Jedna fotografija mogla bi da prelomi izbore za predsednika u Sjedinjenim Državama na Trumpovu stranu. To pod uslovom da je pre pokušaja ubistva Trumpa ovog vikenda ta trka za predsednika između njega i Bidena još bila neizvesna. Što nije mnogo verovatno. Na fotografiji, Trump drži visoko podignutu pesnicu pored američke zastave. Lice mu brazdaju dve krvave linije. Oko njega su telohranitelji, hoće svojim telima da ga sakriju i zaštite, da ga spuste na zemlju, ali im se on otima da bi se uspravio i podigao šaku stegnutu u pesnicu. Autor fotografije Evan Vucci kaže da je u trenutku dok ga slika, Trump izvikivao: „Fight! Fight! Fight!“ (Možda bi prikladan prevod bio – „Ne daj se! Ne daj se! Ne daj se!“)
Trenutno su komentatori Vuccijevu fotografiju povezali s poznatom fotografijom američkih vojnika na Ivo Džimi 1945, pri kraju 2. svetskog rata. Čitalac se seća, na toj fotografiji Joea Rosenthala šestorica vojnika podižu američku zastavu. Simbolična snaga te fotografije tako je velika, da je po njoj napravljen i spomenik američkim vojnicima u Arlingtonu, u Virdžiniji. Između dve fotografije može se povući paralela sasvim u skladu s Trumpovom kampanjom. Na razrovanom vrhu brda (na japanskom ostrvu), prekrivenom ratnim kršom, američki vojnici podižu zastavu ne samo u znak pobede nego i obećanja boljeg sutra. Jeste, Amerika je jaka, i može i opet će biti velika.
Snaga u ratom inače izmučenim telima vojnika (jer, na fotografiji se vidi i jedno i drugo – i iscrpljenost od rata i nesalomiva snaga američkih vojnika) odgovara izrazu na Trumpovom licu išaranom krvlju. Trump jedini može podići Ameriku, na slici oličenu u zastavi odmah pored i nešto malo ispod njegove pesnice (takva je perspektiva kamere). Komentatori neće previše insistirati na razlikama. Jer, na slici od pre 80 godina, zastava jasno natkriljuje vojnike vijoreći se iznad njih. Ovde je pesnica isto što i zastava. Na slici s kraja rata vojnici se identifikuju s nacijom, ali nacija ostaje apstraktna i ujedinjujuća ideja iznad svih. Na slici od vikenda, Trump ne samo što se identifikuje s nacijom, nego se s njom i izjednačava, to jest nacija se poistovećuje s njim. Samo što u komentarima to nije deo analiza Vuccijeve fotografije.
Da odmah otklonimo nesporazum, nije moguće da je autor fotografije imao spremnu priču o Trumpu, pa da je sliku napravio tek kada se kadar ispred njega poklopio s njegovom zamisli. Fotograf će reći da je napravio mnoštvo fotografija u nizu, one su direktno s aparata išle na računar njegovog urednika, a on sam ih je pogledao tek posle nešto više od pola sata pošto ih je napravio. Urednik je izabrao ovu jednu fotografiju i poslao je u svet, pre nego što je fotograf video šta je napravio. Kada se pogledaju druge Vuccijeve fotografije, nijedna nije ni blizu po svojoj simboličnoj snazi ovoj koju je urednik izdvojio. Pored ostalog, one snagu nemaju naprosto zato što mnogo vernije predstavljaju stvarni događaj. Ali, koga briga za verodostojnost u svetu simbola.
I sad ta jedna, po mnogo čemu lažna fotografija može biti presudna za ishod američkih predsedničkih izbora. I opet, da se ne shvatimo pogrešno, fotografija nije montirana, to što ona hvata zaista se zbilo pred očima fotografa i pred objektivom njegove kamere. Dakle, u tom čisto činjeničnom smislu, ona je sušta istina. A opet, slika laže. Lažnom je čini narativni milje čiji je odmah postala sastavni deo i osnova. Svojom istinitošću ona podupire laži Trumpove kampanje – da kažemo to tako, preciznije. Trump poistovećuje sebe s državom. To vidimo i na slici. Ali, ne samo na slici, već i zahvaljujući imaginariju čiji je bitan deo i fotografija s kraja 2. svetskog rata.
Trump kaže da je Amerika posrnula, a on će je podići. To vidimo i na slici. Ranjena Amerika je njegovo okrvavljeno lice. Blizina zastave pojačava analogiju. Trump kaže da ima snage da se podigne i istovremeno – Amerika ima snage ponovo da se podigne, s pravom osobom (dakle, Trumpom) na svom čelu. To je pesnica podignuta uvis. I, naravno, opet zastava u njenoj neposrednoj blizini, da pojača identifikaciju. Konačno, možda bi Trump sve to mogao i sam da uradi, ali je bolje ako se Amerikanci okupe oko njega (što je inače jedna od prvih izjava Trumpa pošto je metak okrznuo njegovo uvo: pozvao je Amerikance da se ujedine), kao što su ga obgrlile figure telohranitelja na slici. Svi zajedno, oni su jedno veliko, prkosno američko telo. Ali, na tom telu po svemu kao centralna dominira Trumpova figura (i pesnica). Eto čitave političke priče u jednoj slici.
Samo što opet treba ponoviti – slika sama po sebi ništa od toga ne kaže. Mi je čitamo na osnovu njenih potencijalnih veza s narativima iz Trumpove kampanje čiji se kvazilegitimitet sada oslonio i na američku pobedničku priču iz 2. svetskog rata.
I u toj vezi s 2. svetskim ratom ta priča s Vuccijeve fotografije počinje da se para. Jer Trump može razne stvari, ali teško da može da uspostavi kontinuitet između antifašističke tradicije iz 2. svetskog rata i sopstvene politike. Neka me čitalac ne shvati pogrešno – ali, evo neka sam proba da zamisli, kako bi se Trump ponašao sredinom 20. veka: da li bi Amerika pod njima ušla u rat i na čiju bi se stranu stavila? Kada Trump kaže da Amerika opet mora biti velika, on zaista misli samo i isključivo na Ameriku. Njega svet ne zanima. On pripada onoj struji američke politike čiji je zajednički imenitelj – izolacionizam. To s američkim angažmanom u 2. svetskom ratu (i posleratnom periodu, naravno) nema nikakve veze.
Nadalje, u Tumpovoj viziji Amerika je posrnula zbog demokratije i zbog svoje otvorenosti prema svetu (i za imigrante, pogotovo). To takođe ima malo veze s narativima iz 2. svetskog rata. Kada se Trump svrstava, uz još nekolicinu diktatora, uključujući i Vučića, u slobodni svet, taj „slobodni svet“ danas mnogo više podseća na sile osovine iz 2. svetskog rata, a mnogo manje ima veze s vrednostima u čije ime američki vojnici podižu zastavu na Ivo Džimi.1 Konačno, ako je verovati vestima, u Trumpa nije pucao demokrata, nego – po svemu sudeći – ostrašćeni konzervativni republikanac. Ali, koga briga za činjenice i razne narative: slika obilazi Sjedinjene Države i čitav svet i priča svoju priču.
Ako Biden ostane predsednički protivkandidat Trumpu, slika će ga poraziti. Jedini način da savlada tu priču, sada (kvazi)overenu i krvlju u stvarnom životu, ali i na slici, jeste da iz nje izađe. Biden posle pokušaja atentata na Trumpa naprosto mora da se povuče iz trke za predsednika. Jedino novi kandidat demokrata, ili njihova kandidatkinja, može promeniti sada dominantni izborni narativ. Protiv Trumpa i njegove fotografije, unutar tog narativa, demokrate su nemoćne. Što je, naravno, stvar Amerikanaca, samih demokrata i pre svega njihovog aktuelnog kandidata. Koliko god da nas se tiču američki predsednički izbori, možemo ih samo gledati izdaleka. A priča o fotografiji može nam biti zanimljiva utoliko što jasno demonstrira kako je moguće ubedljivo lagati – istinom. (Setimo se onih davnih slika i snimaka, kada je sneg bio do kolena, a Vučić otimao dete iz naručja spasilaca da ga on lično spasi. I, gde smo danas?)