foto: arhiva
Svako ko danas misli da je levičar treba da prouči pesmu „Bogataši severno od Ričmonda“ Olivera Entonija. Za samo nekoliko dana, ovaj lament nad radničkom klasom eksplodirao je u „protestnu pesmu naše generacije“ sa desetinama miliona pregleda. U pozitivnim reakcijama dominira reč autentično: nema specijalnih efekata, samo glas i gitara radnika, snimljenog običnom kamerom. Neposredovan, sirovi glas Amerikanaca koje mejnstrim mediji ignorišu: siromašnih radnika koji jedva sastavljaju kraj s krajem, bez jasne perspektive za bolji život. Evo (većeg dela) teksta pesme:
Prodajem svoju dušu, radim po ceo dan
Prekovremeni sati za pišljivu platu
Da mogu da sedim i traćim svoj život
Odvučem se kući i utopim svoju muku.
Prokleta je sramota na šta je svet spao
Za ljude kao ja i ljude kao ti
Voleo bih da se probudim i da to nije istina
Ali jeste, o, jeste.
Živeti u novom svetu, sa starom dušom
A ti bogataši severno od Ričmonda
Bog zna da svi oni samo hoće totalnu kontrolu
Da znaju šta misliš, da znaju šta radiš
Oni misle da ti ne znaš, ali ja znam da znaš
Jer tvoj dolar ne vredi ništa i beskrajno je oporezovan
Zbog bogatih ljudi severno od Ričmonda.
Voleo bih da političari čuvaju rudare [miners]
A ne samo maloletnike [minors] na nekom ostrvu
Gospode, ljudi na ulici nemaju šta da jedu
A debeli muzu socijalu.
Pobogu, ako si visok metar i po a imaš sto kila
Porez ne služi za tvoje kese čoko keksa
Mladići završavaju pod zemljom
Jer ih ova prokleta zemlja stalno ruši.
Očigledne su istine koje izgovara Entoni. Da, milioni rade dok ih bogati eksploatišu; da, velike korporacije i vladine agencije sprovode zastrašujuću kontrolu nad nama. Ali uznemiravaju detalji koji čine kontekst – a detalji su važni. Zašto „severno od Ričmonda“? Zato što je Ričmond u državi Virdžiniji bio glavni grad Konfederacije tokom građanskog rata – jasan nagoveštaj Entonijevih političkih sklonosti.
A zašto čoko keks [fudge rounds]? Ovaj izraz ima dvostruko značenje: (1) karamelizovani, okrugli keks sa čokoladnim puter kremom; (2) za vreme analnog seksa, žena gubi kontrolu nad svojim crevima, ostavljajući kružni otisak oko baze genitalija muškarca – opet, nagoveštaj veze između novih bogataša i seksualnih perverzija. (Na drugom mestu, sa maloletnicima „na nekom ostrvu“, Entoni referiše na ozloglašeno ostrvo Džefrija Epstajna.) Ko su ti „debeli“ koji udobno žive zahvaljujući poreskom preopterećenju radnih ljudi? Oni su istovremeno nova korporativna elita koja nas kontroliše i pripadnici lenjih (rasnih, seksualnih) manjina koje se goje od velikodušnih davanja države blagostanja.
Ovu pesmu treba smestiti u kontekst desničarskih protesta nižih klasa ovog leta. Tu je i film Zvuk slobode (Alehandro Monteverde, 2023), zasnovan na istinitoj priči o bivšem vladinom agentu koji se pretvara u osvetnika i kreće u opasnu misiju spasavanja stotina dece od seksualnih trgovaca u Latinskoj Americi. Liberalni mediji su otpisali ovaj iznenađujući niskobudžetni hit (na američkim blagajnama zaradio je više od novih nastavaka o Indijani Džonsu i Nemoguće misije) jer je glavni glumac Džim Kavizel blizak QAnon teorijama zavere. Upadljivo je i to što se u filmu neka deca prodaju kao seksualno roblje vođama pokreta FARC u Kolumbiji – seksualno ropstvo je tako prikazano kao nešto što povezuje korporativne elite Holivuda i ekstremnu revolucionarnu levicu.
Ali trgovina decom i seksualno ropstvo jesu užasne stvari i previše je lako prepustiti ih novoj populističkoj desnici, dok je holivudski mejnstrim zaokupljen woke projektima poput novog Diznijevog rimejka Snežane i sedam patuljaka u kojem Snežana nije bela, patuljci nisu patuljci već „raznoliki“ ljudi, a kraj izgleda neće biti onaj stari (sa princem koji poljupcem budi Snežanu) već će to biti osnaživanje Snežane, koja će postati nova legitimna vladarka. Tužna stvar u vezi sa Zvukom slobode je to što imamo skroman film, proizveden izvan holivudske mašinerije, koji se bavi seksualnim zločinima nad decom iz siromašnih latino porodica i koji je iznenađujući hit na blagajnama, ali su ga snimili desničari.
Novi talas desničarskih radničkih protesta i korporativni liberalizam „zaštite manjina“ nisu puke suprotnosti: zajedničko im je to što izbegavaju da se suoče sa osnovnim društvenim antagonizmima koji karakterišu naše doba. Dok se desničarski protesti radničke klase bave stvarnim problemima koji tište mnoge radnike, oni kao neprijatelje vide „bogataše“, korporativne i državne elite i „lenje“ korisnike socijalne pomoći. Borba protiv rasizma i seksizma se stoga odbacuje kao strategija elita u kontroli radnika i proizvodnog kapitala. Tu je na delu stara fašistička ideja koja ujedinjuje radnike i proizvodni kapital protiv parazitskih ekstrema: elita i korisnika socijalne države. Ovi protesti su reakcija na ono što je lažno u današnjoj liberalnoj levici, koja vešto manipuliše borbom protiv seksizma i rasizma i za prava manjina kako bi izbegla suočavanje sa izopačenom logikom globalnog kapitalizma.
Protest može biti autentičan, ali to ne znači da je zasnovan na istini. Čak i najbrutalniji oblici rasizma i seksizma mogu se doživeti kao autentično osećanje. Početkom avgusta 2023. moja zemlja, Slovenija, našla se u globalnim vestima: u poplavama i klizištima uništeno je na hiljade kuća, a čitavi gradovi bili su odsečeni od sveta. Reakcija je bila neočekivana solidarnost: Slovenci su ponudili više pomoći i dobrovoljaca nego što je bilo potrebno; čak je i zaraćena Ukrajina poslala pomoć. Mada je ta solidarnost bila iskrena, malo je u odnosu na ono što će biti potrebno u katastrofama koje nas očekuju. Za veliku većinu u Sloveniji, život je tekao normalno, a ispoljavanje solidarnosti nam je omogućilo da se osećamo dobro bez promene načina života. Na trenutak smo se ponašali kao da udoban svakodnevni život nije jedino za čime treba težiti, a naše umerene žrtve učinile su da osetimo da život ima smisla. Čin solidarnosti je tako bio izraz očajničke želje da se ne suočimo sa dubinom naše krize.
Da se vratimo na Entonijevu pesmu. Prvo pitanje levice u vezi sa tekstom njegove pesme trebalo bi da glasi: „U redu, siromašni radni ljudi su izrabljivani, pa zašto se u pesmi ne pominje standardno rešenje – formirajte sindikat?“ Svi stari protestni stihovi radničke klase upućuju u tom smeru, od pesme posvećene radničkom aktivisti Joe Hill preko Solidarity Forever (Zauvek solidarnost) Pita Sigera, do There Is Power in a Union (U sindikatu je moć) Bilija Brega. Što se tiče američkog patriotizma, koliko je Entonijeva pesma daleko od velike levičarske protestne pesme radničke klase, Born in the U.S.A. (Rođen u SAD) Brusa Springstina! Evo njenih uvodnih stihova: „Rođen u gradu mrtvaca / Prvi udarac sam primio kad sam pao na dno / Završiš kao prebijeni pas / Pola života provedeš samo da se pokrpiš“ – slično iskustvo potlačenosti, ali iz potpuno drugačije političke pozadine.
Ne bi me iznenadilo ako Entonijevu pesmu budu hvalili milijarderi od Elona Maska do Donalda Trampa – bogataša iz Mar-a-Laga, koji je složenim pravnim trikovima godinama izbegavao plaćanje poreza. Jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Voren Bafet, bio je šokiran kad je saznao da plaća manji porez od svoje sekretarice. Nije ni čudo što je, kada je predsednik Obama optužen da je neodgovorno uveo „klasni rat“ u politički život, Bafet uzvratio: „Da, postoji klasni rat, ali taj rat pokreće moja klasa bogatih i mi pobeđujemo.“
Entonijeva pesma predstavlja konačni trijumf bogataša u klasnom ratu: čak je i potlačeni proleter koji se bori za socijalnu pravdu stao na njihovu stranu.
Prevela Milica Jovanović
