Pred svake izbore postavlja se pitanje opozicione koordinacije. U poslednjih deset godina, u Srbiji su izostajale velike koalicije opozicionih stranaka. Na izborima 2014, 2016. i 2022. godine, opozicione liste uglavnom su bile fragmentisane, a izbori 2020. su bojkotovani. Tek pred izbore 2023. formira se široka koalicija stranaka centra i levice, dok opoziciona desnica ponovo nastupa na više lista, slično kao na izborima prošle godine.
Odsustvo velikih koalicija opozicionih stranaka u Srbiji je neobično imajući u vidu praksu u sličnim državama kompetitivnog autoritarizma. Za opozicione stranke koje nastupaju na neravnopravnom terenu, pitanje izborne koordinacije je aktuelnije nego u konsolidovanim demokratijama. Od Turske, Mađarske, do Poljske, opozicione stranke su ranije pokušavale da formiraju velike koalicije, sa više ili manje uspeha.
Slično je bilo i sa opozicionim strankama u Srbiji 1990-ih, kada je na izborima redovno dolazilo do opozicione saradnje, kroz Ujedinjenu opoziciju Srbije, DEPOS, Zajedno i DOS. One nikada nisu obuhvatale sve relevantne stranke, ali koordinacija opozicije je bio dominantniji obrazac nego u poslednjem periodu. Zašto su izborne koalicije toliko važne i šta je dovelo do ovakvog razvoja događaja?
Efekti ujedinjavanja
Izborne koalicije mogu da utiču na opredeljivanje birača na više načina. Birači porede različite izborne opcije ali na njih utiče i to kako drugi birači reaguju na izbornu ponudu, što uglavnom saznaju iz anketnih istraživanja. Jedan od najčešće spominjanih efekata širokih koalicija je „hvatanje u kolo“. Pretpostavka da će nastup na zajedničkoj listi doneti strankama više glasova nego kada bi izlazile zasebno zasniva se na pozitivnoj percepciji birača da će zajednička lista ostvariti bolji rezultat ili povećati šanse za pobedu.
Poseban razlog koji se često navodi u prilog izbornim koalicijama je sprečavanje „rasipanja glasova“. Ako birači dobiju informaciju da lista koja bi bila njihov prvi izbor ima male šanse za uspeh, na primer da pređe cenzus i osvoji mandate, mogu se odlučiti da „taktički“ glasaju za drugu listu, koja im nije najbliža ali ima bolje izglede.
Ali pored efekata „hvatanja u kolo“ i „osiguravanja glasa“ postoji i komplementarni „efekat autsajdera“. Birači koji vide da je jedna lista zajedničkim nastupom povećala šanse ili postala dominantna mogu se odlučiti da podrže drugu koja ima manje šanse. Birači mogu da glasaju za autsajdera iz protesta, ali i zato što procenjuju da slabijoj listi više znači njihov glas. Birači će u tom slučaju balansirati podršku listi procenom o tome kolike su joj šanse da pređe izborni prag.
U literaturi ne postoji konsenzus oko toga koliki su ovi efekti koalicionih lista. Kada čitamo rezultate predizbornih istraživanja, u njima se već reflektuju sve ove procene birača. A izborne efekte koalicionih dogovora teško je razdvojiti od sadržaja kampanje i svih drugih spoljnih uticaja na birače. Ipak, kako bi ovi efekti izbornih koalicija mogli da se odraze na predstojeće izbore?
Više od zbira delova
Koalicija Srbija protiv nasilja na izborima 17. decembra formalno okuplja osam stranaka različitih ideoloških profila, od zelenih i liberala do levog i desnog centra. Iako su stranke desnice, kao i nekoliko drugih relevantnih stranaka ostali van ove koalicije, ona ipak predstavlja najširu opozicionu koaliciju u poslednjoj deceniji. Takva koalicija mogla bi da poveća izborna očekivanja i utvrdi uverenje birača u mogućnost izborne promene
Na izborima 2012. godine, koalicija oko Demokratske stranke osvojila je 860 hiljada glasova i bila veoma blizu rezultata Srpske napredne stranke. Od tada je broj glasova koje su dobijale najveće opozicione liste nezadrživo opadao. Već 2014. godine, najveća opoziciona lista osvojila je samo 210 hiljada glasova, dve godine posle toga 300 hiljada glasova, a na bojkotovanim izborima 2020. samo 85 hiljada – čak deset puta manje nego 2012. godine. Za to vreme, liste koje je predvodila SNS osvajale su između 1.5 i 2 miliona glasova.
Tek se 2022. godine situacija donekle menja i koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije dobija 520 hiljada glasova, dok je koalicija Moramo na tim izborima dobila 180 hiljada. Nova koaliciona lista bi zato mogla da se približi brojevima glasova koje su liste osvajale na izborima do 2012. godine. Time se menja percepcija birača o izbornim izgledima, čak i u neravnopravnim uslovima kakvi postoje u Srbiji. Iako istraživanja pokazuju da koalicija SNS zadržava prednost na republičkim izborima, opoziciona koalicija prvi put deluje kao da bi mogla da odnese prevlast u Beogradu, što dodatno može motivisati opoziciono orijentisane birače da glasaju.
Kome idu rasuti glasovi
Drugi najčešće navođeni razlog za objedinjavanje opozicionih stranaka, sprečavanje rasipanja glasova, manje je ubedljiv. Opozicioni birači se tradicionalno odvraćaju od glasanja za stranke u riziku da ostanu ispod cenzusa tako što se ubeđuju da se njihovi glasovi raspodeljuju drugim listama. U stvarnosti, glasovi za liste koje ne učestvuju u raspodeli mandata se ne dele i ne prelivaju nijednoj drugoj listi, i imaju identičan efekat na ishod izbora kao i nevažeći listići – podižu cenzus ostalim listama, ali ne utiču na raspodelu mandata.
Da li su ti glasovi onda „bačeni“? Iz perspektive birača, nisu – oni glasanjem za svoj „prvi izbor“ ne poništavaju glas već izražavaju stvarne političke preference. Tome izbori i služe, inače bismo mogli da zamenimo izbore istraživanjima. Iz perspektive opozicionih stranaka, ovaj argument je oslabljen posle smanjivanja cenzusa sa 5% na 3%. Od 2020. godine je listama sa slabijim rezultatima olakšano da učestvuju u raspodeli mandata. To bi trebalo da bude podsticaj optimalnijem koordinisanju opozicije sa ciljem da što više lista pređe cenzus.
Ubeđivanje birača da glasaju taktički i da podrže listu koja im nije prvi izbor ima ograničen domet i može proizvesti suprotan efekat od nameravanog. Što je šira koalicija, to neki birači mogu da nađu više razloga da ne glasaju za nju. Sa druge strane, iako je došlo do ukrupnjavanja u jednom delu opozicije, među ostalim listama postoji više relevantnih stranaka i koalicija koje će nekim biračima biti „prve“ opcije. Umesto zastrašivanja potencijalnih birača, bilo bi bolje ohrabrivati ih i obraćati im se sa uvažavanjem njihovih političkih stavova, ali do tog saznanja obično dođe prekasno.
Dug put i vanredne okolnosti
Ovi izbori će ipak predstavljati prekretnicu u političkom životu Srbije, bez obzira na to kako će izgledati konačni rezultat. Posle mnogo godina došlo je do koordinisanog nastupa značajnog dela opozicionih stranaka, što predstavlja veliku promenu u odnosu na dosadašnju fragmentisanu opoziciju. Ipak, ovo nije bio jednostavan ni očigledan put. Do formiranja široke koalicije došlo se postepeno, u procesu koji je trajao oko pet godina, počevši od zajedničkih deklaracija o izbornim uslovima 2018. i 2019. godine, pa preko formiranja koalicije Savez za Srbiju, te koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije i Moramo 2022. godine, sve do potpisivanja Dogovora za pobedu 2023.
Međutim, presudno za formiranje koalicije bila je velika i kontinuirana mobilizacija građana na protestima Srbija protiv nasilja, što je promenilo perspektivu opozicionih partija i okupila ih oko novih prioriteta i zahteva. Glasači ovih stranaka su gotovo univerzalno podržali proteste i želeli su široku koaliciju sa strankama koje dele slične vrednosti. Konačno, u prethodnih godinu i po došlo je i do intenziviranja logističke saradnje između parlamentarnih partija, kao i između partija i organizacija civilnog društva.
Formiranje ove koalicije zahtevalo je puno vremena i specifičan splet okolnosti, što pokazuje koliko je sastavljanje širokih koalicija u Srbiji zahtevno. Ipak, možda je ovo tek prvi korak ka novom nivou opozicione koordinacije zasnovane na programskim blokovima. To bi podrazumevalo i ukrupnjavanje na desnici, tako da dva pola opozicije i koalicija oko SNS-a predstavljaju izbornu ponudu na sledećim izborima. Ovo bi verovatno bio i najviši stepen opozicione koordinacije u Srbiji, imajući u vidu sva vrednosna, politička i liderska razmimoilaženja. Ostaje nam da vidimo kako bi formiranje novih političkih saveza uticalo na birače i na mogućnost promene političke dinamike u Srbiji.
