Capitis deminutio maxima.
(Latinska izreka)
Jašta nego da je bolje kupit’ kad si vruća da kupiš, nego ne kupit’!
Tek onda, draga dušo moja, natenane i ohlađena, kontaš je l’ se moralo il’ nije?
A moralo je – džaba ti kont!
Najlakše je bacit’ nešto što imaš, trebalo ti-ne trebalo!
Al’, hajde ti, dušo moja, baci nešto što nemaš?!
To ne ide i ne može, iako sam probala!
Zamahneš rukom, k’o da je kesa prepuna nečeg;
il’ pustiš, kobajagi, to nešto, pa da bućne s visine u kontejner!
Kako god napraviš, ne prevariš sebe!
S nema i s ništa kesa je bez oblika, k’o da je ispuhala.
A nije tako!
Nije ona nikad imala nešto u sebi!
Ispuhat’ može samo nešto što je nekad bilo puno – iz prazne (se) ne puca!
Iako je, kako kažu, sve „ludo“ pojeftinilo,
k’o za pakost, ja evo baš sad nemam ni za ono najjeftinije.
Kakva li sam ti – jadna li sam ti!
Bagatela-džabatela!
I ivše nisu u pitanju nenormalna sniženja već je u odgovoru besparica sakrivena.
A besparica i besposlica se rimuju.
Sto posto: sad bi mi pare značile više nego kad su cijene nenormalno visoke.
Ma da ih imam samo maličuk više od ničeg,
nekako bi’ ja izašla na kraj sa svim ovim jeftinoćama!
Pokupovala bi’, bez pardona, prvo sve ono što je doskora bilo najn i niks.
Birala bi bez greške ono što je bilo najskuplje, a sad najviše pojeftinilo!
Ales cuzamen.
Tako bi’ procentualno prošla najjeftinije!
Drugo je pitanje šta bi ja onda s tim artiklima!
Jaštaradi da bi ja to sve da sam uspjela šta skanaturit’.
A pošto nisam, ovo pjevuckanje dobija iznenadan obrat, vrlo poželjan za lokalne kokuze!
To me baš i ne tangira plaho: nekako promuzevirim da mi opet ništa ne usfali.
Jasno je: pare odavno nisu problem – para nema!
Očima, kad je već buđelar prazan, pokupujem sve što mi treba!
Poslije, kad ja onim očima što kupuju u korpu, tamo ničega – ista žalost u mom buđelaru.
„Šta si to sebi opet svega nekupila?“ – smirujem se.
Momentalno požanjem odgovor, ma kol’ko mi bio skup za živce:
„Iako je ovo moje ništa, najdraže mi je od svih ništa koja postoje na ovom dunjaluku!“
Ništa meni nije žao za mene: i kad imam i kad nemam!
A već dugo nemam to „imam“.
Tj. već dugo imam to „nemam“.
Pa onda, za najveće ništa, pa još moje, neću ama baš ništa da žalim!
Nek’ košta šta košta: kad je bal – nek’ je maskenbal!
Skrivećki, u poplavi raznoraznih artikala što blješte i mame,
krišom šnjuham da ugledam nešto drugo,
rijetko da ne može biti rjeđe, s patinom rahatluka.
Nematerijalnu vrijednost života.
A to je bezbeli jalov pos’o, šta god ja napravila.
Te dragocjenosti nema za pazarit’: bez nje izađem u koju god radnju da uđem.
Raspršena je u paramparčad, promijenila se, izobličila,
postala vlasništvo drugih – notornih feudalaca i bešćutnih robovlasnika.
Ni rashodovana nije na prodaju.
„Što li nam ovo pravog života nema na sniženju, Sunce mu njegovo kalajisano…?!“ – zabrinem sebe, tek potom zvjezdoznance.
Dok čeznem za odgovorom,
ispod oka pratim ljude što perforiraju u prostor glamura, nalik onom iz tv-reklama.
Kroče izmučeni,
otrovani politikom, duhovnim siromaštvom i nesnošljivošću prema „drugim“, a istim.
Tek ponegdje zasija lažna raskoš: krinke vještačkog spokoja na licu premreženom borama.
„To je, dakle, to! Pravog života nema ni za kakve pare jer ga gotovo više niko ne proizvodi!“- spremno si razjasnim nedoumicu.
Olakšana i bez očekivanja, siđem u ogromnu garažu, u čekaonicu velehvaljenih brendova.
Iz punih kesa ni da proviri velehvaljena vrijednost pravog života.
Fabrička traka se ne da izlizati – svakako ne do zatvaranja radnji.
Kupci mijenjaju kupce, munjevito, k’o hokejaši napadački trio.
Sve misleći da će, posreći li im se,
barem slučajno naletiti i na dragocjeni osjećaj rahatluka (koga zglave nema).
Tako mine još jedan „ludi petak“ – crni biser u mutnom okeanu potrošenog razuma.
Sve tamnijem i neprohodnijem kako dublje uranjamo u sjećanje.
Sve mrklijem kako se približavamo počelu, onoj srži oko koje smo nekada sigurno postojali.
*Capitis deminutio maxima – izreka kojom se u rimskom pravu označavao slučaj u kome je pojedinac gubio status slobodnog čovjeka (status libertatis) te postajao rob (servus); prestajao je biti pravni subjekt (persona) i postajao objekt (res).
