike ugnjetavanja ili privilegovanosti na osnovu sastava svog identiteta. Na primer, gotovo bilo gde na svetu crna lezbejka sa niskim primanjima bila bi u četvorostruko nepovoljnom položaju.
Zašto onda oni koji insistiraju na jedinstvenosti antisemitizma, odbacuju intersekcionalnost? Ugnjetavanje sa kojim su Jevreji bili suočeni u razvijenim zapadnim zemljama danas je nešto dvosmislenije, jer Jevreji zauzimaju i privilegovane pozicije (ekonomske, kulturne i tako dalje), a povezivanje Jevreja sa bogatstvom i kulturom u javnoj imaginaciji („Holivud“ kao jevrejski) i sâmo je izvor klasičnih antisemitskih tropa. EJA brine da ova kombinacija ugnjetavanja i privilegija čini antisemitizam samo još jednim oblikom rasne mržnje, ne samo uporedivim sa drugima, već i blažim u poređenju sa drugim oblicima ugnjetavanja. Kada primenimo intersekcionalno sočivo, mržnja prema „Jevrejinu“, strahuje EJA, postaje manji slučaj u široj taksonomiji mržnje.
Da li je taj strah opravdan?
EJA s pravom insistira na tome da postoji nešto izuzetno u antisemitizmu. On nije kao drugi rasizam: njegov cilj nije da potčini Jevreje, već da ih istrebi. Antisemita ne doživljava Jevreje kao niže strance, već kao prikrivene gospodare. Holokaust nije isto što i uništavanje civilizacija u istoriji kolonijalizma; to je jedinstveni fenomen industrijski organizovanog uništenja.
Ali upravo spoj „potlačenih“ i „privilegovanih“ predstavlja ključ za razumevanje antisemitizma, bar u njegovom savremenom obliku. Pod fašizmom, „Jevrejin“ je služio kao spoljni uljez koji je mogao biti okrivljen za korupciju, nered i izrabljivanje. Projektovanje sukoba između „potlačenih“ i „privilegovanih“ na izabranog žrtvenog jarca može odvratiti pažnju ljudi od činjenice da je taj sukob u stvari svojstven njihovom političkom i ekonomskom poretku. Činjenica da su mnogi Jevreji „privilegovani“ (u smislu njihovog bogatstva, obrazovanja i političkog uticaja) stoga je sâm resurs antisemitizma: to što su opaženi kao privilegovani čini Jevreje metom društvene mržnje.
Problemi nastaju kada neko pokuša da iskoristi izuzetan status antisemitizma da podrži dvostruke standarde, ili da zabrani bilo kakvu kritičku analizu privilegija koje Jevreji, u proseku, uživaju. U dijalogu koji je 2020. organizovao list Der Spiegel o antisemitizmu i pokretu „Bojkot, divestiranje, sankcije“ (BDS) protiv Izraela, izrečen je diktum da „Jevrejin, a ne potencijalni antisemita, određuje ko je antisemita“ („Wer Antisemit ist, bestimmt der Jude und nicht der potenzielle Antisemit“). Ali ako je to slučaj, zar ne bi trebalo da primenimo isti princip na Palestince na Zapadnoj obali? Lišeni su svoje zemlje i osnovnih prava isključivo zato što su Palestinci.
Međutim, stav EJA se oslanja na sopstveni intersekcionalni okvir. Svaka analiza privilegovanih pozicija koje zauzimaju neki Jevreji odmah se proglašava antisemitskom, a čak se i kritike kapitalizma odbacuju po istoj osnovi, zbog povezanosti „jevrejstva“ i „bogatih kapitalista“. Marksistička teza da je antisemitizam primitivna, iskrivljena verzija antikapitalizma, tako se obrće: antikapitalizam je maska za antisemitizam.
Ako iz toga sledi da je jevrejstvo i izuzetno i neraskidivo povezano sa kapitalizmom, zar nam ne ostaje samo stara antisemitska tropa? Zar time ne izazivamo direktno siromašne i potlačene da okrive Jevreje za svoju nesreću? Druge jevrejske organizacije treba da odbace stav EJA, ne zbog neke opscene potrebe za „ravnotežom“ između različitih oblika rasizma, već zbog unapređenja same borbe protiv antisemitizma.
Prevela Milica Jovanović
