Photo by Tatiana Syrikova/pexels.com
Svakodnevno obaramo rekorde — najtopliji dan po ikad izmerenoj prosečnoj globalnoj temperaturi, najtoplija nedelja, najtopliji jun, najviše temperature okeana, najniži nivoi morskog leda. Zbog toga je lako prevideti nekoliko važnih podataka. Važni su ne samo zato što još jasnije pokazuju u kakvoj smo nevolji, već jer otkrivaju političku slabost zbog koje nismo u stanju da se s tom nevoljom suočimo.
U naselju Fort Good Hope, koje se nalazi na 66.2 stepeni severne geografske širine na severozapadu Kanade – što će reći, samo nekoliko kilometara ispod arktičkog kruga – pretprošle subote zabeleženo je 37 stepeni Celzijusa, za četiri stepena više od dosadašnjeg rekorda. U gradu Norman Vels, nešto južnije, bilo je blizu 38C. To su skoro rekordne temperature zabeležene bilo gde tako daleko na severu; tamo je tokom vikenda bilo toplije nego što je ikada bilo u kanadskoj prestonici Otavi, koja se nalazi na dvadesetak stepeni geografske širine južnije. Daleko od toga da je Kanada jedina: u Pekingu je zabeležen dugi niz dana sa temperaturama višim od 35 C u rekordnom toplotnom talasu koji pogađa na stotine miliona ljudi – vlasti su pretvorile skloništa, od kojih neka datiraju iz japanske invazije 1937, u centre za rashlađivanje. U Kuvajtu i Iraku temperature su išle i do 50 stepeni. Afrika je na svom tlu početkom meseca zabeležila najtopliju noć ikada, a temperatura u jednom mestu u Alžiru nije pala ispod 39 stepena Celzijusa.
Upravo onako kako su naučnici predvideli, takve temperature izazivaju kaskadni niz katastrofa širom sveta. Zapamtite jednu od suštinskih činjenica našeg veka: topli vazduh zadržava više vodene pare nego hladan. U suvim područjima to izaziva suše, ali sva ta voda se iz vazduha negde mora spustiti. Proteklih dana videli smo razorne poplave i klizišta u Japanu (mediji izveštavaju da su padavine praktično blokirale jugozapadni Japan), u Kini – gde je više od deset ljudi umrlo u sezonskim planinskim poplavama, čak i usred toplotnog talasa, u severnoj Indiji, gde su se mostovi i zgrade rušili u reke; u Španiji, po čijim je ulicama voda nosila automobile; i u dolini Hadson, gde su zbrisani putevi, a istorijske zgrade u Vest Pointu teško oštećene. Dok ovo pišem, moj kraj u Vermontu je pod upozorenjem na visoki rizik od poplava; malo južnije od nas, spasioci su izvlačili kampere iz bujica, dok je centar Monpeljea, glavnog grada, katastrofalno poplavljen.
Dakle, kriza je svuda – zato se zove globalno zagrevanje. Ali slučaj Kanade je interesantan, jer je to liberalna demokratija sa jakim ekološkim sentimentom – nedavne ankete su pokazale da je 75% Kanađana zabrinuto zbog klimatskih promena; ovu brigu 21% stanovnika navodi kao razlog što imaju manje dece ili ih uopšte nemaju. Kanada iz prvog reda posmatra razvoj krize: Arktik se zagreva brže nego bilo koje drugo mesto na Zemlji. Usled vanrednog toplotnog talasa proletos, šumski požari su ove godine već spalili više nego bilo koje godine otkako se vode merenja – do sada je sezona požara progutala za 1400 procenata više šuma nego inače. Troškovi ove vrste promena su ogromni: pre nego što je počela sezona požara, ekonomska analiza kanadskog instituta za klimu sugerisala je da bi klimatske promene mogle prepoloviti ekonomski rast nacije do 2025. Do 2050. bi moglo biti izgubljeno pola miliona radnih mesta „uglavnom zbog velikih vrućina koje smanjuju produktivnost rada i uzrokuju preranu smrt“. Kao i Čikago i Njujork, kanadski gradovi su ovog leta po kvalitetu vazduha često bili najgori na svetu; Ironman triatlon u Montrealu je otkazan jer napor u takvim uslovima ljudska pluća ne mogu da izdrže.
Ipak, kao da ništa od toga nije dovoljno da suštinski promeni političku dinamiku, kojom i dalje dominira industrija fosilnih goriva. Vlada Džastina Trudoa je pompezno najavila plan za dramatično smanjenje emisija do 2030, možda i za čitavih 45% ispod nivoa iz 2005, u skladu sa onim što su klimatolozi postavili kao neophodan cilj. Nedugo potom, posle sastanka u junu sa zvaničnicima iz naftom bogate provincije Alberte, ministar za prirodne resurse Džonatan Vilkinson je objasnio: „Mi se jesmo obavezali na ograničenje emisija od nafte i gasa. Ali postoji mnogo različitih načina da se to izvede. Postavlja se pitanje fleksibilnosti i vrste dizajna.“ Ciljevi se, dakle, mogu umanjiti, rasporedi se mogu zaboraviti, pa Kanada može rešiti da povećan izvoz fosilnog gasa računa kao metodu smanjenja ugljenika. (Država je u procesu izgradnje svog prvog izvoznog terminala za tečni prirodni gas na obali Britanske Kolumbije.)
Argument je da će kanadski prirodni gas zameniti ugalj koji se sagoreva negde drugde ali će, zapravo, prirodni gas verovatno zameniti obnovljivu energiju, iako ga metan koji se oslobađa tokom čitavog procesa čini jednakom pretnjom klimi kao i ugalj. Zadatak vlade je da prikaže što veći napredak (da umiri petinu Kanađana koji su previše zabrinuti da bi rađali decu), a da pritom izbegava političke probleme sa industrijom. (Svakih nekoliko sati, jedan četbot na Tviteru ažurira listu lobističkih sastanaka između naftne industrije i zvaničnika u Otavi.) Na pitanje o ustupcima industriji, Vilkinson je odgovorio: „Onaj ko misli da će ugljovodonici izgubiti svoju ulogu, treba da se seti šta stavlja na svoj lanac na biciklu.“ Ne znam koliko svet troši maziva za lance na biciklima, ali ja ga kupujem u pakovanju od 80 grama i traje mi dugo; pretpostavljam da bi 45 minuta proizvodnje iz ogromnog katranskog peska Alberte podmazalo svaki lanac koji postoji od sada pa dok sunce ne eksplodira. U svakom slučaju, ova vrsta nesporazuma podmazuje naše klizanje u klimatski haos.
Nije fer prozivati samo Kanadu. U Sjedinjenim Državama, predsednik Bajden se upisao u nasleđe ekološke borbe usvajanjem zakona o smanjenju inflacije, ali je njegova administracija takođe odobrila i džinovske projekte za naftu i tečni gas na Aljasci, cevovod Mountain Valley u obe Virdžinije, i mnogo ofšor lizinga – a možda će podržati i velike terminale za tečni gas na obali Meksičkog zaliva. U Velikoj Britaniji, lider Laburističke partije Kir Starmer izjavljuje da „mrzi ljude koji grle drveće“, verovatno zato što zahtevaju više akcija nego što je njegova stranka spremna da prihvati kao obavezu. Kina gradi ogromnu infrastrukturu za obnovljive energije, ali i za one na ugalj, jer legitimitet vlade zavisi od stalnog održavanja ekonomskog rasta. I tako redom: političari se trude da se u javnosti vidi koliko rade na rešavanju klimatskih promena, ali da ih to nikako ne uvali u spor sa industrijom. Misle da će zelena infrastruktura koju grade na kraju nivelisati emisije fosilnih goriva koje ne sprečavaju.
Solarna energija i energija vetra su jeftine i vremenom će ekonomija obaviti svoj posao, ali vreme je ono što nemamo, kako temperature ovog meseca već jasno pokazuju. A svaki put kada se izgradi novi cevovod ili izbuši novo naftno polje, vreme za tranziciju se produžava. Jedan pristup, koji zagovara kanadska aktivistkinja Cepora Berman, mogao bi biti sporazum o neširenju fosilnih goriva; ali za sada ima podršku samo malobrojnih ostrvskih država u Pacifiku, uključujući Vanuatu i Tuvalu, koji zajedno imaju oko 340.000 stanovnika. Aktivisti su pokušavali da iskoriste pregovarački proces na konferencijama Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama kako bi izdejstvovali neku vrstu postepenog ukidanja fosilnih goriva, ali ovogodišnju sesiju COP28 – zakazanu za novembar u Dubaiju – vodiće izvršni direktor državne naftne kompanije, koja želi da dramatično poveća svoju proizvodnju. Glumatanje zelenih politika postalo je korporativna umetnost.
Dakle, moraćemo da nastavimo s javnim kampanjama, ali u ovom trenutku one ne proizvode dovoljan pritisak koji bi promenio računicu predsednika država i izvršnih direktora korporacija. Delimično, to je zato što svaki politički napredak – kao što je, recimo, zakon o smanjenju inflacije – služi da rastereti političare urgencije da učine više: Bajden sad može da kaže da je uradio više od bilo kog drugog predsednika na rešavanju klimatskih promena (naravno, njegov najverovatniji takmac je sve to nazvao prevarom). Za sredinu septembra planira se okupljanje aktivista u Njujorku, u isto vreme kada je generalni sekretar UN, Antonio Gutereš, sazvao samit o klimatskim ambicijama. Namera aktivista je da od Bajdena, koji će se možda obratiti Generalnoj skupštini UN, zahtevaju poštovanje Guterešovih ciljeva za prekid ekspanzije fosilnih goriva, posebno zato što su SAD i dalje vodeća zemlja u svetu po proizvodnji nafte i gasa. Međutim, dok trpimo posledice poslednjeg toplotnog talasa, čini se da je potrebno mnogo više – poput demonstracija povodom Dana planete Zemlje pre pola veka, koje su izvele deset odsto američkog stanovništva na ulice. Erupcije tog obima menjaju političku stvarnost. A te erupcije obično nisu ukorenjene samo u strahu i besu, već i u ljubavi i rešenosti.
Veliko izlivanje nafte u Santa Barbari 1969, koje je izazvala platforma na oko 10 kilometara od obale Kalifornije, bilo je jedan od motiva za proglašenje prvog Dana planete Zemlje, aprila 1970. Ljudi su besneli zbog prizora mrtvih morskih ptica natopljenih naftom, ali su se borili i da sačuvaju ono što vole: okean, plažu, priliku da mirno sede na pesku. Nezapamćen talas vrućina ovih dana izaziva opravdan strah, ali treba i da nas podseti koliko je povetarac vredan, kako je izuzetan modri zimski dan i koliko je dragocena svežina noći. Plaši me nabujala reka na 500 metara od moje kuće, ali me takođe podseća na to koliko je zapanjujuće divna. Ova planeta je i dalje uzbudljivo lepa i ta lepota mora biti ono što nas pokreće na akciju. Kao i lepota koju su ljudi u stanju da izvedu: smrtonosnu snagu sunca, pomoću panela, možemo pretvoriti u elektrone kojima rashlađujemo domove u vreme toplotnih talasa. Ako sve to zvuči preterano, naučnici kažu da je pretprošla nedelja oborila rekorde najtoplijih dana u periodu od oko 125.000 godina, što nas gura na samu ivicu opstanka. Poslednji je čas za preispitivanje.
The New Yorker, 11.07.2023.
Prevela Milica Jovanović
